Kada kažemo Sajam knjiga odmah pomislimo na onaj najveći u regiji, čuveni Beogradski sajam knjiga koji trenutno privlači desetine hiljada čitalaca željnih novih knjiga ili pak nešto starijih izdanja/reizdanja, naravno i klasika - sa sajamskim popustima. Za sve one koji neće biti u prilici da se prošetaju i proberu naramak knjiga iz ogromne sajamske hale, možda čak da upoznaju književnike koji gostuju u Beogradu, a među kojima su i Erlend Lu, Aleksandar Mekol Smit i Zahar Prilepin, donosimo nedugačak spisak zanimljivih naslova koje bi bilo dobro pribaviti i, podrazumijeva se, pročitati.

London, 2013, mračni februar. Nesanica, bole kosti od vlage, zime i vjetra, još će mi alarm zvoniti u 6:45. Mogu popiti tabletu za spavanje, prošvercovanu iz Crne Gore, ali neću, šta ako je popijem i ne zaspim, nastavim ležati u krevetu s tek napola uspavanim mozgom? Napokon, odluka: jednostavno ću prihvatiti da se te noći neću naspavati. Čitaću, možda i pisati.

            Pored uzglavlja: knjige koje sadržajem ne zadovoljavaju trenutno stanje duha, ukus. Previše akcije, foliranja (ublažen izraz), ili bez ikakve akcije, zastarjelo; ili je knjiga predebela, 800 stranica sitnog fonta.

            Uzimam Kindle. Vidim da je neko, ne ja (znači - muž) naručio nekakvu knjigu Days of Abandonment. Uz romantični naslov, još i preslatko ime autorke - Elena Ferrante. Ljutim se, mrštim, ovo je za mene naručio, preko narudžbi šalje mi poruku da treba pisati bestselere, a samo su ljubići ili krimići bestseleri… Ta Ferrante sigurno ima 25 godina, piše o svojim vršnjakinjama koje se ubijaju shoppingom i potragom za idealnim partnerom.

“Dodjela Nobelove nagrade Dilanu je kao kačenje medalje za najvišu planinu na vrh Mont Everesta”, prokomentarisao je Leonard Koen, na pitanje novinara.

Laureat nije davao izjave niti rekao ni riječ, kako se i moglo očekivati. Sa druge strane prethodnih dana bilo je značajnih književnika koji su branili tzv. visoku književnost ne odobravajući ovogodišnji izbor, ali su to bili usamljeni glasovi, između ostalih contra se oglasila i ugledna hrvatska spisateljica Marina Šur Puhlovski.

“Povodom Nobelove nagrade: dakle, nagrada se proširuje ( u osnovi suzuje) na novinare (Svetlana Aleksievič) i "songwritere" ( Dylan) možda će uskoro na majstore šutnje (Abramović), zašto ne, kad se nema što za reći prava je umjetnost šutjeti.... Književnosti je odzvonilo, očito. Kad čujem imena ne-dobitnika , za kojima se žali (recimo, Murakami) podilazi me jeza....” zapisala je Šur Puhlovski.

Ipak, oni koji odobravaju u svakom slučaju veoma iznenađujuću odluku Nobelove komisije su u većini. Izdvojili smo nekoliko pozitivnih mišljenja poznatih pisaca, književnih kritičara, umjetnika uopšte:

“Ovo je jedna od onih nagrada koje postavljaju nove standard. Kao kad je nagrađena Elfride Jelinek, ili Beket, svojevremeno. Nagradom Dilanu ne samo da se proširuje prostor poezije, već se ona, u najboljem smiislu –vraća svojim korijenima (…) Nagradu Dilanu je, kako je žiri akcentovao, istovremeno priznanje jednoj velikoj tradiciji. Dilan je sin Vudi Gatrija i unuk Volta Vitmena. Ovo je pjesničko rodoslovlje koje bi činilo čast svakoj literaturi”, napisao je književnik i kolumnista Balša Brković u dnevniku Vijesti.

“Bob Dilan dobio je Nobelovu nagradu za književnost, pa se književna palanka našla uvređenom. Ona, naime, nije čitala Dilana, uverena kako je to nešto u vezi s pevanjem. Čim se nešto peva, to mora da nije književnost. Dobro, možda Filip Višnjić. (Baš kao što je belosvetska palanka bila povređenom zbog Nobelove nagrade jednom klovnu – Dariju Fou, jednom od najvećih dramskih pisaca prošlog veka, koji se, eto, usuđivao da svoje tekstove ponekad i izvodi na svoj, pučki i histrionski način.) To je zato što književna palanka, poglavito domaća – sve i da jeste čitala Dilana – ne bi umela da raspozna poetsku snagu njegovog idioma, a kamoli da raspozna sve reference na, primerice, staru englesku književnost, uključujući sve anglosaksonske prevode Biblije, recimo” - piše pozorišni režiser Gorčin Stojanović u stalnoj kolumni u Blicu.