Klavir, kontrabas, bubanj, gitara, vibrafon, saksofon – ne zna se koji od tih, samo nekoliko izdvojenih instrumenata ima ljepše dionice u polifonoj poemi džez kompozitora Kamasi Washingtona, koji nastavlja epskom putanjom zacrtanom na debiju grandioznih proporcija, remek-djelu “Epic” iz 2015. godine, tom trostrukom albumu kojim se već upisao među velikane savremene džez scene.

Melodijska i harmonijska, te ritmički raskošna sublimacija ambicioznosti i suptilnosti četrnaestominutne kompozicije odgovara naslovu, “Truth”, jer istinita jeste svaka odsvirana nota, a ima ih puno, nema foliranja i forsiranja bilo kog instrumentaliste iako svaki od svirača dobija mogućnost da briljira i istu maestralno koristi, nema samoisticanja autora odnosno saksofoniste, ali ni lažne skromnosti, ipak je njegov solo najduži i najdramatičniji.

Svi pobrojani elementi sastavni su dio superiorne, progresivne organske cjeline, a širinu joj dodaju decidno orkestrirane dionice, dok se epika i lirika izraza stapaju u vokalize koje ovoj veličanstvenoj numeri daju transcedentnu notu. Već sada u konkurenciji za “Pjesmu godine”, iako je “Truth” mnogo više od toga, kao što možete da čujete, ponajviše zbog toga jer Kamasi i njegovi saradnici uspijevaju kompleksnu muzičku strukturu interpretirati sa lepršavom lakoćom, i obuzimajućom ljepotom najvećih majstora.