Lajtmotiv pesme „Buffalo“ je rečenica „Dve nedelje je potrebno da se uhvati bufalo“ sa jasnom porukom da do uspeha nije lako doći, što je opet naravoučenije života na ulici koji je Alinda živela u svojim formativnim godinama. „Neke stvari zahtevaju vreme“ kaže još jedan stih iz ove pesme. „Hawkmoon“ je autobiografska pesma, govori o njenom životu na ulici: „Little girl with a buck knife and a fake ID; Sleeping bag and a backpack in the big city…“ što je očigledno za nju bolno čeprkanje po prošlosti, pa ni slušalac ne može da ostane ravnodušan.

Evo i jedne pesme koja je posveta „boxcar“ artistu Raselu Batleru koji je radio pod pseudonimom buZ blurr čiji su najpoznatiji karakteri Gypsy Sfinks i Collossus of Roads (parafraza Kolosa sa Rodosa!) koje je crtao kao grafite na teretnim vagonima vozova. Alinda Segara ga je ovekovečila u pesmi „Colossus of Roads“, jedino nije jasno da li pre ili nakon njegove smrti u 81-oj godini 26.01.2024. Nije ova posveta slučajna, jer još od Vudija Gatrija i Roberta Džonsona teretni vozovi su bili neraskidivo povezani sa životima tih „vagabunda zapadnog sveta“ kako ih je lepo nazvao još jedan koji je spadao u tu kategoriju, Fil Lajnot iz irske grupe Thin Lizzy. I Alinda je, još kao mlada devojka, osetila čari putovanja vozom od grada do grada u teretnim vagonima. Pesma “Snake Plant (The Past Is Still Alive)” govori o polusvetu koji je bila okružena i kojem je pripadala mlada Alinda, sa kontra-referencom na pesmu Nine Simon „Mississippi Goddam“ sa rehabilitovanjem „Sister Sadie“ koja je u Nininoj pesmi simbol higijenski zapuštene crne žene prostih manira i još prostijeg rečnika (kaže, u slobodnom prevodu: kažeš mi da operem uši i da pričam kao dama, pa me nećeš više zvati sestra Sejdi) dok se Segara, naprotiv, sasvim identifikuje sa njom (kaže izričito Segara: možeš me zvati sestra Sejdi). Sestra Sejdi je inače lik iz knjige Marka Tvena „Doživljaji Haklberi Fina“. Dakle Alinda Segara, mada formalno belkinja, preuzima identitet „crnkinje po funkciji“ ili preciznije po mestu u društvu koje je zauzimala od rane mladosti (pitanje je da li se i dalje tako oseća!). Kako god, ovakve značenjske parabole čine da neka rokenrol pesma preraste u umetničko delo.

Ona je dobila poljupce u mraku, a ja sam dobila besplatno tuširanje kad se podvuče crta ispod romanse iz „lesbian“ bara koja se morala završiti tako kako se završila. Ona nije bila spremna da svoj luksuzni gradski život zameni putovanjem kroz stenje, kamenje i vetiver travu. Tako bi se mogla ukratko prepričati pesma „Vetiver“ koja je šesta po redu na ovom albumu. „Hourglass“ govori o tome kako tereti iz mladosti ostaju tu i kad se životne okolnosti promene. Neke stvari ostavljaju trajni beleg. Pesma „Dynamo“ iako govori o drugoj osobi je u stvari pesma o samoj Alindi i njenoj nemogućnosti da se skrasi („urge for going“, rekla bi Džoni Mičel). Ti „pundravci“ koji ti ne daju da sediš mirno su obično simptom nekog dubljeg problema, trauma iz detinjstva ili nečeg sličnog. Čega – to Alinda i pokušava ovom pločom da nam kaže. “Moram da nastavim dalje, to je moj život …ratni dopisnik, izgubljeni gubitnik…ali neću prestati da sanjam samo zato što je svet opasno mesto… tako kaže Alinda Segara u pesmi „World Is Dangerous“, što je sasvim u skladu sa svetonazorom iskazanim na ovoj ploči. I teret koji nosimo, i nevolje sa kojima se suočavamo čine taj naš jedan jedini život koga hteli-ne hteli moramo da živimo. Dok ga živimo.

Krajnje pesimistička pesma „Ogalalla“ najavljuje kraj sveta rečima: mislila sam da sam rođena u pogrešnoj generaciji ali sada znam da sam došla baš u pravo vreme … da gledam kako svet gori, sa suzom u očima. Pravi završetak albuma, mada se album tu ne završava. Poslednji zvučni zapis je glas njenog nedavno preminulog oca Hozea Enrika Segare zvanog Kiko, sa telefonske sekretarice. Kraj sveta kakvog znamo je bliže nego što se čini. Kraj je već tu.

Kada na dve strane prikaza neke ploče ne napišem ni reč o muzici, znajte da je svetim trojstvom rok muzike preovladao sveti duh, to jest kontekst. Znate, ako ste čitali moje tekstove o nastanku rok muzike (prvi i drugi deo) da rok muziku čine muzika, tekst i kontekst. Kad preovlada kontekst, uvek se radi o pokušaju stvaranja dela trajnog karaktera, što bismo mogli nazvati umetničkim delom. Ti pokušaji su češće neuspešni, nego uspešni. Vreme će pokazati, ali mi se čini da  je Alinda Segara uspela da svojoj muzici da tu treću dimenziju (i to ne prvi put!) tako da se već sada može smatrati bitnom autorkom rok kanona. Čini se čak, jednom od poslednjih bitnih autorki.

Ocena: 8.7/10