„Izmeri me dobro“ je bekstvo od ukalupljivanja, to jest bekstvo od konformizma. Nepristajanje, kratko rečeno. Nepristajanje u paketu sa karuselsko-novotalasnom muzičkom podlogom govori o cikličnosti tih pokušaja obuzdavanja koje je već opisao Bora Đorđević rečima „oni hoće da me uče / pa da budem ko i oni / ali nisam ja od juče / smetaju mi svi šabloni“ s tim što sam te njegove stihove iz pesme „Ostaću slobodan“ izmestio iz mizoginog u društveno-politički kontekst. Da sam sklon autocenzuri ne bih Daniela stavljao u istu rečenicu sa notornim B.Đ. (može čovek da se naljuti) ali mi se ovo poređenje snažno nametnulo, te ga ne mogoh izbeći.

„Krotimo bes“ je pesma koja savršenim odnosom muzike i pevanja superiorno demonstrira usaglašenost forme i sadržaja. Dok muzička tema priziva anksioznost, vokal je bolno ranjiv u pokušaju kroćenja besa putem skretanja misli na lične, intimne teme. Mnogo energije je za to potrebno, što dokazuje taj plačući glas. Plakanje je manifestacija suzbijenog besa, itekako. Bes je glavna tema i najlepše pesme na albumu „Nemoć Bes Noć“ sa refrenom koji se pamti „…a srce zakuca moli ne idi nemoj…“. Ubeđen sam (mada nemam nikakvih dokaza) da je pesma nastala tokom protestnih šetnji „Srbija protiv nasilja“ na kojima sam redovno viđao Daniela. Pesma savršeno prenosi osećanja prisutnih – tugu i bes koji se međusobno nadahnjuju u uzaludnom pokušaju racionalizacije i prihvatanja tragičnih događaja koji su bili povod za šetnje.

„Promaja“ ne daje mnogo nade, a i ako se ona probudi to se događa jer „…te sunčani dan povede…“. Promaja može i da ubije, kaže narodno predanje. „Sutra moram da upalim svetlo“ je idealna prilika da se kaže koja o muzici. Jesenji orkestar nije solo projekt Daniela Kovača, to je prava grupa. Daniel je pesme komponovao i izveo na klavijaturama. Filip Đurović je svirao bubnjeva, a Ivan Čkonjević, novosadski avangardni umetnik je proizvodio dronovsku muzičku podlogu svirajući šrafcigerom i gudalom po zategnutoj žici. Braća Stevanović su u svom studiju „Krokodil“ u Pančevu dali „final touch“ dodajući, kako Daniel kaže, vrlo bitnu komponentu  - doo-wop pevanje. Nemojte da vas plaše ove stvari – sve se to sliva u, rekao bih, muzički akvarel koji savršeno ispunjava svoju svrhu.

Evo stigao sam do kraja prikaza a da nisam shvatio odakle poplava pozitive iz naslova kod Daniela. Sve što sam čuo na ovoj ploči je skroz u kontra ritmu sa pozitivom, kao kad beli mag suočen sa crnom magijom kaže: „jače je moje belo nego tvoje crno“. Danijel i jeste neka vrsta šamana koji kao da nije od ovoga sveta. Uostalom, otvorena šaka na kojoj je ispisan naslov albuma kao „cover-art“ a i deo video instalacije koja je pratila album (koju na žalost nisam video) je univerzalni simbol mira – korišćena je mnogo puta u istoriji. Od istraživača amazonskih džungli pri susretu sa lokalnim plemenima koja prvi put vide belog čoveka do svemirske letelice Pionir 10 sa aluminijumskom pločicom na kojoj je između ostalog ugraviran čovek sa podignutom rukom otvorenog dlana koja je zamišljena kao poruka mira vanzemaljskim civilizacijama koje bi je eventualno presrele. Nije dakle ovde u pitanju površni lajfkoučizam već pusta nada da će dobro pobediti. E, pa, nadajmo se!

Ocena: 8.5/10