Album „Hackney Diamonds“ je odgovor na najteže moguće pitanje – kako rok muziku, taj relikt dvadesetog veka, učiniti modernom? Odgovor je dao Endru Votmen (Andrew Wotman), trideset i tri godine star, po zanimanju producent, muzičar i pisac pesama. Odgovor je dao na egzaktan način – tako što je producirao novi album grupe The Rolling Stones „Hackney Diamonds“ i to tako da to bude pravi album Rolling Stonesa a da ipak zvuči moderno (bar nama starcima). Dugo su se Džeger i Ričard mučili sa ovim albumom i tek  kad je on uzeo stvar u svoje ruke krenulo se s tim poslom sa mrtve tačke. Prethodni njihov album sa novim pesmama „A Bigger Bang“ izdat je još 2005., pa su se 2016 ipak našli u studiju sa producentom Don Vozom da snime album bluz obrada „Blue & Lonesome“ pri tome snimivši i neke nove pesme, pa je Džeger izgubio volju da dalje radi na novim pesmama, pa je Kit oboleo od artritisa i morao da tome prilagođava svoje sviranje, pa su se 2020 ponovo okupili na snimanju koje je sprečio COVID-19. 2021 novi pokušaj, ali kratkotrajan, i tu se umešao Pol Makartni sa predlogom da angažuju mladog, uspešnog producenta Endrua Vata (Watt se zove kad radi kao producent, Wotman kad radi svoju muziku). Njegov poslovni portfolio je bogat, ali za prosečnog ljubitelja Stounsa koji je počeo da ih prati pre šest decenija imena iz njega ne znače baš ništa. Ipak, ta imena su danas, u doba striminga, najveće moguće zvezde čiji se striminzi pojedinih pesama mere u stotinama miliona pa i u milijardama. Neki od vas će prvi put pročitati ova imena, možda će zatrebati na nekom kvizu: Kodi Simpson, Džastin Biber, Post Malone, Selena Gomez, Avicii, Rita Ora, Kardi B, Lana Del Rej, Blink-182, Majli Sajrus, Dua Lipa, Maroon 5, Ed Širan, Eli Golding, da pomenem samo najpoznatije (meni najpoznatije). Neverovatan spisak, imajući u vidu da mladi čovek ima tek 33 godine. U nekom trenutku njegove karijere otkrila ga je stara garda, pre svih Ozi Osborn, pa Edi Veder, Glen Hansard, Brendi Karlajl, Stivi Niks, Britni Spirs (i ona postade stara garda?!?) i naravno Elton Džon. Gde je Elton Džon, tu je negde i Pol Makartni, pa je logično što im je baš Pol predložio Vata za producenta. 

To je bio ključni potez koji je doveo do ovog albuma ovakvog kakav je. Pitate pa kakav je? E, pa, dobar je. Preciznije - vrlo dobar! A ako se ocenjuje ono što sam dobio u odnosu na ono što sam očekivao onda je odličan. Jer, od albuma „Some Girls“ iz 1978 nijedan album Rolling Stones-a nisam preslušao više od jedan put (osim Blue & Lonesona, ali to su obrade) ne zato što ne volim Stounse jer volim ih više nego što volim njihove glavne konkurente iz šezdesetih (ime nepotrebno pominjati – hint: Makartni je svirao bas kod njih) nego zato što po mom osećaju muzike ti albumi jednostavno nisu bili dobri. Ovaj slušam drugi put uzastopno i mislim da to nije poslednji put čak ni u ovoj seansi. 

Dakle, Endru Vat. Čovek koji je potpisan na tri pesme sa albuma „Hackney Diamond“ u istom redu sa Džegerom i Ričardsom. To izgleda ovako: Jagger/Richards/Watt. Reći ćete „čudna mi čuda, tri pesme“. E pa jesu čudna čuda jer koliko sam ja uspeo da pronađem koristeći i Gugl i AI do sada su sa Džegerom i Ričardsom na nekoj pesmi zajedno potpisani Andrew Loog Oldham na „As Tears Go By“ i Marianne Faithfull na pesmi „Sister Morphine“ ako izuzmemo članove grupe koji su potpisani na više pesama i još nekoliko autora na manje poznatim pesmama – i to je sve. Dakle, dati mu koautorstvo na tri pesme Rolling Stonesa je direktno priznanje njegovog značaja za nastanak i zvuk ovog albuma. Vat je uradio jednostavnu stvar. Ostavio je sve ono što Stounse čini Stounsima ali je celo to pakovanje stavio iza neke providne tkanine, koprene, na policu u nekakvoj prodavnici tajni. Nema onog „masnog“ zvuka toliko karakterističnog za rok muziku, postoji odmak od toga, ali ne ironijski već vremenski – pop muzika nikad nije bežala od beskrupulozne upotrebe autentičnih žanrova da bi prodala svoju robu. U današnjem vremenu bez ideologije rok ne treba da bude opasan - treba da bude samo (pod)sećanje na nekadašnju opasnost. Ne treba da bude provokativan – treba samo da poremeti balans energija i hormona u slušaočevom telu. Ne treba da nosi vrednosne sudove – treba da zabavi podsećanjem na prošlost. U prevodu, Vat je napravio pop album koji skroz odudara od onoga što radi sa mladim pop zvezdama koje sam iznad nabrojao (one su uglavnom u trap - hip-hop fazonu) ali je to i dalje pop album, koji možda nema trenutno dejstvo (da u kratkom vremenskom periodu napravi veliki broj strimova) ali zato ima produženo jer institucije poput Roling Stounsa se slušaju kontinuirano. Još nešto treba reći – uspeo je da uhvati energiju Stounsa sa koncerata, što nije mala stvar. Stounsi nikada, ni u vreme najvećih kriza, nisu imali problema na svirkama pred publikom. Uvek su uspevali da zvuče sveže i poletno, čak i kada izvode ne tako dobre pesme ali se to na skoro svim albumima snimljenim poslednjih četrdesetak godina nije čulo – energija sa koncerata nije se prenosila na studijske snimke. Ovde se čuje ta energija. Vat se tu poslužio i malim trikom. Primetićete da su refreni u većini pesama vrlo koncentrovani. U njima se sve događa istovremeno: i Džegerov glas, i Vudova i Kitova gitara, svaka u svom kanalu, i prateći vokali – sve istovremeno, sabijeno, stavljeno pod pritisak do eksplozije. Baš taj mali trik daje dinamiku i energiju „živih“ nastupa. 

Što se tiče Glimmer Twinsa, oni su hvalabogu dobro i u punoj formi. Pevačkoj, sviračkoj, kompozitorskoj – you name it! Potpisali su jedanaest od dvanaest pesama, prve tri u kolaboraciji sa Endruom Vatom, samo poslednja, ona po kojoj je grupa dobila ime, „Rolling Stone Blues“ je Madi Votersova. Pokušaću da izdvojim pesme koje mi se najviše sviđaju. Prvu bih pomenuo onu sa Lejdi Gagom, „Sweet Sounds Of Heaven“, koja komotno staje u red najboljih njihovih balada. Bez obzira na predrasude mnogih, Lejdi Gaga ne da nije naškodila pesmi, nego sasvim suprotno, dala joj je dodatni kvalitet.  Svidela mi se i žestoka, skoro pankerska „Bite My Head Off“ na kojoj gostuje Makartni lično, što je prva kolaboracija Stounsa i Bitlsa tog tipa u istoriji (sad će me neko verovatno demantovati). Sviđa mi se i opuštena, eskapistička „Dreamy Skies“ ne samo zato što se u njoj pominje Henk Vilijams. To je „old school“ pesma, gde solo počinje kad pevač ućuti. „Angry“ takođe ima svojih draži, i nekako mi je najpribližnija klasičnoj „Stones“ pesmi, onako kako bi Stouns pesmu shvatila veštačka inteligencija. To baš i nije kompliment za pesmu hehe. 

Na kraju, kad se sve izanalizira, dobio sam kao što već rekoh više nego što sam očekivao, ali, moram priznati da očekivanja i nisu bila velika. Naravno da je ovaj album miljama daleko od albuma iz najboljeg perioda (1965-1975) njihove šezdesetogodišnje karijere ali nemojmo zaboraviti da su oni sada osamdesetogodišnjaci. U svojoj starosnoj kategoriji su se svakako vratili u sam vrh iako je konkurencija u toj kategoriji nažalost svakim danom sve slabija. Poseban problem je ocena jer oceniti album veterana – legendi je vrlo teško, posebno ako su ti dragi. Moj prijatelj M.G. za legende ima poseban odeljak na svojoj godišnjoj listi u kome samo nabroji njihova izdanja, bez ocena i redosleda jer legende su legende i to je svakako najispravnije ali ja ću ipak morati da dam ocenu, jer moj Dnevnik muzičkog eklektika je tako koncipiran. Da ne bude zabune, poslužiću se načinom ocenjivanja koji se primenjuje na All Music Guide sajtu – oni kažu da je jedino moguće oceniti nečije albume tako što ih vrednuješ poredeći ih sa ostalim albumima iz njihovog kataloga. Po tom principu, ako „Beggar’s Banquet“, „Let It Bleed“, Sticky Fingers“ i „Exile On main Street“ dobiju ocenu pet, „Aftermath“, „Goats Head Soup“ i „Some Girls“ ocenu 4 1/5, onda bi „Hackney Diamond“ mogao da stane uz njihov debi (odličan ali sve sami coveri), uz „Out Of Our Heads“, „Blue And Lonesome“ opet obrade) i da i on dobije ocenu četiri. Ostali su ipak slabiji po mom mišljenju. Naravno da bi neko ko ne voli Rolling Stones spustio te ocene za pola, jedan ili čak dva podeoka, ali ja nisam taj. Zato će biti… 

Ocena: 8.0/10