“Killing a Little Time” poslednja je pjesma Dejvida Bouvija, dio aktuelnog mjuzikla “Lazarus” zasnovanog na knjizi “Čovjek koji je pao na Zemlju”, prema kojem je snimio i istoimeni kultni film. Ista muzička ekipa koja je snimila maestralni testamentarni album “Blackstar” svira na još jednoj izuzetnoj, apokrifnoj numeri neprežaljenog kameleona moderne, najčešće multižanrovske muzike. Vrhunske muzičare koje predvodi džez saksofonista Donald Mekkaslin producirao je njegov višedecenijski prijatelj i ključni saradnik Toni Viskonti, koji je takođe tajio da je Bouvi bolestan, što je tokom 2015. godine - kada su nastajale i pjesme za mjuzikl -  već bila metastaza.

Podsjetimo, u januaru ove godine, neposredno nakon svog 69. rođendana, planetu Zemlju napustio je Dejvid Robert Džons, alias Bouvi, od posljedica raka jetre.

“Killing a Little Time” nije nikakvo popunjavanje slobodnog vremena nego još jedan prilog njegovoj neupitnoj genijalnosti i besmrtnoj  muzičkoj zaostavštini.

Samo dva dana pred veliki koncert Ane Ćurčin i Stray Dogga u beogradskom Sava centru, nakon što je Ana obradovala novim spotom, a o tome smo već pisali, i drugi dio ovog koncertnog dvojca je odlučio da se vizuelno oglasi.

“Ako od izvođenja „Bure“ očekujemo da nas provede kroz iskustvo kroz koje nas provodi Šeksirov tekst – nemamo razloga da idemo u CNP. Iako je njen pozorišni vijek još veoma kratak, ova „Bura“ već ima reputaciju „spektakularne“ drame.  Ta konstatacija ide u dobrom smjeru:  imamo utisak da je rediteljska strategija usredsređena na proizvodnju najrazličitijih čulnih efekata koji ostaju samo senzacije koje ne možemo da uvežemo u estetsko iskustvo. Ne samo da su elementi spektakla koji su sadržani u tekstu aktualizovani doslovno i čulno zasićeno, već se ovdje dopisuju i različiti drugi scenografski (Valentin Svetozarev), koreografski (Olga Pango), kostimografski (Marija Pupučevska), svjetlosni, akrobatski i drugi efekti koji zbunjuju i dosađuju svojom brojnošću, agresivnošću, nepotrebnošću, a nekad i neukusom. Na kraju se osjećamo izgubljeno u šumi scenskih znakova koje jedino možemo da evidentiramo kao čiste efekte, tim prije što je sam narativ gotovo sasvim pogubljen u tom spektaklu, u nerazgovjetnim i slabo čujnim replikama, u odsustvu glumačke interpretacije, dakle likova, motiva, emocija i ljudskih odnosa. Ovo pozorišno iskustvo nema ničega zajedničkog sa iskustvom čitanja „Bure“ i nema mnogo zajedničkog ni sa bilo kojim pozorišnim iskustvom ako osnovom toga iskustva smatramo ljudsku emociju”, dio je pozorišne kritike koju potpisuje Nataša Nelević. Ništa manje oštra, ako ne i oštrija, nije bila Maja Mrđenović u svom tekstu, takođe objavljenom na sajtu Peripetija.me:

“Dodjela Nobelove nagrade Dilanu je kao kačenje medalje za najvišu planinu na vrh Mont Everesta”, prokomentarisao je Leonard Koen, na pitanje novinara.

Laureat nije davao izjave niti rekao ni riječ, kako se i moglo očekivati. Sa druge strane prethodnih dana bilo je značajnih književnika koji su branili tzv. visoku književnost ne odobravajući ovogodišnji izbor, ali su to bili usamljeni glasovi, između ostalih contra se oglasila i ugledna hrvatska spisateljica Marina Šur Puhlovski.

“Povodom Nobelove nagrade: dakle, nagrada se proširuje ( u osnovi suzuje) na novinare (Svetlana Aleksievič) i "songwritere" ( Dylan) možda će uskoro na majstore šutnje (Abramović), zašto ne, kad se nema što za reći prava je umjetnost šutjeti.... Književnosti je odzvonilo, očito. Kad čujem imena ne-dobitnika , za kojima se žali (recimo, Murakami) podilazi me jeza....” zapisala je Šur Puhlovski.

Ipak, oni koji odobravaju u svakom slučaju veoma iznenađujuću odluku Nobelove komisije su u većini. Izdvojili smo nekoliko pozitivnih mišljenja poznatih pisaca, književnih kritičara, umjetnika uopšte:

“Ovo je jedna od onih nagrada koje postavljaju nove standard. Kao kad je nagrađena Elfride Jelinek, ili Beket, svojevremeno. Nagradom Dilanu ne samo da se proširuje prostor poezije, već se ona, u najboljem smiislu –vraća svojim korijenima (…) Nagradu Dilanu je, kako je žiri akcentovao, istovremeno priznanje jednoj velikoj tradiciji. Dilan je sin Vudi Gatrija i unuk Volta Vitmena. Ovo je pjesničko rodoslovlje koje bi činilo čast svakoj literaturi”, napisao je književnik i kolumnista Balša Brković u dnevniku Vijesti.

“Bob Dilan dobio je Nobelovu nagradu za književnost, pa se književna palanka našla uvređenom. Ona, naime, nije čitala Dilana, uverena kako je to nešto u vezi s pevanjem. Čim se nešto peva, to mora da nije književnost. Dobro, možda Filip Višnjić. (Baš kao što je belosvetska palanka bila povređenom zbog Nobelove nagrade jednom klovnu – Dariju Fou, jednom od najvećih dramskih pisaca prošlog veka, koji se, eto, usuđivao da svoje tekstove ponekad i izvodi na svoj, pučki i histrionski način.) To je zato što književna palanka, poglavito domaća – sve i da jeste čitala Dilana – ne bi umela da raspozna poetsku snagu njegovog idioma, a kamoli da raspozna sve reference na, primerice, staru englesku književnost, uključujući sve anglosaksonske prevode Biblije, recimo” - piše pozorišni režiser Gorčin Stojanović u stalnoj kolumni u Blicu.

Beogradska kantautorka Ana Ćurčin, samo nekoliko dana pred veliki koncert u Sava centru na kome će nastupiti sa svojim kolegama iz benda Stray Dogg, podgrijava atmosferu novim spotom.

Samo sedam dana nakon objavljivanja prvog homoerotičnog hita u CG, Antonio Sanchez i kurvini sinovi ponovo su zbunili svoje fanove, mada malo manje u odnosu na vrhunski olivermandićevski fanki u prethodnoj pjesmi. Singl “Plagijatori” je bliži njihovom “izvornom” hendriksovskom alt. rock zvuku, iako očigledno željan da bude privlačan i za šire slušalačke "mase", pa nisu prezali ni od plagiranja rifova. Da li to znači da se supertalentovani podgorički trio prodao? Možda, može im biti jer kao što vidimo sve je na prodaju, ali sačekajmo da čujemo ostatak materijala odnosno mini album kojim će probati da se probiju i u Srbiji. To stoga što su nove p(j)esme otp(j)evane na ekavskom, ili je to fenomenalno ironična žaoka koja bode ne samo uši nego i jezike svih koji nisu otvoreni za (njihova) nova eksperimentisanja. Antonio otvoreno petinguje, bestidno se nudi za nova poznanstva i  iskustva, poziva na neistražena zadovoljstva zajedničke zabave. Ako, pak, sve shvatimo kao raskalašnu i veoma muzikalnu (postmodernu) zajebanciju nećemo biti daleko od istine. Humor je probitačan, ritam je “ubitačan”, električna gitara je u punoj erekciji ali nije prepotentna , momci su sjajni u spotovima - vrijeme je da legendice underground CG scene zatalasaju ustajali mejnstrim uzduž i poprijeko.