Saznali smo da je urednik izdanja Marko Tomaš, i sam izuzetan pesnik, neke od pesama preradio prilagodivši ih štampanom izdanju. Jer, ne treba smetnuti s uma da su sve te pesme prvobitno bile tekstovi rok pesama koje je izvodila (i izvodi) Borisova grupa Jarboli. Naravno da nisu svi tekstovi rok pesama poezija, ali oni najbolji, u koje sasvim sigurno spadaju i Mladenovićevi, jesu. Sada, posle dodele Nobelove nagrade Dylanu, to je lako tvrditi i pravdati, pa je sasvim logično što se ova knjiga pojavila baš u ovom trenutku. Pitanje iz publike “A gde je knjiga?” (jer je ni Boris ni Pavle nisu imali kod sebe) nas je nasmejalo i ogolelo činjenicu da je Boris daleko vičniji svirci nego samopromociji, pa se, sasvim logično, prešlo na svirku.

I tu je Boris pokazao skromnost, rekavši da se još privikava na nastupe sa akustičnom gitarom. Što se mene tiče, izgledao je sasvim priviknuto. Ređale su se akustične varijante poznatih pesama Jarbola, kod kojih reči pesama izbijaju u prvi plan, kako bi i trebalo da bude na promociji knjige poezije. Žalio se Boris da je promukao ali meni ništa u njegovom izvođenju nije smetalo. Posebno mi je prijalo kada mu se priključila Sonja Lončar, koja, kad joj brojne obaveze dozvole, nastupa sa Jarbolima kao njihov član. Predavač na FMU, članica LP Dua koji svira savremenu klasičnu muziku (je l’ se to tako kaže?), sa kojim je nastupala i u Carnegie Hall-u se u kamernim uslovima snalazi kao riba u vodi. Minimalistički pristup produkovanju tonova uz pomoć Fender Rhodes električnog klavira, koji su nepogrešivo padali baš tamo gde treba u Borisovim pesmama, podigli su ih na viši nivo. Možda su u pravu oni koji su posle nastupa tvrdili da je Borisa Mladenovića bolje slušati u zadimljenom klubu, uz pivo i singalong svih prisutnih, verujem i ja da je to neponovljiv doživljaj, ali ipak preferiram delikatnost kamerne atmosfere u kojoj se promocija odvijala. Čuo se svaki ton i svaki akcent, osetila se specijalna veza između Sonje i Borisa na sceni. Beše to prijatno veče.

Prijatno je bilo i iščitavati knjigu pesama kasnije kod kuće. Prava je odluka bila hronološki poređati pesme. To znatno olakšava praćenje Borisovog razvoja kao pesnika. I sam je istakao da je vremenom (raspon je preko dvadeset godina) postao ekonomičniji i precizniji u onome što hoće da kaže. To što nam govori tiče se odnosa pojedinca i društva. Društvo pritiska, pojedinac pokušava da se izmigolji, da se oslobodi tog pritiska. Ne uspeva baš. Kao što kaže u poslednjoj pesmi u zbirci “Zabluda”: “Sredstvo kontrole je strah, jer strah ne boli, tek ponižava i guši, da zažmuriš dok se ruši, ubija.” Borisove pesme funkcionišu i ovako, na papiru, na kome su dobile svoju vizuelnu formu (dizajn: “Škart”) ali i onako kako su nastale – uz muziku. Moraćete sami da odlučite na koji način ćete uživati u njima. Koji god da odaberete, uživanje je zagarantovano.