Prvi put su u ovom filmu viđeni snimci sa njihove prve američke turneje i snimak sa bluz festivala u Batu u Engleskoj, koji je i za Pejdža i Planta bio iznenađenje kad su im ga pustili tokom snimanja intervjua. Film hronološki stiže do izdavanja drugog albuma kada su Led Zeppelin bili rok grupa broj jedan u svetu. Logično je da bude drugog dela filma, jer ovako priča ostaje nedorečena. Nedorečen je i ovaj deo priče, ako ćemo biti strogi. U filmu nema nikakvih kontroverzi, sve teče kao med i mleko. Nema nagoveštaja ni da je Džon Bonam umro, a kamo li nagoveštaja njegovog loših navika koje su ga dovele do smrti 1980.godine. Nema pomena o krađi autorskih prava od crnih bluzera od kojih su pozajmljivane i melodije i reči pesama. To doduše u jednom trenutku Plant pominje, nešto kao „muzika koju su momci svirali inspirisala me je da uz nju pevam reči Vilija Diksona“ ali ne pominje da li su ga tada navodili kao autora. Nema mnogo reči ni o njihovom svemogućem menadžeru Piteru Grantu, osim konstatacije da izgleda kao mafijaški bos. Nema pomena ni Alistera Kroulija, niti crne magije, veštica i vilenjaka i sve one satanističke/skandinavske/tolkinovske mitologije kojom su tekstovi nekih njihovih pesama obilovali. Članovi grupe Led Zeppelin predstavljeni su kao tri engleska džentlmena u poznim godinama, intelektualno nastrojena, pristojna i kulturna, što, gledajući ih danas, sasvim odgovara istini, ali karijera njih kao članova tada najveće grupe na svetu, Led Cepelin, nije, kao što rekoh, bila lišena kontroverzi. To izbegavane škakljivih tema je uobičajena pojava kad se radi o autorizovanim biografijama bilo koga, od pisaca, glumaca i sportista do rok zvezda. Retko ko od njih uživa da sebe predstavi kao osobenjak kao Bob Dilan, ili da od svog lika napravi parodiju kao Elton Džon. Zato su mi navedene (auto)biografije bolje od drugih.

Ono čega u ovom dokumentarcu ima u izobilju je muzika – hard rok u najboljem i (skoro pa) najglasnijem izdanju. Cepelini su sinonim za hard rok kako smo taj žanr tada zvali. Period njihove karijere kojim se bavi film je onaj u kome je dominirao bluz kao najjači uticaj a to je po mnogima njihov najbolji period. U kasnijoj karijeri dominaciju preuzima folk, i to engleski, ali podrška publike nije bila ništa manja. Treba znati da su Led Zeppelin jedna od najprodavanijih rok grupa ikada, njihov album „IV“ se prodao u više primeraka nego ijedan album Bitlsa, na primer. Što se mene tiče, kad sada slušam njihovu muziku dolazim do zaključka da su oni grupa koja je u potpunosti posvećena muziciranju, sve ostalo im je manje bitno. Džimi Pejdž, koji je nesporni vođa grupe, razmišlja samo o muzici. U jednom delu intervjua priča o tome kako svaki od članova benda, koji su svi do jednog vrsni muzičari,  mora jasno da se čuje na snimku, i da ima svoju poziciju u zvučnom prostoru, nepokriven od drugih. Kao da priča o nekakvom simfonijskom orkestru. Za razliku od Bouvija koji se sav u konceptu ili Dilana koji je u kontekstu, Cepelini su, poput Pink Flojd, muzičarska grupa. Sviranje je važno, sve ostalo, uključujući i tekstove su nebitne stvari (Rodžer Voters se ne bi složio – zato je i (iz)leteo iz Flojda).

Još nešto sam naknadnom pameću primetio: u ono vreme se nije tako mislilo, ali danas mi se čini da Cepelini nisu bili daleko od progresivnog roka tog doba (Yes, EL&P, Genesis, pa i Pink Floyd) ako ni po čemu a ono po tom muzičarskom pristupu preuzetom od izvođača klasične muzike a to je izvođenje komponovanih partitura (mada bez notnog zapisa, već na „osećaj“). To naročito dolazi do izražaja na omiljenom mi njihovom albumu „Houses Of The Holy“, petom po redu. No, u filmu o kome govorim, dominirao je bluz, pa cela ova moja priča o “prog” roku sa filmom nema puno veze. Svakako znate da je za ovakvu vrstu filma neophodan dobar zvuk u dvorani u kojoj se prikazuje. U MTS dvorani zvuk je bio sasvim solidan ali nisam siguran da odgovara IMAX standardima koji su preporučeni za gledanje ovog filma (u prevodu – nije bilo nepodnošljivo glasno) tako da ipak preporučujem gledanje u salama koje imaju IMAX oznaku kvaliteta.

Bez obzira na primedbe koje sam izneo, toplo preporučujem film svim ljubiteljima grupe, ljubiteljima muzike šezdesetih, ali i onim mojim vršnjacima i malo starijima koji, kako reče Bora Stanković, imaju „žal za mlados’“. A što se primedbi tiče – živa je istina da sve primedbe padaju u vodu kad čujete rif iz pesme „Whole Lotta Love“…

Ocena: 7/10