Karen Elson je već počela svoj nastup kad sam ušao u “Tvornicu”. U sastavu harfa, violina, dve gitare izvela je nekoliko pesama sa svog poslednjeg albuma “Double Roses” koje su mi, nerado to kažem, uživo zvučale vrlo jednolično. Harfa i violina nisu pravile nikakvu razliku (a trebalo bi!), samo se čulo ono standardno indie songrajtersko “plink, plink, plink” na gitari i njen glas, ravan i monoton. Ne znam koliko dugo su svirali pre mog ulaska, ali poslednje tri pesme koje su izveli su me ostavile blago razočaranog.

“Tvornica” se u međuvremenu do kraja ispunila, pa je postalo vrlo zagušljivo i vruće. Skoro nepodnošljivo. Srećom, nije se dugo čekalo na Ryana i njegov bend. Gitara, gitara, bas, klavijature, bubanj – ful bend nagoveštavao je rokersku svirku. Tako je i počelo – “Gimme Something Good” sa poslednjeg albuma “Prisoner” je otvorila šou. Najzastupljenije su bile pesme sa “Prisonera”, čak sedam, uz još sedam iz perioda od “Ashes & Fire” (2011) do njega. Iz perioda saradnje sa Cardinals-ima još četiri (tri sa “Cold Roses”, jedna sa “Easy Tiger”) i svega četiri iz njegovog, bar po mom mišljenju, najkreativnijeg perioda. Dve sa “Gold” („When the Stars Go Blue“ i „New York, New York“) i dve sa mog omiljenog “Heartbreaker” („Shakedown On 9^th Street“ I „Come Pick Me Up“) (set listu vidi OVDE).

Bend je zvučao odlično, bubanj i klavijature su davale springstinovsku boju celoj stvari, publika je bila veoma raspoložena, čak euforična, postojali su svi uslovi da ovo bude koncert za pamćenje. Ipak, dve stvari su, bar meni, donekle pokvarile ugođaj. Prvo one pridike publici vezane za upotrebu blica – jeste da je pre početka koncerta spiker zamolio da se ne koristi blic jer Adams pati od Menierove bolesti (bolest unutrašnjeg uha kod koje svetlosni efekti koje blic izaziva mogu da trigeruju napad vrtoglavice) ali prosto mi nije jasno kako ne smeta kompletni light show koji sve vreme radi u punom kapacitetu, a smeta slabašni blic sa mobilnog telefona. I taj pridikujući ton koji je u drugom njegovom obraćanju sadržao i pretnje tipa “nabiću ti taj blic u dupe” je učinio da se, iako mi je blic uvek isključen, osećam krivim. Pa još kad je pogledao u mom pravcu i rekao “ti! ti sa jebenim naočarima! klimni glavom, potvrdi da si razumeo!” počeo sam da se pitam da li se meni obraća, iako sam bio sasvim siguran da mi je blic isključen. Posle mi je poznanica koja je bila nešto ispred i levo od mene rekla da se obraćao dečku koji je stajao ispred nje, čiji je blic i bio razlog Adamsove reakcije.

Druga stvar je onaj “jam” Magnolia Mountain – Cold Roses koji je,bez sumnje, bio predug, dosadan i nepotreban. Toliko da je neko duhovit iz publike u jednom trenutku dobacio “sviraj Ryana Adamsa!”. To je duhovito po dva osnova – prvi je taj da je da je svirka više ličila na Allman Brotherse (ali nije bila tako dobra), a drugi je to što mu ne-toliko-duhoviti obično dobacuju “sviraj Bryana Adamsa!”. Dobro da mu neko nije dobacio ono legendarno “sviraj Mejdene!” jer bi ovaj to verovatno i uradio kao osvedočeni ljubitelj metala. Nije slučajno muzika koja je išla sa razglasa pre nego što je počeo bila isključivo metal – odMötley Crüe do Def Lepparda. Nesporno je da on u tim džemovima uživa, vidi se po osmehu koji mu se pojavi na licu pre nego što počne sa tim solažama i nestane kad prestane sa njima tako da bih mu ih ja ipak oprostio. Treba razumeti muzičare koji iz dana u dan po hiljaditi put sviraju pesme koje publika želi da čuje – dopustimo im da bar deo koncerta “potroše” na sebe i svoj užitak.

Moj užitak je došao na samom kraju – dimna zavesa i podignute ruke u publici su stvorili atmosferu, a pesma koju je izveo na bis, “Come Pick me Up” me je podsetila zašto volim Ryana Adamsa. Samo zbog tog trenutka magije vredelo je zapucati u Zagreb, zbog tog trenutka magije opet bih, uz sve izrečene primedbe, došao na njegov koncert. Veličanstven završetak!

Posle svega, opet se postavlja ono večito pitanje – da li umetnik mora da bude divan, simpatičan čovek da bi nam se sviđalo njegovo delo? Po mom iskustvu, ne mora (iako i tu ima granica)! Te večeri u “Tvornici” sve što je Adams radio mimo muzike nije mi se svidelo. Dramoserstvo zbog blica u dva navrata, uz pretnje da će napustiti koncert i neduhovito i prenapadno predstavljanje članova benda, posebno kada je to radio drugi gitarista, narušavalo je kontinuitet pažnje posetilaca (taman se čovek uživi, a onda kao da ga neko polije kofom hladne vode). Osobe koje su ga više puta gledale kažu da je sklon takvim ispadima – ranije, dok nije imao Menierovu bolest, tražio je apsolutnu tišinu, takođe uz pretnje da će prekinuti koncert. Ali, kao što rekoh, već dva dana posle, sve te stvari se polako zaboravljaju, u sećanju ostaje samo da je to bio odlično odsviran i otpevan koncert sa, moram priznati, dobro izbalansiranom set listom, kojom je napravio odličan presek svoje karijere.

Na povratku u Beograd, u kolima, napravio sam malu anketu među svojim saputnicima. Šta mislite o koncertu Ryana Adamsa, u jednoj rečenici? Olja M.: ovo je verovatno prvi i poslednji put da sam ga gledala, ne verujem da će mi se ukazati još koja prilika, srećna sam zbog toga i vrlo sam zadovoljna koncertom. Slobodan V.: drugi deo koncerta mi se svideo više od prvog, posebno “jamming”. Nerina S.: dobar koncert, bolji nego što sam očekivala (znajući moju suprugu, to znači da nije falširao i da nisu grešili u sviranju). Marko J.: Mogli su biti malo žešći! Srđan S.: Bili su previše žestoki! Kao što vidite, preovlađuju pozitivne ocene, ali se i iz ovih odgovora vidi koliko je različit doživljaj istog koncerta kod svakog od nas. Zato je čitanje prikaza koncerata potpuno gubljenje vremena – treba otići lično i doživeti ga na svoj način.