Toma protivu Plišanog podzemlja (povodom dva aktuelna filma)

04 novembar 2021
Author :   Srđan Strajnić

Dnevnik muzičkog eklektika: Promišljanje (38)

Ko će normalan povezati Tomu Zdravkovića i The Velvet Underground? Niko! Ne bih ni ja da se nisu sami povezali. Sticajem okolnosti, oba filma sam gledao istog dana, prvo dokumentarac Toda Hejnsa pa “Tomu” u režiji Dragana Bjelogrlića. To mi se poređenje samo nametnulo odmah posle odgledana oba filma. Shvatio sam da su oba ta muzička entiteta, inače vrlo visoko pozicionirana u mom muzičkom panteonu, dve krajnje tačke mog muzičkog ukusa. Shvatio sam i da do njihovog međusobnog obračuna mora doći, ako ni zbog čega drugog, onda da bih ja razrešio neke svoje dileme.

S jedne strane ringa stoji The Velvet Underground, avangardna njujorška muzička grupa koja je postala vidljiva zahvaljujući Endiju Vorholu, pop-art umetniku koji je s njom imao veze utoliko što ju je po rečima njegovog menadžera Pola Morisija više promovisao nego menadžerisao (vidi knjigu „Richie Unterberger: The Velvet Underground: White Light/White Heat“, strana 64) i to tako što ju je ubacio u svoj multimedijalni pop-art šou „Exploding Plastic Inevitable“ u svom „Factory“ studiju, naravno bez ikakvog Vorholovog upliva u muziku benda, jer njega muzika kao medij nije ni zanimala. Oni su po Endiju trebali da budu samo jedna komponenta multimedijalnosti i da po mogućstvu prave što veću buku (ovaj poslednji komentar je moj, ali proizlazi iz onoga što sam video u filmu “The Velvet Underground”!). Treba reći radi onih koji bi mogli izvesti pogrešne zaključke zbog pominjanja Vorholovog imena koje je neraskidivo vezano za termin pop-art, da Velveti nisu imali baš nikakve veze sa pop-artom, pravcem u vizuelnim umetnostima koji je proslavio Vorhola. Oni su bili upravo sve suprotno od simplifikovanih, pastelnim bojama obojenih pop-art remek-dela koja su, uprkos ironiji prisutnoj u djelima najistaknutijih predstavnika, ipak veličala kapitalistički konzumerizam (ili nisu? kao što stavlja pod sumnju Rolan Bart). Velveti su došli sa mračne, komplikovane strane, sa margine muzičkih kretanja, praktično iz podzemlja, i doneli muziku kakva do tada nije postojala.

Sa druge strane ringa je Tomislav Toma Zdravković, iz sela Pečenjevce, opština Leskovac, čovek iz naroda, koji je pokupio sve vrline i mane tog naroda iz koga potiče (i te, danas nepostojeće, zemlje u kojoj je odrastao).  Pevač šlagera i kafanskih pesama. Romantik, boem, ženskaroš, sklon piću i kockanju. Čovek koji svoju slobodu nije ograničavao slobodom drugih, čak i sebi najbližih ljudi. Čovek koji je umeo da napiše pesmu, muzički sasvim konvencionalnu, sličnu mnogim drugima, ali pesmu koja ima nešto u melodiji, tekstu ili načinu pevanja što može da dodirne ljudsko srce i dušu. Posebno onu nesrećnu. Nije Toma doš’o iz svile i kadife (iliti velveta, na engleskom) – i on je dotak’o dno života, gazio je on po srči bosanskih kafana, budio se mamuran u naručju nepoznatih žena, u jednom danu zarađivao mnogo i tokom večeri gubio sve. Verujem, na kraju krajeva, da nije baš neka velika razlika između njujorške heroinske tame i one alkoholne u balkanskim gudurama. Dakle, govorimo o dva čoveka sličnih godišta sa sličnim trnovitim putem do slave a i početak njihovih pravih karijera se poklapa jer i Lu Rid (i društvo) i Toma negde sredinom šezdesetih postaju vidljivi na muzičkim scenama Njujorka odnosno Jugoslavije, s tim što retko ko u to vreme uviđa njihov značaj. Mrtva trka, reklo bi se, ili, ista polazna pozicija.

Velveti su, kao što rekoh, a i videćete ako pogledate film, nastupali kao deo Endi Vorholovog multimedijalnog projekta izvodeći svoje pesme u njegovoj čuvenoj “Fabrici”. Toma je, bar geografski, od toga bio daleko koliko se daleko biti može – pevao je po kafanama Bosne i Srbije, ali, za razliku od drugih kafanskih pevača, on je poput Velveta pevao svoje pesme. Film o Velvetima je dokumentarac u kome je hronološkim redom prikazana njihova relativno kratka karijera i to putem izjava aktera, onih živih, i snimaka izjava onih preminulih, kombinovano sa autentičnim snimcima iz tog vremena, uz muziku benda koja ide u pozadini. Sličan koncept onome koji je primenio Vorhol u pomenutom performansu, samo što je kod Vorhola sve išlo istovremeno u zatvorenom prostoru, pa je intenzitet napada na čula gledaoca ipak nešto manji pri konzumiranju Hejnsovog dokumentarca. I tako ublažen, taj udar na čula je prevelik za prosečnog gledaoca, pa ga ne preporučujem neiniciranima.

Ako je mesto okupljanja njujorškog džet seta bila Vorholova „Fabrika“, mesto okupljanja balkanskog „pučanstva“ bila je Kafana (sa velikim „k“). Kafana kao kulturno-umetnička (pa i politička) institucija ali i kafana kao metafora se od Fabrike, koja jeste nekoliko puta menjala lokaciju ali je uvek bila samo jedna, razlikuje po tome što je Kafana decentralizovana, pa su se njene podružnice nalazile u svakom gradu, selu i većem zaseoku širom Balkana. Opet, za razliku od Fabrike koja je okupljala avangardu njujorškog (a time i svetskog) kulturno-političkog establišmenta, gde nije mogao bilo ko da uđe, kafana je demokratska institucija. U njoj se moglo naći sve (i to istovremeno) – od političkih moćnika Titovog komunističkog režima srednjeg i nižeg nivoa organizovanih u takozvane „jagnjeće brigade“, preko radnika, seljaka i poštene inteligencije do gubitnika „proleterskog raja“ - onih nepodobnih, neposlušnih i neprilagođenih, čija je neukroćena sloboda štrčala iz savršene slike socijalističkog „novog čoveka“, da ne govorimo o boemima koji su svoje nesrećne ljubavi utapali u enormnim količinama alkohola uz terciranje kafanskih muzičara. E, u tom okruženju Toma je bio car!

Jeste malo nategnuto ovo konfrontiranje Tome i Velveta, jer se njihova pojava poklapa vremenski ali ne i prostorno i značenjski, pa ću, da bih tu nategnutost ublažio, a poređenje dodatno afirmisao, otkriti i dve nepoznate ovog sistema jednačina. Treba naći parnjake „mythosu“ Velveta i „pathosu“ Tominom u odnosnim sredinama. Pandan Velvetima nećemo u Jugoslaviji naći u muzičkom svetu, jer teško da je tada ikakva avangarda postojala, ali ga nećemo naći ni u umetničkim pokretima poput Klokotrista jer su se oni na umetničkoj sceni pojavili tek krajem sedamdesetih a i njihova deviza „sve je umetnost“ mnogo bolje korespondira sa Vorholovim idejama koje kao što smo zaključili nisu i ideje Velveta. Nećemo ga naći ni u performans artistima okupljenim oko SKC-a u Beogradu početkom sedamdesetih (Era Milivojević, Marina Abramović, Raša Teodosijević, Zoran Popović, Neša Paripović i Gergelj Urkom) jer je i taj pokret malo „zakasnio“, već najpre u jugoslovenskom crnom talasu, kulturno-političkoj pojavi u filmu i književnosti koja je od tadašnjih vlasti pravilno shvaćena kao kritika komunističkog poretka i društva. Mada počeci „crnog talasa“ datiraju još iz 1961., njegov kreativni vrhunac (tačnije: jedan od kreativnih vrhunaca) je dostignut baš one godine kada je grupa Velvet Underground izdala svoj prvi, čuveni „banana“ album. Te iste godine se pojavilo sijaset remek-dela „crnog talasa“ koja bi i većoj kulturi služila na čast: „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića, „Buđenje pacova“ i „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića, „Praznik“ Đorđa Kadijevića, „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a“ Dušana Makavejeva, „Jutro“ Puriše Đorđevića. Kao što su filmovi „crnog talasa“ jedna od prominentnijih kritika socijalizma koja je izazvala reakciju sistema u vidu cenzure, tako se i Lu Ridove pretežno nihilističke pesme mogu shvatiti kao kritika kapitalističkog konzumerizma ali i kritika hipi pokreta koji je dominirao kontrakulturnom scenom tadašnje Amerike. Meni iz današnje perspektive izgleda da su The Velvet Underground i Crni talas bili na istoj talasnoj dužini, to jest na istoj strani ove moje jednačine. 

Ko je uz Tomu na drugoj strani? Na prvi pogled, sudeći po scenografiji i kostimografiji filma „Toma“ moglo bi se (pogrešno) zaključiti da su to već pomenuti hipici. Toma se, znam iz prve ruke, privatno nije oblačio kao deca cveća, mada mu čudne modne kombinacije, kao što će se videti iz pričice koja sledi, nisu bile strane. Moja supruga Nerina je imala priliku da ga upozna u vreme kad je bila peti ili šesti razred (1969. ili 1970.), u svakom slučaju pre nego što je postao opštepoznat, i to kod bivše prve komšinice, Kose Ciganke, koja se iz Jove Ilića preselila u Oblakovsku ulicu, dole kod autoputa, na obodima nekadašnje Jatagan male. „Dođi da te upoznam s nekim! Kod nas kao podstanar živi jedan pevač, Toma Zdravković, da čuješ samo kako peva!” rekla joj je Kosina ćerka Desa, sva oduševljena (njen otac i brat su bili kafanski muzičari, pa su verovatno tako došli u kontakt sa njim i iznajmili mu sobu). I pojavi se u tom trenutku Toma, onako mršav, na prvi pogled neugledan, što kažu prvo ide nos pa on, u žutoj havajskoj košulji, toliko upečatljivoj da je Nerini do dana današnjeg ostala u živom sećanju, promrmlja nešto tipa „drago mi je“ i ode. Jeste da na Havajci ima cveća ali teško da je Toma bio u fazonu „peace, love and understanding“, on je bio više tip za kara-sevdah ili dert, balkanske oblike naizgled bezrazložne patnje koji se, kako običaji nalažu, utapaju u kafani u alkoholu. Prosto, u hipi filozofiji nema ni traga od patosa, a Toma je bio nekrunisani kralj sentimenta - na granici patetike. Sudeći po tome, svakako mu je bio bliži koncept „there’s tear in my beer“ američkih kantri muzičara od naivnih hipijevskih snatrenja. Njegova duboka ali do kraja platonska veza sa Silvanom Armenulić, koja je lajt-motiv filma, iz koje je crpeo kreativnu snagu, slična je vezama Džun Karter i Džonija Keša, i još više Džordža Džonsa i Tami Vinet, ali su se one ipak završile brakom za razliku od Tomine i Silvanine. Ta Bjelogrlićeva tvrdnja izneta u filmu o Tominoj nesrećnoj ljubavi prema Silvani u vreme kad se događala nije bila na „tapetu“. Ne sećam se da je iko to tada insinuirao, iako sam pratio TV Novosti i Radio i TV reviju koji su detaljno pratili svaki korak narodnjačkih zvezda. Međutim, kad danas analiziramo činjenice i čujemo izjave poslednje, čak četvrte, Tomine žene, ta ljubav izgleda sasvim realno i objašnjava Tomino često iracionalno ponašanje. Za nju je vezan i po mom mišljenju najemotivniji trenutak filma, onaj kada mu Silvana, prilično bezobzirno, uzima možda i najbolju pesmu koju je napisao, „Šta će mi život bez tebe dragi/a“, a on joj, pošto vidi da joj to što joj je pesmom rekao ništa ne znači, prosto kaže „uzmi je, tvoja je, samo je, molim te, otpevaj sa srcem i dušom“ i odlazi. Ne mogu da ne pomislim da je to Silvanino ignorisanje Tomine ljubavi doprinelo haosu koji je ispunjavao njegov život do poslednjeg dana, ali i nastanku mnogih dobrih pesama, jer i sam Toma u jednom trenutku u filmu kaže: srećan čovek ne piše pesme. “Moraš da se uvaljaš duboko u blato da bi napisao dobru pesmu“. Svakako bi i Lu Rid o tome mogao da prozbori koju.

Kad smo već kod emocija, trebalo bi da svima bude jasno da je film „Toma“ melodrama, i tako je i trebalo i moralo da bude. U priči o Tomi nema mesta „umetničarenju“ dubljem od kusturicoidnih scena sa cigankom, Tominom prvom ljubavlju, i njenim buketom belih ruža. Uzged, moram da kažem sa mislim da su te scene komotno mogle izostati. Svako insistiranje na nekakvom dubljem političkom određenju filma (što će reći režisera) što traže neki kritičari je po mom mišljenju promašaj teme – Tomina političnost leži baš u njegovoj nepolitičnosti. Čak i Bjelogrlićevo lucidno povezivanje Tomine karijere (i života) sa raspadom Jugoslavije nije ništa više nego sled dva niza događaja koji se odvijaju paralelno  – Toma, naime, nigde ne pokazuje da sluti da će do raspada doći, on jednostavno radi ono što jedino zna – peva – tamo gde hoće da ga slušaju, pa bio to Doboj, Niš ili Čikago a ploče mu izdaju oni koji shvataju da na tome može dobro da se zaradi, pa bio to Diskos iz Aleksandrovca ili Jugoton iz Zagreba. A to što se desilo da umre iste godine kad i Jugoslavija, to je ipak samo sticaj nesrećnih okolnosti ali u neku ruku i sreća za njega jer je, kako izgleda, bio pravi Jugosloven, pa bi mu raspad sigurno teško pao. Inače, položaj „narodnjaka“ u to vreme u Jugoslaviji nije bio respektabilan. Takozvanim porezom na šund socijalistički establišment je pokazivao šta misli o toj vrsti muzike (i o rok muzici takođe) pa bi se moglo reći da je taj narodnjačko-kafanski milje bio kontrakulturni sloj, baš kao i rokerski, što ne znači da nije imao ogromnu publiku. Ako to uporedimo sa položajem Velvet Undergrounda u tadašnjem američkom društvu u kome je kao dominantan kontrakulturni pokret bio hipi pokret, može se zaključiti da su Velveti bili “kontrakultura kontrakulture”. Ima u filmu „ The Velvet Underground“ simpatična opaska Mo Taker, bubnjarke grupe, kada priča o njihovoj turneji po Kaliforniji. Kaže Mo: došli smo u LA, držimo koncet, u publici gomila hipika, i tačno vidimo da nas mrze. Ali, mrzimo i mi njih. Mrzimo se jer se ne razumemo. Tako nekako je rekla, citiram po sećanju. Ne bi ih razumeli ni ovi kafanski romantičari, tipa Toma Zdravković ili Džordž Džons, mada bi Toma sasvim dobro shvatio potrebu hipika za ničim ograničenom slobodom.

Vratimo se onom mom sistemu jednačina. Može se reći ovako: ono što su The Velvet Underground prema Džordžu Džonsu/Džoni Kešu, to je „Crni talas“ prema Tomi Zdravkoviću. Iz te proporcije sledi da se ne može praviti film o Tomi po principima Crnog talasa, niti o Džordžu Džonsu po principima Velveta. Film o Velvetima prosto „mora“ biti umetnički, kao što film o Tomi mora biti melodrama. To što je melodrama, dakle, nije problem ovog filma. Problem je, po mom mišljenju, to što u filmu ne peva Toma Zdravković, osim u dva slučaja – njegov glas se čuje samo u pesmama „Rogonja“ (za ovu pre filma nikad čuo nisam i nisam time baš ništa propustio) i “Esagerata” (Little Devil) koju su komponovali Hauard Grinfild i Nil Sedaka, a koju je Toma pevao na samom početku karijere, dok se još „lomio“ između zabavne i narodne muzike. U stvari, on se sve vreme lomio između ta dva, da bi ostao negde na sredini, jer kafanska muzika nije ni jedno ni drugo. Ne kažem da Aco Pejović ne peva odlično, jer peva, ali vam je to isto kao kad bi u filmu o Dilanu njegove pesme pevao neko drugi ko lepše peva. Toma je imao specifičan način pevanja sa onim čudnim akcentom, negde između romskog i južnosrbijanskog, i specifičnu boju glasa, što je jedini mogao dobro da reprodukuje njegov brat Novica, koga sam, za razliku od Tome, slušao uživo, u restoranu „Zvezda“, odmah ispod „Marakane“, osamdesetih godina prošlog veka. Srećom, producenti filma su obezbedili autorska prava za hitove zabavne/rok muzike iz tog vremena koji se čuju u filmu, za pesme Yu grupa, Grupe 220 Draga Mlinareca, Lole Novaković i Zdravka Čolića. Prilično mi je zasmetao izostanak iz filma najvećeg Tominog hita, pesme bez koje se teško može zamisliti ijedna svadba ili proslava u Srbiji, legendarne pesme „Danka“. Shvatam da se ona teško može uklopiti u kontekst sa pričom o ljubavi prema Silvani, ali mogla je možda ići kao odjavna špica, ili negde tokom filma iz off-a. Pohvalio bih, pak, pesmu komponovanu specijalno za ovaj film od strane Željka Joksimovića i Tozovca a otpevane od Suzane Branković i Aca Pejovića, jer je potpuno pogodila Silvanin i Tomin stil. Iako je u najavama izgledalo drugačije, i koeficijent plakanja (odnos između vremena trajanja filma i vremena provedenog u plakanju (uz ili bez curenja suza) je nešto ispod mojih očekivanja i čak ispod standarda koje je Bjela postavio svojim, po mom mišljenju i dalje najboljim rediteljskim ostvarenjem, filmom „Montevideo, Bog te video“. Humora čiji je nosilac Tomin menadžer Drnda (inače izmišljeni lik) koga izvrsno igra Andrija Kuzmanović, pak, ne nedostaje.

Toma je u filmu prikazan kao čovek iz naroda koji u komunikaciji sa ljudima iz sfere „visoke“ kulture (Zoran Radmilović, Mika Antić) prevazilazi ograničenja svog porekla i obrazovanja ličnim šarmom i duhovitošću, ali ni u snu ne pokušava da im podilazi ne bi li ga prihvatili kao svog (OK, nabaci im po neku tezgu, al’ to je prijateljski gest). Bio je, što bi rekli ovi iz filma „Velvet Underground“ street-smart, sasvim dovoljno da sebi ne pridaje veći značaj nego što ga stvarno ima. Mada je bio potpuno svestan koliko narod voli njegove pesme. To je razlika u odnosu na Lu Rida, glavne kreativne snage Velveta, koji je tokom cele karijere imao jak poriv da se vezuje za etablirane umetnike, pa je posle Vorhola i Kejla pao u naručje Dejvida Bouvija (metaforički rečeno) da bi na kraju i metaforički i bukvalno završio u naručju multimedijalne umetnice Lori Anderson koja mu je postala supruga. Da ne grešim dušu, imao je on i svojih samostalnih umetničkih pokušaja, setimo se samo proročkog albuma „Metal Machine Music“. Ipak, i on je uvek nosio posred čela (figurativno rečeno) taj ulični kredibilitet, onaj koji je imao i Toma. Da bi ga neko stekao nisu potrebne pročitane knjige, ni talenat, već treba proći određene stvari u životu, savladati određena iskušenja, izboriti se sa svojim demonima, ili se bar pokušati izboriti. To pesmama koje takvi ljudi prave daje dubinu i životnost. Ljudi takvim pesmama veruju. Ono što Lua i Tomu postavlja na suprotne krajeve spektra mog muzičkog ukusa (ili u dva suprotna ugla ringa) je isto ono što razdvaja elitizam alternativnog roka (Lu) od populizma popa (Toma). Ono što ih spaja je iskrenost – nisu u svojim pesmama štedeli ni sebe ni druge, naročito ne sebe. Ono što ih još spaja je činjenica da su svoje neuklapanje u stvarnost prevazilazili na isti način – koristeći izmenjivače svesti kao pomoćno sredstvo, da l’ heroin, da l’ kokain, da l’ alkohol, da l’ sve to zajedno i da su o tim svojim iskustvima pesme pisali. I to kakve pesme – one koje se mogu naći samo tamo, u tom plišanom podzemlju.

Ako bih morao da vrednujem ova dva filma kao gledalac, rekao bih da sam podjednako uživao i u jednom i u drugom. Ako ostanemo pri metafori ringa, sad je onaj trenutak kad sudija obojici podigne ruku ;-) . Prvi takmac, „The Velvet Underground“ je zadovoljio moj intelekt, a drugi, „Toma“ srce i dušu. Više sam uživao u muzici prvog filma, jer, već sam rekao, u „Tomi“ ne peva Toma, a i da peva, ruku na srce, bliža mi je rok muzika od narodnjaka, čak i od ove kafanske varijante, posebno sada kad su kafane za mene davna prošlost.

Inače, ova dva filma je teško, gotovo nemoguće porediti. Nije mi to ni bila namera. Ova moja malo duža dnevnička zabeleška poslužila je da prvo sam sebi razjasnim kako je moguće da se istom čoveku sviđa muzika toliko udaljena jedna od druge i da pronađem kontekst u kome je to moguće. Nisam siguran ni da sam u tome uspeo, a da sam ta pitanja razjasnio bilo kome od čitalaca ovog teksta, to mogu samo da sanjam. Ono što ćete sasvim sigurno moći da zaključite je da li se moja topla preporuka koju dajem za oba filma odnosi na vas, ili ćete se opredeliti da pogledate samo jedan od njih. Ili nećete nijedan – ali u tom slučaju ste već odavno odustali od ovog teksta.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio