Internet portali su se utrkivali u panegirisanju za preminulim, sve takmičeći se ko će bolnije da oplače, ko će tužniji nekrolog da mu ostavi za večnost, tik nakon što je popustio pod nagovorom kanceta s kojim je šurovao već neko vreme. Odabrali su oružja, umislili humku i mermer, doživeli erekciju. Ulotan u alumorfnu zemlju sunčane Kalifornije, sin Adam je ridao. Kći Lorka je ćutala, bila nema ko crnilo ispod noktiju. Šta je supruga uminulog radila u tom trenutku – nepoznato je. U Njujorku je bilo hladno, to je makar izvesno.
Smrt!
Slušaj me, Lenarde, tebi se obraćam – stvarno si preterao ovog puta.
Nekad sam, znate, bio panker. Klinac, beslovesnik, dete željno pažnje i prihvatanja. Moj muzički, a posledično i delatni izbor bio je takav da je zahtevao samo što više buke, buke kao supstituta stava. Kosu sam zalizivao, šminkao se, oblačio bestidno, psovao učestalo, činio, uostalom, sve što je grupa nezrele dece u kojoj sam se kretao činila tek da bi zaustavila pozornost, izazvala zazor roditelja, rodbine, školaraca, prolaznika, drugih lica, ma svih. Verovao jedino u nešto što sam smatrao predstavom haosa i anarhije. Mislio i činio u to ime sve - predcivilizacijsko divljaštvo, eros i tanatos slizani u etos, to je ionako sve čega, sem smrti, u nama uopšte i ima. Politika (u grčkom smislu), Svarog, primordijalna supa, ljubav, ofsajd, Avogardov broj, azbest, omiljena igra, maske od abonosa, samoća, Festival Vodolija, Polinezija, makroekonomija, kružnica, latinski jezik, revolucije, polivinilhlorid, strukturalizam, Jovan Bez Zemlje, koncepti, histologija, pogrebne konvencije, dadaizam, satovi, Zlatna lopta, prženice s kajmakom, ontološko ja, čekrk, Lili Marlen, siromaštvo, poludisperzija, zvezdoznanstvo, lasice, Šerlok Holms, draguljarnice – sve mi se činilo kao smišljen zločinački projekt, organizovana prevara, hitac šlajma direktno u lice svakom od nas, prozrena zavera. A ko i nije počeo tako što je bio divalj?
Moji matorci su bili radnička klasa, sve ono što bi neki klinac rođen nakon pada Berlinskog zida mogao videti u filmovima socijalističkih provenijencija. Posao, nešto sna, u pravilnim razmacima populistička i pop-kultura na kašičicu. Nazivali su to idilom.
Tetka je, međutim, shvatala stvari malo drugačije, činilo mi se, zato sam i voleo da provodim vreme sa njom, iako je stalno žvalila nekakvim: „Zapamti, mili moj, važno je da postojiš“. Bila je vojni veteran, ukinuta za poštovanje, ostavljena samo sa medaljom za hrabrost, iako se hrabrije i istinskije borila u NOB-u od većine silnika koji su žarili i palili državom koja im je potom data na upravu, iako je država sama sobom upravljala, izgleda. Jedan od tih bio je i teča, visoki službenik u partiji, njega tek ništa nije zanimalo, osim ugleda koji je stekao ženidbom, očito. Ipak, bio je ćutljivo prijatan prema meni. O, tetki je, međutim, ovde reč. Zapravo, o konsenvencama njenog delovanja.
Stalno mi je davala ploče, stripove, kljukala me kojekakvim glupostima. Najčešće bih joj se iz čiste kurtoazije zahvaljivao na tome i pankerski bacao sve poklonjene stvari na jednu gomilu i čekao da se međusobno potuku, iskrve ili pojedu same sebe. Ipak, jednog dana, dala mi je nekakvu ploču i knjižicu crvenih korica, krajnje minimalistički uređenu. Natpis: „Bibilioteka Reč i misao“, pa ispod „Leonard Koen“. Samo tako, ništa više. Na ploči je, stajalo, pak, nešto slično: „Leonard Cohen, LIVE EP“. Takođe samo to.
Otišao sam kući, zaključao se u sobu, turskim sedom se uvalio na prašnjavi patos, raširio knjižicu i otvorio nasumičnu stranu. Naišao sam na neku pesmu, zvala se Suzana. Čitajući, zazvučala mi je dobro. Šta ja znam, nešto mi se tu svidelo, i eto ti. Odbauljao sam do gramofona, pristavio ploču na svoje mesto i spustio iglu. Usud je uredio da baš ta pesma ženskog imena, Suzana ili Suzzane, kako god se zvala, bude prva po redu. Vinil je zapucketao a igla počela da titra po njemu. Leonard Koen ili Leonard Cohen – ili obojica – očito je tek izašao na binu, jer je kazao: „Drago mi je da sam večeras ovde pred dvadeset hiljada ljudi“. Odmah sam zamislio tih dvadeset hiljada različitih ljudi koji stoje na poljani u sred ničega, tamo negde. Pripalio sam cigaretu ukradenu iz ćaletove pakle dan pre toga. Izvođač je počeo da razlaže neki akord i da više govori pesmu nego što ju je zaista pevao. Trnci su mi se uspeli uz sinusiodu kičme. Dvadeset hiljada ljudi je selo i počelo da plače. I ja sam seo i počeo da plačem. Moja stara je ušla u sobu i rekla da sam plačipička, a ne panker.
Biti panker i plačipička, to je verovatno ista stvar. Važno, je, ipak, postojati, ma šta bio.
Godinama nakon toga, nedugo nakon tetkine smrti, saznao sam da se ime tipa zapravo čita Lenard, a ne Leonard. Takođe sam saznao da ima suprugu po imenu Suzana, ili Suzzane, napisano na engleskom. Pomislih da sam konačno otključao ta vrata, da se tako pišu ljubavne pesme, da nekog voliš, oženiš tog nekog, onda mu napišeš pesmu i pevaš je, recituješ, šta god. Ubrzo sam otkrio da pesma ipak nije pisana supruzi, već nekoj davnašnjoj prijateljici istog imena. Je l’ se to, ipak, tako radi – zavoliš i voliš nekoga, pišeš mu poeziju, onda provedeš vek s nekim drugim i bude ti, valjda, dobro uprkos svemu? I ljubav i poezija su, očigledno, fašizam. Mali, privatni konc-logor. Ili jednakim žarom i bestidom voliš sve, pa i žene istih imena? Možda se, jednostavno, uz nekoga pristojno stari, a uz neke ostaje večito mlad.
Postojala je bojazan da uopšte nisam ni postojao tog sedmonovembarskog jutra. Obukao sam plavi kišni mantil i sišao par ulica niže do kafića kraj keja. Konobarica, koja se uopšte nije zvala Suzana, odvela me je dole, pored reke. Jedan čamac je promicao, kao okrilatio, ljuljajući u svojoj utrobi dežmekastog tipa sa bradom, gibajući se po staklastoj površi Save. Krupnooka kelnerica me je poslužila čajem i narandžama. Iako obično ispijam tursku kafu, gorku, ovog jutra sam promenio pravilo, napravio eksces, loše odglumio osobenost. Sigurno se negde, makar u novosadskom Šangaju, neki vetar zateturao, bar, ako već čovek nije. I leptiri su, očito, pankeri, plačipičke. Prave sranja kržljavim zamasima. Čudno. Na bledim grudima konobarice, u gnezdu između svečane kože i obrube blago dekolteirane majice, podvezana lančićem, visila je prilika nagog raspetog muškarca. Zar on nije bio mornar?! Nonsens. Nasmešila se pre no što bi otišla do šanka,
Možda,
Možda to čini samo zbog običaja učtivosti i bakšiša koji joj tim prilikama ostavljaju gosti drugih pasmina,
Ali,
Ali ja sam oduvek bio njen ljubavnik, zaželeo sam putovati sa njom, želeo sam putovati na slepo, znao sam da joj mogu verovati,
Ja
Ja shvatam da je samorazumljivo verovati joj, jer sam dotakao njeno savršeno telo svojim umom. Takve stvari se saznaju samo na jutra kad umiru pesnici.
Presekao sam misao. Dovršio sam čaj, pojeo narandže, izvukao dva masna dima i dovršio cigaretu sa žutim filterom. U povratku, nazvao sam svoju devojku i kazao joj da je volim i da bih je ženio i da želim da mi rodi dva deteta, sina i kćer. Bunovna, pristala je i rekla da sam kreten jer se to tako ne radi, prosidba. Ma, šta ja znam kako se šta radi, odbrusio sam i spustio slušalicu. Hodao sam malo po gradu nakon toga, ispod kiše. Kamenčić u levoj patici me je žuljao, a ja sam razmišljao zašto taj kanadski Židov koji mi je upropastio život nije mogao da sačeka još malo, pa da, recimo, umre u martu? Smrt u novembru je očajno passe.
U martu se završava sezona monsuna, tropske prašume bujaju i zelene, cvasti bršljena granatiraju čula, solsticij lomi svoj zglob, dan raste I zri. U martu umiru Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Zoran Đinđić, Ugo Čaves, Ivo Andrić, Elizabet Tejlor, Vilijem Prvi, Leopold Drugi, Stenli Kjubrik, Antonije Pije, Hektor Berlioz, Slobodan Milošević, Velibor Vasović, Sveti Patrik, Artur C. Klark, Virdžinija Vulf, Vlada Divljan, Tvrtko Prvi od Bosne. Smrt u ni po čemu posebnom studenom, to jeste takopasse, dobri moj Lenarde!
Dan kada je umro Lenard Koen nije bio ni po čemu poseban.
*Lazar Stefanović, 24 godine, odrastao u Stalaću, završio Gimnaziju u Kruševcu, student srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Dobitnik prve nagrade za kratku priču Pirota 2016. i treće nagrade 2017. godine. Živi i stvara u Beogradu.