Album hrvatskog bluz/kantri/amerikana sastava She Brought Me Gasoline ( u daljem tekstu SBMG) mi je u jeku izbijanja epidemije koronavirusa, moram priznati, promakao iako me je recenzija sa portala Ravno do dna koju sam pročitao trebala uputiti na njega. Zato je tu urednik, da ispravi propuste ove vrste. Nisam uopšte zažalio što sam imao prilike da čujem ovu ploču, jer to je muzika koja mi je u ovom životnom periodu najdraža. Nemamo često prilike da čujemo američku „roots“ muziku na našim prostorima pa mi je svaka takva dobrodošla, naročito kada se radi, kao u ovom slučaju, o vrlo dobrom razumevanju i osećanju tog žanra.

Ako izuzmemo Ivicu Šerfezija i Diega Varagića iz šezdesetih i grupu Plava trava zaborava iz osamdesetih koji su uglavnom reprodukovali mejnstrim kantri, na regionalnoj amerikana sceni postoje samo različite inkarnacije projekata Vladimira Marinovića (Ventolin/On Tour/Glib) iako se i ti bendovi (izuzev On Tour) samo ovlaš oslanjaju na „roots“ muziku. Ostalim pripadnicima takozvane „Amerikana scene“ prominentne početkom desetih godina ovog veka (Irena Žilić, Lovely Quinces, Stray Dogg, Wooden Ambulance…) amerikana je bila, kako se ispostavilo, samo prolazna faza u njihovim karijerama, ili su „dodeljeni“ tom žanru samo zato što su pevali na engleskom jeziku.

Evo, sada se bendu On Tour na toj takozvanoj amerikana sceni priključuju i SBMG. Korenje koje oni „iskopavaju“ je vrlo duboko, na samim izvorima američke muzike, na onom mitskom mestu koje stalno spominjem – mestu u kom se sastaju bluz, folk i kantri. Momci u najboljim godinama iz Zagreba to rade dobro, a ako pre slušanja muzike želite neku referentnu tačku, recimo da je njihov zvuk najbliži onome koji proizvodi Rej Vajli Habard, ili recimo Brother Dege, a nije daleko ni Seasick Steve, čiji sam novi album slušao uporedo sa SBMG.

Karakteristično „pumpanje“ je prisutno, kao i „gruv“. Kristijanov prašnjavo lenji vokal je sasvim primeren žanru, kao i neizbežni bendžo.  Gitarista Žac je, kako mi se čini, potekao iz bluza, ako je suditi po jednoj od najboljih pesama sa albuma „Febo“ i samozatajnim bluziranim solo deonicama koje je u njoj odsvirao. Ipak, daleko je prisutniji folk-kantri ugođaj, možda najizraženiji na pesmi koja otvara album i koja je odabrana za video klip, „Town of Lost Souls“. Video je srećom izbegao rekonstruisanje „Divljeg zapada“ negde u okolini Dubrave, pa je najbliža toj ikonografiji džins odeća gospođe koja učestvuje u spotu. Upotrebljen je efekat koji snimku daje patinu, onaj karakteristični „šum“ koji je postojao na starim filmskim trakama. Ta, i većina pesama sa albuma ima prepoznatljiv ritam koji je najmanji zajednički sadržilac svih „roots“ žanrova, a da li će određena pesma više zvučati kao kantri, folk ili bluz, najviše zavisi od melodije pevanja i načina upotrebe gitare.