RECENZIJA: Činčila – Bez Oblika

23 septembar 2020
Author :   Srđan Strajnić

Dobio sam poruku u inbox od Vanje Solakovića da poslušam album „Bez oblika“njegove grupe Činčila. Moram da priznam da do tada nisam čuo za tu grupu. Kad sam video da je iz Sarajeva odmah sam rešio i da napišem nešto o njihovom albumu, iz prostog razloga što mislim da se indi scena BiH mora revitalizovati ako hoćemo da balkanski rok stane na svoje kreativne i finansijske noge. To se nikad neće desiti ako se u balkansku rok zajednicu ne uključi i BiH (mislim na oba entiteta). Izvucite iz ex-Yu scene Indexe, Zdravka Čolića, Bijelo Dugme, Zabranjeno pušenje, Crvenu jabuku, Plavi Orkestar, Divlje Jagode, Jadranku Stojaković… ne bi to bila ni približno jaka scena da nije bilo grupa i pojedinaca iz BiH. Aktuelni bh. rok niko ne sluša, niko o njemu ne piše, niko ga ne emituje i niko ne ide na koncerte. Nemoguće je da je naprečac nestao sav potencijal te scene i sav talenat koji je prosto kipeo. Jeste da je užasni rat koji se vodio devedesetih pokidao dosta niti koje su vezivale ljude iz BiH različitih vera i nacija, ali to je bilo pre trideset godina, vreme je da se veze ponovo uspostavljaju. To će početi raditi ko drugi nego indi rokeri. Tako je bilo i sa Hrvatskom i Srbijom, još pre dvadesetak godina. Danas se može reći da regionalna indi rok scena funkcioniše bolje od bilo koje aktivnosti međusobne saradnje u regionu. Odavno su uobičajeni koncerti i festivalski nastupi u drugim ex-Yu državama, ali najređe u BiH. Od indi bendova koji su ipak tamo nastupali čujem da nije bilo mnogo publike, ako izuzmemo Demofest u Banjaluci, koji se pak poslednje dve godine ne održava.

 Iako Jugoslavije odavno više nema, na regionalnoj sceni i dalje dominira ono što zovemo ex-Yu rok. Kao da je vreme stalo pre 30 godina. Ne kažem da treba odbaciti to nasleđe jer je to nemoguće, pošto je taj ex-Yu rok autentični izdanak ovog podneblja i ovog četvoroimenog jezika, ali mora se krenuti dalje, pa makar i malim koracima.

Takav jedan mali korak je napravila i grupa Činčila. Kad kažem mali, korak je mali u smislu stilskog pomaka, ali je i veliki jer u mrtvoj bh. sceni svaki album koji izađe izvan svog grada i države u širi region čini veliki korak. Teško ih je žanrovski svrstati jer se njihova muzika razlikuje od pesme do pesme. Jedini zajednički imenitelj je eksplozija energije koja se oseća i u sporijim pesmama. Lider benda Vanja Solaković je student Fakulteta Umetnosti u Sarajevu (možda je i diplomirao u međuvremenu) što se može primetiti u prezentaciji muzike koju pravi. Čim se u rokenrol umeša umetnost iz umetničkih škola, uvek se kao rezultat dobije nekakav koncept. Takvom pristupu se u principu nema šta zameriti – umetnik je odlučio da sebe samoga i svoj pogled na svet predstavi preko rok medijuma. Za umetnika je čist plus to što je rok u svojoj suštini multimedijalan, pa se kroz tu formu može iskazati rečima, zvukom, slikom i scenskim nastupom. To Solakoviću savršeno odgovara pa se kod njega običan intervju pretvori u umetničku instalaciju, video klip u eksperimentalni film a scenski nastup umetnički performans.

Što se tekstova tiče, oni su angažovani, govore o problemima planete Zemlje, često o ekološkim, ali ima i pesama sa osvrtom na lokal politiku. Recimo, „Egomanijak“ koji me je odmah asocirao na pogodite koga, kao što nekoga iz BiH asocira na pogodite koga, ali njihovoga (njihovih). Dakle, asocijacije nisu banalno direktne, ali su više nego jasne. Što se tiče muzičkih uzora, priča se donekle promenila, prva inkarnacija benda se oslanjala na fank i donekle rep, druga više na indi rok, pank i grandž. Nekoliko pesama me baš podsetilo na grupu The Fall, čak sam pustio The Fall da proverim tu svoju misao, i, potvrdila se. Govorim o bržim pesmama. Sporije pesme su „power balade“ koje mi se, moram priznati, manje sviđaju. Tu sam u manjini, jer spot za „Gdje mi je glava“, pesmu tog žanra, ima skoro 130.000 pregleda, dok se ostala tri spota (Egomanijak, Marš na Mars, Bez Oblika) vrte oko cifre 25.000. To ne izgleda mnogo ali je za većinu mnogo izvikanijih domaćih imena mislena imenica, što govori da publika dobro reaguje, čak i na tako mrtvoj sceni kakva je ona u BiH. I odnos lajkova i dislajkova na jutjubu je, iako na prvi pogled očajan, u stvari dobar za njih, jer govori da ih ili voliš ili mrziš, da nema neutralnih. Kao što znamo, a zna to i Vanja, jedan od osnovnih postulata marketinga je  „bolje i negativna reakcija, nego nikakva“.

Od početka sam znao jednu stvar – ma kakva da je muzika grupe Činčila (o kojoj nisam imao nikakvo predznanje), moj prikaz će biti pozitivan. Iz prostog razloga što se mora poštovati trud Vanje Solakovića i momaka, jer se bave najtežim poslom koji je mogao da ih zapadne – rokenrolom na Balkanu, pa još u BiH, u dvadesetim godinama dvadeset i prvog veka. Niko im  nije platio snimanje muzike, video spotova, skoro ništa nisu zaradili od nastupa, tu i tamo im neki festival nešto plati, sami su se izborili za promociju na lokalnim televizijama, sami su se izborili za sve što su postigli. Znam koliki je napor, i finansijski i fizički, za to potreban (imam primer u svojoj najbližoj okolini ;-) ). To mora da se poštuje. Još više me raduje to što je ono što sam čuo prevazišlo moja najoptimističkija očekivanja. Nije to žanr koji u ovoj svojoj životnoj dobi slušam, ali sam ipak u nekim (ne tako retkim) trenucima uživao. Zato sam mimo običaja pisao o albumu iz prošle godina - da i moji čitaoci iz celog regiona budu obavešteni o ovoj grupi, možda se nekom svidi. Jedina zamerka koju imam nije vezana za ploču, već za intervjue koje daju televizijama u BiH. Stekao sam utisak da previše insistiraju na tome da budu duhoviti za šta, po mom mišljenju, nema nikakve potrebe. Niti to njihova muzika od njih zahteva, niti to izgleda nešto posebno dobro. Neka mi Vanja ne zameri na ovoj maloj primedbi, ona je verovatno posledica moje staračke mrzovolje. Da ne bih završio u negativnom tonu, reći ću da je ovo sigurno bio najbolji album u BiH snimljen prošle godine, čak i ako su Dubioza i Zoster izdali ploče (ne znam da li su, njih ne pratim). Jedino bi Laka mogao da im bude konkurencija.

Ocena: 8.0/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio