Turneja povodom četrdeset godina postojanja me je samo još jedanput podsetila koliko sam mator – sećam se, brate, kad su Mekonsi počeli. Hej, bre, pratio sam ih u realnom vremenu. Dolazak u Elektropionir mi je bio kao dolazak na proslavu četr’es’ godina mature –znate ono, jaooo, što dobro izgledaš, ništa se nisi promenio/la (a u sebi misliš, stvarno dobro izgleda, ništa se nije promenio/la). Zlobnici bi rekli da je to onaj “ja tebi serdare, ti meni vojvodo” sindrom, ali nije. Ne lažemo i ne laskamo mi jedni drugima, već se paralelno menjamo, pa se naša starenja potiru. Uostalom, više volim da verujem da naklonost koju osećamo prema određenoj osobi ili grupi osoba determiniše našu percepciju njihovog izgleda (primer: lepa si mi jer te volim!).

Tako i Sally Timms – zanosna kao i uvek, ne zbog onog na sebi, već zbog onog u sebi – ni haljina za pijacu, ni frizura bez frizure, ni papuče za plažu, ni proširene vene, ni poneka bora, ništa nije ni za zericu moglo da okrnji njen šarm. A i momci – dobro raspoloženi, spremni za zajebanciju, raspoloženi za pesmu i svirku – uživali su “za sve pare”! Sve se vidi iz prvog reda, i otaljavanje i uživanje. Te večeri sa njihovih lica isijavala je nepatvorena radost. Verujte mi, to se ne viđa baš često. Od osam članova benda (vokal, dve gitare, harmonika, mandolina, violina, bas i bubnjevi) čak šest je pevalo – samo basista i bubnjar se nisu okušali u toj aktivnosti. Četiri mikrofona u frontlajnu dakle nije bilo dovoljno, pa su se devojke i momci smenjivali na njima. Mekonsi bar ne moraju da misle o dinamici koncerta – sve je, što kažu, “u fulu” od početka do kraja. Ima i nekoliko sporijih numera, ali su i one toliko nabijene energijom da uopšte ne odudaraju od drugih. Fenomenalna obrada John Andersonove “Wild & Blue” izazvala je zasluženi singalong, ali ne tako glasan kao onaj za vreme njihove najnovije pesme “How Many Stars Are Out Tonight?”.Tokom izvođenja te pesme Jon Langford je utišao Sally Timms da bi mogli da čuju publiku kako iz sveg glasa peva taj naslov.

Bili su zabavni i duhoviti i između pesama. Duhovito im je bilo ono obraćanje auditorijumu: “Lepo mirišete večeras!” (unutra je bilo više od 40 stepeni, pa možete sebi dočarati taj miomiris!). Zabavan je bio i onaj Langfordov skeč sa flašicom vode – otpio je gutljaj i bio vrlo iznenađen kvalitetom za njega nepoznate tekućine. Koliko ovoga sme da se popije? Da l’ može da škodi? Je l’ je bolje konzumirati ujutro ili uveče? Jel’ treba recept? Zabavan je bio dijalog Sally Timms sa mojim drugom Lemićem, velikim obožavaocem i poznavaocem opusa Mekonsa. On je svaki put unaped, nepogrešivo izvikivao naziv pesme koju će Mekonsi sledeću svirati. U jednom trenutku obratila mu se Sally: “U čemu je štos, jel’ ti imaš neke natprirodne sposobnosti ili samo imaš dobar vid? (da vidiš set listu tamo na podu)”.

Jedan od vrhunaca koncerta verovatno ne bismo ni čuli, da ne beše Uroša Đurića, beogradskog konceptualnog umetnika, širem auditorijumu poznatog po ulozi anđela u filmu Srđana Dragojevića “Mi nismo anđeli”, koji je vrlo glasno i vrlo uporno insistirao da izvedu “Where Were You?”, njihov drugi singl iz 1978, iz vremena kad su se još vodili kao punkeri. Hvala mu! Stvorio je taj punkerski vajb antagonizma između izvođača i publike (mi hoćemo, oni neće, pa na kraju ipak hoće!), pa je izvedba bila baš nabrijana, što kažu Hrvati. Na kraju se ispostavilo, kad smo proučili papir na kojem su ispisali set listu, da je pesma bila planirana za izvođenje baš onda kada je i izvedena, tako da celu ovu epizodu komotno možemo smatrati Đurićevim sasvim spontanim umetničkim performansom. Ta pesma je jedna od onih genijalnih pesama čija ključna rečenica na koncertima dobija sasvim drugo značenje nego što ga ima. “Where Were You” vrlo prozaično govori o uhođenju devojke od strane zaljubljenog momka, a fanovi dok izvikuju te reči, nemaju na umu to o čemu govori pesma – ta upitna rečenica zvuči kao prozivka– dok smo se mi borili za ……… (popuni po želji), gde ste vi bili!

Spontani neki ljudi, ti Mekonsi. I pre i posle koncerta njih deset se muvalo po klubu i svojim ponašanjem, fizionomijama i engleskim akcentom pretvorili su Elektropionir u Nag’s Head ili Raginu glavu iz kultne serije “Only Fools And Horses”. Jedan skeč od pre koncerta bi se sasvim lepo uklopio u neku od epizoda. Sve se događa pored mene, dok sedim za šankom pre koncerta. Bubnjar naručuje čašu belog vina, a barmen, zauzet otvaranjem flaše, zatraži od njega, prilično nespretno, “piece of paper”, misleći na papirni bon kojim muzičari plaćaju piće. U tom trenutku, u blizini se našao jedan od organizatora, pa mu bubnjar prenese da mu treba “piece of paper”. Petnaestak sekundi kasnije, naš domišljati organizator se pojavljuje, ne sa jednim parčetom papira, već sa pet listova bankposta formata A4. Verovatno je pomislio da ovaj treba nešto da zapiše. I bubnjar i barmen su ga zabezeknuto pogledali i prasnuli u smeh – jedini komentar je bio bubnjarev: “ovo je za Monty Pythona!” No, ubrzo se tu stvorio i bon, pa je problem sa previše savesnim barmenom rešen na opšte zadovoljstvo.

Nije urbana legenda već suva istina da sam posle koncerta izjavio ljubav Sally Timms uz ne baš oduševljenu reakciju njenog prijatelja (nekako se usiljeno smejao!), ali sada, post festum, moram da kažem da je to ipak bila samo stilska figura kao posledica oduševljenja onim što sam na koncertu čuo – ipak sam ja svoju životnu saputnicu davno odabrao, baš negde u vreme nastanka ovog benda. Tada, 1977, to da je odabrana, ni ona još nije znala!