Ne može se biti mnogo bolji nego što su to oni bili te večeri u Beogradu. Čuo sam primedbe, istina retke, da je bilo previše opušteno, da su pomalo „ramshackle“, što bi rekli današnji mladi, da su „raspali“, ali ne bih se složio sa tim komentarima. Ako se moja duša pita, još od Freakwatera i nešto kasnije Mekonsa u Elektropioniru nisam bio na boljem koncertu, a bio sam na mnogima.
The Handsome Family@ Dom Omladine Beograda, 17.10.2018
Foto: Srđan Strajnić
Mala pričaonica horora
Kada je David Ackles 1972. godine snimio kultni American Gothic album, nije ni sanjao da će se jedan podžanr kantrija zvati po njemu (verovatno je tada mislio: po meni se ništa neće zvati). Kako god, ono što su nam te srede uveče priredili The Handsome Family može s punim pravom poneti to časno ime, koje su u književnosti proslavili Edgar Alan Poe, Nathaniel Hawthorne, William Faulkner, Erskine Caldwell, Carson McCullers, Flannery O’Connor, Toni Morrison, da navedem samo najpoznatije. Lista muzičara tog podžanra je podjednako impresivna: Tav Falco, Slim Cessna, 16 Horsepower, The Gun Club, Dr. John, Jim White, Bonnie Prince Billy… Glavni junaci ovog teksta su potpuno zasluženo u ovom elitnom društvu.
Rennie i Brett Sparks su pre dvadeset pet godina formirali porodicu koja dobi lepo ime – The Handsome Family. Bavili su se muzikom amaterski, pa su prve albume snimili, koliko se sećam, u svojoj kuhinji. Polako su gradili reputaciju, preko svojih pesama za koje je muziku pisao Brett, a tekstove Rennie. Muzika bi se mogla svrstati u alternativni kantri sa povremenim prelascima u čist kantri. Na prvim albumima bilo je i rokerskih stvari, kasnije se ta nit gubi. Tekstovi su ono što ih čini apartnim: balade o ubistvima i drugim smrtima, mogla bi se zvati neka njihova ploča. Tu su i priče o javnim ličnostima - genijima i čudacima, poput Nikole Tesle ili najvišeg čoveka na svetu Roberta Wadlowa, o Natalie Wood i Ameliji Earhart, o napadu depresije prouzrokovanom nedostatkom mleka za kafu u nekoj krčmi kraj puta u kalifornijskoj Red Tree šumi, o ženi sa sprata ispod koja je samu sebe izgladnela do smrti… sve te morbidne priče smišlja šarmantna i duhovita (kako se pokazala) Rennie. Skoro sve smo ih čuli u Beogradu, u koji su zabasali dvadeset pet godina posle nastanka. Bilo je to lepo veče – duhovite najave pesama su prethodile pesmama kojima su nas vodili kroz svoju karijeru. Tako smo saznali da su Brett i Rennie bili u muzeju Nikole Tesle (ne znamo da li ih je dočekala nova upravnica) i koliko mu se dive, da je grad u kome žive, Albukerki (Novi Meksiko) treći po broju uboda nožem za vreme Božićnih praznika, da Brett ne voli moderna sokoćala, da je u životu obavio ukupno dva telefonska razgovora, i tako dalje i tako dalje. Naravno, čuli smo i pesmu koja ih je proslavila i obezbedila im spokojnu starost, Far From Any Road iz prve sezone serije True Detective, koja je dobar primer American Gothica u televizijskom žanru. Vladala je opuštena, prijateljska atmosfera, kao da se znamo sto godina. Kao da ćaskamo u dnevnoj sobi i to ćaskanje prekida spontana svirka. Spontana da, ali ne i amaterska. Brett je svirao gitaru, Rennie bendžo i malu akustičnu gitaru, momak za bubnjevima je povremeno svirao ksilofon i nekakve zvončiće, a momak za pedalsteel gitarom je povremeno koristio električnu gitaru i proizvodio neke čudne zvuke nekakvom spravom kojoj ne znam ime.
Mala pričaonica horora
Kada je David Ackles 1972. godine snimio kultni American Gothic album, nije ni sanjao da će se jedan podžanr kantrija zvati po njemu (verovatno je tada mislio: po meni se ništa neće zvati). Kako god, ono što su nam te srede uveče priredili The Handsome Family može s punim pravom poneti to časno ime, koje su u književnosti proslavili Edgar Alan Poe, Nathaniel Hawthorne, William Faulkner, Erskine Caldwell, Carson McCullers, Flannery O’Connor, Toni Morrison, da navedem samo najpoznatije. Lista muzičara tog podžanra je podjednako impresivna: Tav Falco, Slim Cessna, 16 Horsepower, The Gun Club, Dr. John, Jim White, Bonnie Prince Billy… Glavni junaci ovog teksta su potpuno zasluženo u ovom elitnom društvu.
Rennie i Brett Sparks su pre dvadeset pet godina formirali porodicu koja dobi lepo ime – The Handsome Family. Bavili su se muzikom amaterski, pa su prve albume snimili, koliko se sećam, u svojoj kuhinji. Polako su gradili reputaciju, preko svojih pesama za koje je muziku pisao Brett, a tekstove Rennie. Muzika bi se mogla svrstati u alternativni kantri sa povremenim prelascima u čist kantri. Na prvim albumima bilo je i rokerskih stvari, kasnije se ta nit gubi. Tekstovi su ono što ih čini apartnim: balade o ubistvima i drugim smrtima, mogla bi se zvati neka njihova ploča. Tu su i priče o javnim ličnostima - genijima i čudacima, poput Nikole Tesle ili najvišeg čoveka na svetu Roberta Wadlowa, o Natalie Wood i Ameliji Earhart, o napadu depresije prouzrokovanom nedostatkom mleka za kafu u nekoj krčmi kraj puta u kalifornijskoj Red Tree šumi, o ženi sa sprata ispod koja je samu sebe izgladnela do smrti… sve te morbidne priče smišlja šarmantna i duhovita (kako se pokazala) Rennie. Skoro sve smo ih čuli u Beogradu, u koji su zabasali dvadeset pet godina posle nastanka. Bilo je to lepo veče – duhovite najave pesama su prethodile pesmama kojima su nas vodili kroz svoju karijeru. Tako smo saznali da su Brett i Rennie bili u muzeju Nikole Tesle (ne znamo da li ih je dočekala nova upravnica) i koliko mu se dive, da je grad u kome žive, Albukerki (Novi Meksiko) treći po broju uboda nožem za vreme Božićnih praznika, da Brett ne voli moderna sokoćala, da je u životu obavio ukupno dva telefonska razgovora, i tako dalje i tako dalje. Naravno, čuli smo i pesmu koja ih je proslavila i obezbedila im spokojnu starost, Far From Any Road iz prve sezone serije True Detective, koja je dobar primer American Gothica u televizijskom žanru. Vladala je opuštena, prijateljska atmosfera, kao da se znamo sto godina. Kao da ćaskamo u dnevnoj sobi i to ćaskanje prekida spontana svirka. Spontana da, ali ne i amaterska. Brett je svirao gitaru, Rennie bendžo i malu akustičnu gitaru, momak za bubnjevima je povremeno svirao ksilofon i nekakve zvončiće, a momak za pedalsteel gitarom je povremeno koristio električnu gitaru i proizvodio neke čudne zvuke nekakvom spravom kojoj ne znam ime.