Charlotte Cornfield – Hurts Like Hell
Šarlota Kornfild je preporuka mog prijatelja M.G. pa joj je posvećena posebna pažnja prilikom preslušavanja. Ova Kanađanka iz Toronta je do sada snimila četiri albuma, a ovaj je prvi posle rođenja njene kćerke 2023 godine. Snimljen je u Njujorku sa interesantnim gostima kao što su Bak Mik iz grupe Big Thief i Feist. „Hurts Like Hell“ je intimni folk album sa naglaskom na lirici i emotivnoj interpretaciji. Cornfield piše pesme koje su lična ispovest, uz jednostavne, ali efektne aranžmane koji u povremeno skroz rokerski. Džonimičelovski album je to, bez ikakve sumnje. Tekstovi se prirodno pretaču u muziku koja je nelinearna ako razumete šta hoću da kažem. Te lične priče uz navođenje detalja koji nešto znače samo Šarloti su ono što najviše podseća na Džoni Mičel ali i nepravilna metrika koja direktno utiče na melodijske linije koje se teško porađaju što im daje mučenički obol. Radi se o ljubavi koja se loše završila koliko sam uspeo da shvatim. Ne znam da li spada u fikciju ili autobiografska dela ali tim se pesmama može verovati i veruje im se jer deluju proživljeno. Tačnije, propaćeno. Na prvo slušanje smo se mimoišli Šarlota i ja, ali dao sam albumu drugu, treću i četvrtu šansu pa se na kraju dogodilo. Ne čudi me to, „Hejira“ je morala da se zavrti na mom gramofonu više desetina puta da bi do kraja otkrila svoju lepotu. Nije „Hurts Like Hell“ jedan od tih „jednom u životu“ albuma, ali jeste delo za respekt i za voljenje. Nisam ni sumnjao da se preporuke M.G. moraju poštovati.
Ocena: 8.19/10
Melissa Carper & Theo Lawrence – Havin’ A Talk
Izgleda da džez ponovo ulazi u modu, i to ne bilo koji džez već onaj komercijalni, iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Sticaj okolnosti ili sinhronicitet mora da je uzrok činjenice da sam ovih dana zatrpan džezom tog tipa, od Kralja Čačka, o kome ćete čitati u posebnoj recenziji, preko manje poznatog ali jednako dobrog benda VIS Scena iz Majdanpeka o kome pokušavam da napišem tekst, do ovog albuma. Sva tri kao inspiraciju koriste džez tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka za pravljenje aktuelne muzike. Tako i ovaj album donosi intimnu atmosferu starinskog jazza, sa toplim vokalom i laganim swingom. Melisa Karper i Teo Lorens, mladi francuski kantautor, vode dijalog kroz muziku, stvarajući osećaj improvizovane, ali pažljivo oblikovane razmene. Teo Lorens je iz okoline Pariza i već deset godina je prisutan na francuskoj bluz, folk, soul i rok sceni. Poslednjih godina živi u Ostinu. Pošto se doselio u Ameriku, i pošto su oboje bili fanovi jedno drugog nije mnogo trebalo da se njihove kreativne energije spoje i da počnu saradnju.
Mnogi porede ovaj album sa duet albumima koje su snimali Doli Parton i Porter Vagoner šezdesetih godina ali ja bih otišao korak dalje i uporedio ga sa vanvremenskim remek-delom „Ella & Louis“ koje su snimili Ela Ficdžerald i Luj Armstrong 1956 godine. Ta dva albuma su slična utoliko što su oba svojevrsna konverzacija između glavnih aktera, što je čak i više izraženo kod Melise i Tea. Džez je takođe ono što ih povezuje, mada je džez kod Melise i Tea više u naznakama, tačnije, ima ga onoliko koliko ga ima u njihovom kantri honki tonku. Mada je honky-tonk pojam koji se vezuje i za jedan i za drugi muzički žanr, među njima postoje bitne razlike – džez honky-tonk se odnosi pre svega na način sviranja klavira u kome dominira ritam, te se na taj način stvara plesna muzika, dok se u kantriju kroz western swing žanr iz Teksasa i Oklahome honky-tonk pojavljuje u drugačijem vidu. Prenosi melanholična osećanja u pesmama o ljubavi, gubitku i svakodnevnom životu uz korišćenje gitare, pedal stil gitare i violine. Bilo kako bilo, Melisa i Teo su uspeli da honki tonk učine univerzalnim uzimajući najbolje i od džeza i od kantrija. Meni se toliko svideo da je u ovom Dnevniku zauzeo mesto u samom vrhu.
Ocena: 8.18/10
---
The Paper Kites – If You Go There, I Hope You Find It
Nisu novo ime jer postoje od 2009. ali moram priznati da su mi do ovog albuma bili nepoznati. Ova australijska grupa gaji melanholični folk-rock sa bogatim aranžmanima i prepoznatljivim melodijama iz tog idioma. Sem Bentli i Kristina Lejsi su osnovali grupu još dok su bili školarci u Melburnu, ubrzo su proširili postavu sa još tri svoja drugara. Danas bend na koncertima nastupa sa dodatnim članovima. Glavna karakteristika muzike koju komponuje Sem Bentli je nežnost. Nema tu oštrih ivica i uznemirujućih tonova, sve teče glatko i niz dlaku. Nekome će to možda biti dosadno, ali mom senzibilitetu savršeno odgovara. Ni tekstovi nisu provokativni, uglavnom se bave opštim mestima traženja smisla u životu, bez zadiranja u dnevnopolitičke teme. Možda je ocena koju sam im dao previsoka s obzirom da kod njih nema nikakvog konteksta, ali mišljenja sam da ponekad treba nagraditi lepotu kao takvu. Ovaj album neće promeniti svet, neće promeniti ni nas koji smo ga slušali, ali će učiniti da se bar na trenutak osećamo bolje, što je više nego dovoljno u ovom nemilosrdnom vremenu.
Ocena: 8.17/10
---
Mitski – Nothing’s About to Happen to Me
Mitski Mijavaki rođena Lejkok je američka pop autorka japansko-američkog porekla. Ona nije klasična pop zvezda jer na sve načine beži od publiciteta čak i na svoju štetu. Njenoj stabilnosti ne pomaže ni to što je identitetski neodlučna (Japan i Amerika se bore u njoj!) pa je i uspeh, po mom uverenju, manji nego što je mogao biti i svakako manji nego što zaslužuje. Jer, da bi se ostvarila globalna slava, moraju se poštovati pravila šou-biznisa. Ipak, i pored svega, postigla je dosta toga. Prepoznatljiva je i vidljiva, ima čvrstu bazu fanova i redovno izdaje albume odličnih pesama. Pratim je od 2016, dakle više od deset godina i mogu reći da je album „Nothing’s About To Happen To Me“ zrelo ostvarenje koje možda malo više ide na sigurno pa nema nikakvih iznenađenja, osim možda prve pesme koja je više „roots“ nego što smo od Mitski navikli. Mitski, dakle, nastavlja introspektivnu pop estetiku, kombinujući minimalističke aranžmane sa emotivnim tekstovima. Pesme nose osećaj krhkosti i ironije, balansirajući između intimnog i univerzalnog. Da li je taj njen koncept prepametan za pop? Očigledno nije, jer ona spada u kategoriju „milijarda plus“ koju sam ja izmislio a označava izvođače sa pesmama koje su po broju strimova prebacile milijardu. Stvarno mislim da nema nikakvog smisla upoređivati FK Begaljica iz beogradske zone i Pari Sen Žermen ili Arsenal koristeći iste kriterijume, ma koliko Begaljica igrala lepršav i dopadljiv fudbal i ma koliko nam bili dragi amaterski sportovi. Ako uspeš da doguraš do milijarde ne koristeći se prljavim trikovima da privučeš publiku, to se mora ceniti. Zato mi je Mitski odavno na radaru kao pop zvezda koja drži do sebe i ima „personality“ pa mi ne smeta što se ne ponaša uvek po uzusima koje diktira show-business. Čak mi se to i sviđa. Iako ću i dalje slušati i voleti ove iz beogradske zone, nije loše ponekad baciti pogled u visine.
Ocena: 8.16/10
Cat Clyde – Mud Blood Bone
Ket Klajd je Kanađanka koja se pravo niotkuda pojavila na mom zidu Spotifaja. Nije novo ime, ovo joj je šesti album od 2017. Album odiše sirovom energijom indie folka, sa blues prizvukom i organskim zvukom ali i roots/kantri detaljima. Klajd gradi atmosferu prirodnog i iskonskog, oslanjajući se na snažan vokal i akustične instrumente ali na kraju krajeva električna gitara je ta koja daje „final touch“. Ako krenemo na pojedinačne pesme, prva neizbežna je ona koju sam, čim sam je čuo, podelio na Fejsbuku, „Man’s World“. Tu su i pesme koje se bliže cifri od 500.000 strimova kao „Another Time“ i „Wild One“ što je malo ako se uporedi sa njenim najvećim hitom sa prvog albuma „Ivory Castanets“, pesmom „Mama Said“ sa čak 26 miliona strimova. Brojke govore da joj dobro ide i da visoke cifre ne znače pad kvaliteta. Pratićemo svakako razvoj njene karijere.
Ocena: 8.15/10
---
Courtney Barnett – Creature of Habit
Barnet donosi prepoznatljiv spoj ironije i svakodnevnih zapažanja, uokvirenih u gitarski indie rock. Album istražuje rutinu i navike, kroz lucidne tekstove i energične rifove. I sam naslov albuma „Stvorenje navike“ to kaže. To i jeste krucijalno pitanje: da li smo svi mi oblikovani svojim navikama više nego što bismo to želeli ili drugim rečima, da li navike formiraju nas ili mi formiramo navike. Koliko smo spremni da izađemo iz kolotečine u koju smo svesno ili nesvesno upali? Baš o tome govori pesma koja otvara album „Stay in Your Lane“, o tom osećanju da se u svojim životima praćakamo kao ribe na udici. „Wonder“ nastavlja u tom stilu: „Picking up all the prettiest pieces, stick 'em back together in a desperate attempt at moving ahead, moving ahead“. Muzika je pravi indi rok koji pumpa tako da vam svakako neće biti dosadno dok slušate Barnetovu iako bogatstvo akorda nije jedna od odlika njene muzike. Utisak je da je ceo ovaj album posvećen njenoj neodlučnosti kuda dalje, i muzički i uopšte u životu. Ali, uteha joj može biti fakat da je vrlo odlučna da je neodlučna. Ja sam, pak, vrlo odlučan da nagradim odlučan način koji je odabrala da opeva neodlučnost. Na kraju sam posumnjao da je uopšte neodlučna, ali cela ova priča i nije mnogo bitna sve dok je njena muzika uzbudljiva slušaocu poput mene.
Ocena: 8.15/10
The Delines – The Set Up
Ejmi Bun i Vili Vlotin su podjednako važni za zvuk benda The Delines bez obzira na to što je Vlotin autor skoro svih pesama. Ejmin glas koji priča Vilijeve priče je taj što na prvu osvaja slušaoca. Njen glas prenosi duboku tugu ali i rezilijentnost što je svakako posledica događaja iz njenog života - saobraćajna nesreća sa teškim povredama i dug, bolan i težak oporavak produbili su tugu ali i čvrstinu i odlučnost u njenom glasu. S druge strane, Vlotin je pisac koji voli likove sa društvene margine, zavisnike, prostitutke i neprilagođene svih vrsta. Album „The Setup“ je toliko filmičan da skoro da ga možemo gledati a taj filmski osećaj provučen je kroz amerikana estetiku – uz te priče o likovima sa margina lepo se uklapaju diskretni aranžmani i atmosferične klavijature. Muzika je sporog tempa, ali snažno evocira slike i emocije. I ovaj album je dokaz da Vili ni ne želi da u svoj krug slušalaca primi površne ljude sa nedostatkom empatije ili ne-daj-bože ljudskosti. Moraš dakle biti dovoljno „širok“ da uđeš u svet Ejmi Bun i Vilija Vlotina da bi osetio njegovu unutrašnju lepotu. A kad jednom uđeš u taj svet, više ti se ne izlazi iz njega.
Ocena: 8.15/10
Ostali:
Snail Mail – Ricochet (indie rock, 8.08); Witch Post - Butterfly EP (indie rock, 8.05); Vegas Water Taxi - Long Time Caller, First Time Listener (alt country, 8.05); Ashley Monroe - Dear Nashville (country, 8.05); Twisted Teens - Blame The Clown (alt country, 8.03); The Band Of Heathens - Country Sides (indie folk, 8.02); Chicago Farmer – Homeaid (folk, 8.02); Lolly Lee - Everything Spins (americana, 8.02); Georgia Shackleton - From the Floorboards (folk, 8.02); Erik Vincent Huey - Fort Defience (country, 8.01); The Montvales - Path of Totality (folk, 7.99); Thee Oh Sees - Cara Maluco EP (garage, 7.94); Ora Cogan - Hard Hearted Woman (indie folk, 7.92); Wormy - Shark River (folk, 7.91); Jesper Lindell - 3614 Jackson Highway (R&B, 7.90); Jarrod Dickenson - Small Talk EP (americana, 7.90); Steve Poltz – JoyRide (folk, 7.88); Joe Wilkes - Hope In My Chest, Fire In My Throat (folk, 7.86); David Huckfelt - I was Born, but (folk, 7,85); June Star - Equally Wild (country rock, 7.82); Duke Robillard - Blast Off (blues, 7.81); Trey Hensley - Can't Outrun The Blues (bluegrass, 7.81); Tedeschi Trucks Band - Future Soul (blues, 7.80); Clay Street Unit - Sin & Squalor (bluegrass, 7.75); Cordovas - Back To Life (folk rock, 7.68); Maria Taylor - Story's End (indie folk, 7.40).
Domaći
Kralj Čačka – Dobro jutro, ljudi
Kralj Čačka se najzad oglasio novim albumom, po prvi put izdatim za veliku izdavačku kuću Croatia Records. Da smo u eri vinila album „Dobro jutro, ljudi“ bi, budući da traje 82 minuta, bio u najmanju ruku dupli album ali pošto smo u eri striminga, te 24 pesme su samo još jedna plejlista dostupna na jedan klik…
….Dobro jutro ljudi, nastavlja se rat… tim rečima počinje novi album Kralja Čačka, a to su reči koje nas dočekuju svakog dana, čim uključimo bilo koji od medija koje pratimo. Prosto, živimo u turbulentnom vremenu napuštanja starog sistema i prelaska na novi, koji još nema uspostavljene elemente sopstvene samokontrole. Ovaj istorijski trenutak meni izgleda kao partija nekakvog globalnog monopola koju igra ona nekolicina najbogatijih (čitaj: najmoćnijih) ljudi na svetu (jer moć je direktno proporcionalna bogatstvu) sa svima nama kao pijunima u toj partiji. Sled događaja se određuje tako što igrači naizmenično izvlače kartice sa zadacima koje treba da obave a iz zajedničke banke uzimaju koliko treba para za to. Mi, mali ljudi, se koprcamo u tim velikom igrama kako znamo i umemo. Dobro jutro ljudi, nastavlja se rat…
….Ovakvi, kantautorski albumi su kod nas retki pa svakog treba dočekati kao hleb naš nasušni.
Kompletnu recenziju novog albuma Kralja Čačka možete pročitati OVDE.
Ocena: 8.51/10