Činjenica je da se kantautor ne može tek tako „ubiti“ u korist svog lirskog junaka. U slučaju Jasona Isbella imamo školski primjer te tvrdnje. Čini se da je mračni, nesrećni, deformisan od alkoholizma junak njegovih pjesama potpuno ostao u sjenci čovjeka koji voli i voljen je, zadovoljnog oca i supruga, muzičara kome je kafana samo koncertni prostor, ne i dom, kao što je bila.
Kad dođeš u neke godine kad više ne tražiš, već si našao, nije „volim te“ vrhunac ljubavi, već rečenica „samo da ja odem prvi“. Kad joj dodaš nježnu gitaru, kad joj dodaš još jedan vokal, nježniji i privržen, nema potrebe da je dalje objašnjavaš. Prepustiš se, pa neka vremena, neka curi, to mu je ionako jedini posao. Jason Isbell, čini se, sve zna o tome.
