Ono što ostavlja posebno neprijatan utisak u odnosu na celokupnu sumornu sliku suterena jesu njihovi brojevi – brojevi koji vrlo precizno podsećaju na neoborivi dokaz godina koje je neko proveo u njima, pri čemu senajčešće nameću oni koji kao da određuju granicu između različitih životnih etapa, te se, uz nepogrešivu logiku, mogu pojavljivati u sledećim oblicima: 19, 29, 35 i 40. Čini se da nakon poslednjeg broja nada o bekstvu iz turobne određenosti života nestaje i prerasta u studenu istinu – istinu o izvesnosti samoće.

                Pored brojeva, ono što takođe privlači pažnju tražeći svoje objašnjenje i magloviti odgovor jeste strmovita staza poluzamračenog hodnika kojom se do suterena dolazi. Ovakava staza se može podeliti na nekoliko ključnih stepenika što, poput naopakih pijedestala, vode ka dole. Prvi stepenik jeste onaj na kom prestaje karnevalska buka života i ustupa mesto odluci o samonametnutom izgnanstvu dok se ne pojavi bolja situacija, bolji trenutak ili bolja osoba. Drugi stepenik je onaj na kom se prvi put javlja mermerna hladnoća koja ne poznaje ni objašnjenje, ni pokušaj promene, dok je treći, možda i najpomirljiviji, onaj na kom se potpuno gubi signal, a senke trajno zauzimaju mesto na pejzažu lica, naročito u predelu očiju.

                Nakon brojeva i hodnika, ostajepitanje da li se vrata poluzamračenog suterena otvaraju samo jednom,sa spoljašnje strane, ili je ipak moguće otvoriti ih i iznutra. Oni koji su skloni menjanju sopstvene laži za tuđu nadu rekli bi da ovakva mogućnost svakako postoji, dok bi oni koji govore nemim rečima hiljadu puta dekonstruisane realnosti ukazali na potpuno drugačiji zaključak, ali, kako god bilo i dok jasan odgovor nastavlja da izmiče, kao rešenje nameće se jedna rečenica, večito na morskom pesku ispisana, dok je talasi učestalo brišu, a ona se iznova pojavljuje sve bleđa i neuverljivija: „Sazdati najviši plamen od krhotina prošlosti, iskoristiti njegovo svetlo umesto putokaza i slepo krenuti ka šarenim karnevalskim ulicama, uprkos prikrivenoj izvesnosti koračanja kroz besmisao.”

Vreme povezanosti

                Ranije danas, našao sam se sa prijateljem. Pričali smo o stvarima od izuzetnog značaja: o spektakularnoj pobedi engleskog trećeligaša, ekonomskoj krizi u Zimbabveu, o tome koja je firma ostvarila najveći regionalni profit u prošlom mesecu, koja Marinina drugarica ima najbolju pozadinu i kako jednostavno ne možemo da dočekamo da se čitavo društvo za par nedelja okupi, kao u dobra, stara vremena, i priča o jednako važnim temama – studiozno, glasno i nadasve ubedljivo. Kada je posle pretresanja navedenih tema postalo potpuno jasno da obojica prosto zračimo nesumnjivim znanjem, a bogami i iskustvom, rastasmo se uz obostrano osećanje samozadovoljstva koje kao da predstavlja neraskidivi most koji nas iskreno i duboko povezuje.

                Nešto kasnije, video sam se svojom pravom i, u nesumnjivoj iskrenosti naše povezanosti, jedinom ljubavi. Koliko se samo volimo... i kakvo smo samo uzajamno blaženstvo najiskrenijih osećanja doživljavali dok smo razmenjivali informacije o tome gde smo bili i šta smo radili od jučerašnjeg susreta do ovog današnjeg. Reči koje govoriše o njenom odlasku u solarijum i mom odlasku u teretanu smenjivaše se u takvom komplementarnom skladu i sa takvom autentičnom ubedljivošću, da odavaše utisak apsolutne harmonije,te postade potpuno jasno da je naša povezanost zaista nešto jedinstveno i da su priče o komplikovanosti intimnih odnosa apsolutna besmislica smišljena od strane ljubomornih ljudi koji za ovako snažnui iskrenu povezanost jednostavno nisu sposobni.

                Na kraju dana, otišao sam kući, da se osamim i porazmislim o svemu. Volim da održavam snažan kontakt sa sopstvenim mislima i dajem smisao svakom svom postupku i doživljaju jer tako rastem, napredujem i sazrevam kao ličnost. Na kraju krajeva, jedan Paolo Koeljo kaže da tako treba. Pomislio sam kako su mi prijali današnji susreti, koji me ispuniše najiskrenijim emocijama i kako bi trebalo da budem veoma srećan što ostvarujem tako čvrste i smislene odnose. Nakon toga sam istraživao koliko je motor automobila koji želim da kupim jači u odnosu na automobil koji trenutno posedujem i kolike plate na godišnjem nivou u različitim sektorima primaju zaposleni u „Apple"-u. Nakon upijanja ovako bitnih i, za moje intelektualno i duhovno uzdizanje, neophodnih informacija, zaspao sam spokojno, uz pomisao kako volim ovaj, gotovo savršeni, svet današnjice, u kom je, gde god da odeš, neobjašnjivo lako ostvariti povezanosti smisleni kontakt.

Moderni zločin

Tog jutra je bio posebno nespokojan – dobro je znao šta navedeni datum sa sobom donosi. „Datum odluke”, pomislio je i u sebi se nasmejao jednostavnosti izraza kojim je artikulisao misao. Poslednjih nekoliko nedelja provodio je uz učestali strah i naivnu nadu da će se ispostaviti da je sve što se u skorijoj prošlosti dešavalo bio samo san, ili kakvo neprijatno uobraženje koje će ubrzo proći i ostaviti ga da uobičajeno provodi svoje dane ispunjene običnim iluzijama sasvim prosečnog čoveka, ali je, dok je pred ogledalom stezao kravatu spremajući se za konačno izricanje presude, u potpunosti shvatio pogubnu ozbiljnost situacije u kojoj se našao, te je naivna nada o uobraženju nestala i na njenom mestu se pojavila drhtava strepnja. Ne bi li umanjio studeni talas nemira koji je sve više počeo da ga obuzima, odlučio je da još jednom pažljivo razmotri kako je dospeo u ovako nezavidan položaj koji mu je, po svoj prilici, na krajnje grub način odredio sudbinu.

Čitava scena koja je označila početak njegovih neprilika odigrala se u restoranu korporacije u kojoj je radio. Bilo je vreme ručka i zaposleni su se okupili i sedeli prema ustaljenom rasporedu, ručajući uz verbalnu razmenu, osmehe i ostale grimase. Nakon što je jedan od prisutnih uključio radio, ubrzo se za stolom, kroz vazduh, kao setni povetarac, provukla našem junaku dobro poznata pesma koja ga je podsetila na jedno neuhvatljivo daleko letnje veče – veče velikih odluka i još većih reči, toplog vazduha i iskričavih osećanja koja se ni pre ni posle nisu javljala sa tako iskrenom izražajnošću.Pitao se o razlozima, o ceni vremena, o borama na čelu i zaboravljenim sećanjima na sitnice koje već odavno nisu deo njegovog života i kako svaki od odgovora do kojih je došao daje bezličnu istinu koja nije dostojna niti jednog slova njenog imena, koje mu se vraća svaki put kada se udalji od hermetičnog šarenila i buke modernog doba. Omamljen gorko-slatkim mirisom prošlosti, nije primetio mnogobrojne poglede kako, uz osuđujuće negodovanje, čeličnim očima, posmatraju njegov odsutni izraz. Ubrzo zatim, na njegovom licu se neoprezno pojavila i suza, te je radoznalost posmatrača naglo prerasla u šok i apsolutno negodovanje, dok su neki od prisutnih, zgroženi neshvatljivošću stranog čina koji se pred njima odigravao, padali u nesvest. Odmah nakon prethodno opisane scene, jednoglasno je proglašen za sumnjivca, dok je čitav slučaj, usled svoje nesvakidašnje prirode i ledene ozbiljnosti, stigao do najviših organa.

                Nedugo zatim, nakon beskrajnog niza rekapitulacija prethodno opisanog događaja, te uobičajenih pravnih postupaka, postalo je potpuno jasno da ozbiljnost opisanog zločina izmiče racionalnom shvatanju modernog čoveka, pa su,osim zakonskih, u čitav proces bile uključene i humanističke institucije, sve u pokušaju da se problem detaljno objasni i na taj način spreči njegovo potencijalno dejstvo na najmlađe pripadnike savremenog društva. Uprkos različitim stavovima i razmimoilaženjima kada je reč o poreklu nastanka problema i faktorima koji ga održavaju, psiholozi, pedagozi i sociolozi su u čitav proces uključilii arheologe, pošto su se složili da se u samom njegovom korenu nalazi drevna i strana zaostavština davno prohujalih vremena, sada već potpuno zastarela i krajnje nazadnjačkog dejstva, koje se, usled direktnog sukobljavanja sa sveopštim napretkom, pa i samom evolucijom, po svaku cenu mora zaustaviti.

                Upravo iz prethodno navedenog razloga nimalo ne iznenađuje postupanje zločinčevedruštvene okoline, čiji su glavni predstavniciubrzo nakon odigravanja nemile scene u kantini brže-bolje sastavili i, kao grupa, potpisali dokument kojim se ograđuju od bilo kakvog odnosa sa njim, na taj način negirajući bilo kakav kontakt, odnosno povezanost, dok sesvaka reakcija i razmišljanje o čitavom događaju mogu svesti na dve jednostavne i nedvosmislene reči – „KRIV JE”.

Ako se uzme u obzir čelična preciznost, nepopustljiva oštrina i nedvosmisleni automatizam kojim je oblikovano svako individualno mišljenje kako o osumnjičenom, tako i o čitavom slučaju, postaje potpuno jasno da će njegova sudbina poslužiti kao primer i ostati kao sveprisutnasmernica i pokrov iznad nas,čvrsto poput sante leda i hladno poput savremenog osmeha.

*Zoran Bar, 29 godina, Bela Crkva. Zaljubljenik u kratku priču, egzistencijalizam i film. U pisanje su ga uvukli Kafka, Orvel, Ficdžerald, Remark, Čehov, Žan-Pol Sartr, Ernesto Sabato i Alber Kami. Po zanimanju je master psiholog.