Vladimir Marinović je autor, vokal i gitarista u ovom bendu, a opet, samo trećina On Toura, trećina ekipe koja pažljivo pakuje sjetnosti da poremeti sadašnjost na svakom mogućem izgovoru za koračanje unazad. Nešto drugačiji je onda kad je u Ventolinu, bendu koji postoji na svom staklenom postolju sa srebrom oko zamišljenog vrata i ne, nisam ga pitala koliko uopšte nastupaju, više o tome kako su došli u drugi plan. Na relaciji Beograd – Nikšić je ostalo dosta toga neizgovorenog, ali sve šupljine se mogu popuniti nizovima pjesama, od kojih ćemo neke slušati ovog ljeta, licem u lice, srcem naspram srca.

Krenuću s kraja. Objavili ste novi spot, iako riječ „novo“ ne stoji uz analogne slike koje su nam date na uvid uz pjesmu „Is your heart set on loving me baby“. Šta te je navelo da otvoriš privatnu kolekciju uspomena i ponudiš ih javnosti?

Nekako mislim da je ta vrsta uspomena nešto zajedničko za našu celu generaciju. Nije preterano bitno čija je porodica na super8 snimcima, svi smo išli na letovanja, kod bake i deke na selo, puno je ljudi gradilo vikendice. Taj šmek sedamdesetih je svima manje-više zajednički, bar verujem da jeste, a komentari na spot mi daju za pravo. To je ta srednja klasa u kojoj smo odrasli i koje, hm, više nema. Takođe, nije ovo prvi put da deo svoje privatnosti iznosim u video spotovima, a o pesmama da ne govorim. To je, donekle, i očekivano. U bendu poput On Toura, daješ dobar deo sebe na uvid.

Mislim da nisam puno izložio sebe, a da je toplina super8 snimaka lepo legla uz ovu pesmu.

Jasno je da si nostalgičan čovjek, tvoje pjesme neprestano vuku za sobom neku prikolicu punu onoga što je bilo, ne zadržavajući se previše u sadašnjem trenutku, bar dok se taj trenutak isprocesuira na samo tebi znan način. Pitam se, koliko je taj život u porodici kampera (a to si sam naveo u najavi za spot) uticao na to kakav ćeš biti čovjek, kakav ćeš biti autor, kakav ćeš biti roditelj svojoj djeci? Koja je tvoja prednost u odnosu na ljude koji su odrastali u gradovima, u skučenim prostorima nekih nepisanih normi življenja, tamo gdje se na avanturiste gledalo ispod oka? Pitam ovo i muzičara i čovjeka. Spot je zaista inspirativan.

Verujem da su me porodica, detinjstvo i prijatelji nemerljivo više odredili nego bilo koji film, knjiga, album koji sam čuo... i mislim da nisam izuzetak. Možda si namerno izostavila da smo bili kamperi koji su dvadesetak godina išli u isti kamp. Avantura pomešana sa izvesnošću. To mi je, svakako, davalo veliku dozu slobode i, možda potpuno pogrešne, vere da se može biti i mašinski inženjer i muzičar, da se ta dva sveta, dosuđeni i odsanjani, mogu nasloniti i dopuniti jedan drugog, bez da trpe i jedan i drugi, već da se harmonično usaglase.

Svakodneni demantiji ove moje iluzije stižu sa svih strana, ali nisam baš siguran da su u pravu. U svakom slučaju, radije bih izgubio po svojim pravilima, nego pobedio po tuđim.
Što se prednosti tiče, mogu se svesti na rečenicu: „Ti bar imaš tu tvoju muziku, veliki je to ventil“, koju sam bar hiljadu puta čuo od ozbiljnih ljudi. Ne mogu baš reći da li je prednost ili nije, ali ne znam za drugo.
To je što se tiče te ljudske strane. Kao muzičara, to su neki odbljesci kaseta slušanih u kolima na putovanjima, neki časovi gitare u ranoj osnovnoj školi, neke ploče slušane na gramofonima pre toske... još iz tog dečijeg vremena mislim da je Zvonko Bogdan naš Johnny Cash... te neke pesme slušane u ranom detinjstvu kasnije podsvesno isplivavaju i u ukusu koji formiramo u zrelijim godinama.

Nisam namjerno izostavila isti kamp, promaklo mi je to, ali sigurno je zanimljivo biti čovjek sa dva doma. Ili tri, ako računamo automobil. Nekada su ljudi mnogo više živjeli na putevima, a manje samo vozili od tačke A do tačke B.

Jesu. Sporije se putovalo i živelo. Vozač je bio pomalo i mehaničar...

Nego da se vratim na On Tour.

Je li ti nekad žao što niste bendu dali neko ime koje će se lakše naći u pretragama na internetu? Evo se trudim da ne kažem 'neko manje nesrećno ime' (pritom ovo 'nesrećno' je više fraza, ne prava nesreća), ali boli me svaka kost kad takvo nešto prećutim. Bukvalno vaš bend i pensilvanijski bend Live su savršen način da na muzičkim platformama, pa i na guglu, svaki pojedinac upadne u zamku desetina izvođača koje ne želi da čuje nikad u životu.

O, da!

Ali iz čiste ljubavi prema kumi benda to nikad neću reći. Naravno, sad ga ne bih menjao.

Zašto je On Tour bolje prošao od Ventolina, kad je uvijek bio manjak publike za amerikanu i folk, a publika koja voli klasičniji rock nikad nije bila do te mjere deficitarna? Zaista sam malo vremena posvetila Ventolinu, priznajem, ali ja sam amerikana i folk publika, pa mi nije za zamjeriti.

Zato što je Ivana Smolović najbolja pevačica na svetu koja piše tako dobre pesme, a Marko Ćebić potpuno genijalni svirač. Što se tiče potpunog nepostojanja bilo kakvog komercijalnog interesa za Ventolin, sva odgovornost/krivica je na meni. Ne mislim da je Ventolin classic rock, naprotiv, ako bih morao da ga svrstavam, to bi bilo ono što se u osamdesetim zvalo novi američki rock, tj. ono što je posle postalo deo priče i sastava On Tour. Doduše, nikada nam nije ni bio cilj popularnost, a ne tako davno jedan od najtalentovanijih muzičara malo mlađe generacije (tada) mi je rekao da mu je Ventolin omiljeni domaći bend. Tako da - srce mi je na mestu.

Znači da ne pitam kako ste prepoznali da se oko benda On Tour ima razloga potruditi, pa bukvalno side projekat stavili u prvi plan?

Ne moraš. U tom bendu bih bio i kafe-kuvarica.

Mnogi bendovi se potpišu zajedno na albumu kao autori, ali nikad nikoga nisam pitala šta to uopšte znači i kako se odvijaju ti procesi zajedničkog stvaranja, pa neka sjekira padne kod tebe. Neko mora da ima 'kostur' pjesme, zar ne? Kažeš da Ika piše, znam da neke od pjesama sigurno ti pišeš...

Pravo da ti kažem, potpisuje se kao On Tour, jer lepše izgleda na albumu, nego kad se sve raščivijava, a možda još i važniji je taj neki lepi izraz jedinstva i međusobnog poštovanja koje vlada u ovom bendu. Što se tiče konretnog procesa pisanja, ima tu svega. Nikada nismo bili skoni preteranom mistifikovanju te stvari. Pesme smo do sada pisali Ivana i ja, a Markov doprinos je bio nemerljiv u tom melodijsko-izvođačkom segmentu koji je podjednako važan. E, sad, nekada se pojavi neka harmonija na koju neko drugi odreaguje, nekada neki stih ispiriše melodiju, često se na probu dođe sa već gotovom pesmom... Što se stihova tiče, važi pravilo da ko peva, taj je napisao. Uglavnom, i uz jednu malu ogradu: na svakoj ploči postoji pesma koju peva jedno, a napisao je drugi. Takođe, jedva čekam da Marko zapeva lead vokal. Pritiskamo ga već neko vreme.

Sad i ja to jedva čekam.

Da li ponekad u sred svirke poželiš da neke od pjesama izvedeš u nekoj glasnijoj verziji, onako da se podigneš na noge i ti, i ostatak benda, da negdje zagrmite stadionski? Znaš na šta mislim, da se priključite na velike zvučnike, dodate ritam sekciju... Nije da vaše pjesme nisu u konačnici mogle postati šta god im je palo na pamet. Neke od pjesama, ne sve, naravno. Ovo je vrlo ozbiljno pitanje. Gledam ponekad neke snimke s vaših nastupa, i čini mi se da u svima vama ima energije za neko ispadanje iz te nježnosti i suzdržanosti kojoj se divim, ali mi radoznalost ne da mira.

Da, to jeste dosta ozbiljno pitanje. Koje se razmatra. I oko kojeg se povlače i neki konkretni koraci. Nekoliko puta su nam na beogradskim koncertima gostovali Dušan Filimonović i Stefan Pejatović iz Wenta kao ritam sekcija, i to je uvek bilo odlično prihvaćeno od publike, a i mi smo uživali na bini. Nisam siguran da tih snimaka ima u opticaju, ali bilo ih je u live mode-u... od izlaska albuma čest gost na koncertima nam je Nenad Pejović (KKN) i to ne samo u pesmi koju svira na ploči. A on je prilično energičan gitarista. Puno smo razmišljali/osluškivali kako da uvrstimo ritam sekciju u neke pesme u toku pripremanja albuma „Don`t it make you want to go home“, ali do toga nije došlo iz raznoraznih razloga. Nadam se da će na sledećem albumu u tom pogledu kockice leći na svoje mesto, pre svega što se nas troje tiče. Nadam se da sam bio jasan, a verujem da i nisam.

To bi sigurno dodatno usložilo stvar u ovim skromnim vremenima, ali što se tiče muzičarskog srca On Toura, želja više nego da postoji. Nameće nam se kao neki unutrašnji imperativ.

Ovo me sad odvuklo na drugu stranu.

Čitala sam negdje da ti je Neil Young najdraži muzičar, bukvalno.

Ne može svakome Bruce da bude.

Ne može. A s druge strane, slušala sam te (u Skočinoj emisiji) s koliko poštovanja i zanimanja i privrženosti pričaš o svom odnosu prema muzici Townes Van Zandta.

Jeste,Townes Van Zandt je jedan od heroja iz kantri sveta.

Ako uzmemo u obzir da je Townes Van Zandt jedan od, možda najboljih autora pjesama koju su ikada stvarali, šta je to što te je ipak odvuklo na Youngovu stranu? Pazi, ovo je samo pitanje kojim preispitujem naše razilaženje prioriteta, pritom, ako znam ove dvije činjenice, rekla bih da mi u svakom smislu kao autor i izvođač sopstvenih pjesama više imaš zajedničkog s Van Zandtom nego s Neil Youngom.

Milutin Petrović i ja smo imali pre desetak godina jedan, da kažemo recital, na kome smo izvodili pesme Townes Van Zandta i Neil Younga. Lepo su se uklapale, a mi smo ih izvodili sa puno strasti, ljubavi i razumevanja, jer su nam to omiljeni autori –Townes Van Zandt Milutinu, Neil Young meni... i ovde bi trebalo reći da najvolem Neila kada je pevač i gitarista najvećeg r'n'r sastava IKADA, CRAZY HORSE-a (neka se ne ljute Grateful Dead i Credence Clearwater Revival). Razmišljam sada o tvom pitanju i moguće je da si u pravu. Logično bi objašnjenje tada bilo da možda više razumem i sagledavam svet kao Townes Van Zandt, ali da old Neil bolje razume mene. Istine radi, trebalo bi reći da smo iz ove priče izostavili Casha, Dylana, Jonathana Richmana,Roky Ericksona, Vana Morrisona, Gazdu, Grama Parsonsa i Margo Timmins, Emlloy Harris, Howe Gelba, Steve Wynna, Elvisa, Dana Stewarta... i čoveka koji se nikada neće naći ni na jednoj listi koju budem pravio - Genea Clarka.

I da, Younga sam upoznao kao klinac od sedamnaest leta, a Van Zandta kao momak od dvadeset pet ili šest, a zavoleo možda i malo kasnije.

S jednim od pomenutih muzičara (a organizatori su upravo i zvanično najavili da se na kotorsku scenu vraća Howe Gelb) ćeš nastupati na kotorskom festivalu za dva mjeseca. Da li si već navikao da imaš priliku da s nekim od najdražih muzičara nastupaš, ili te još uvijek spopadne neko djetinje uzbuđenje?

On Tour je imao to zadovoljstvo da svira kao predgrupa Richardu Buckneru, dok smo binu delili sa Amy Lavere i Will Sextonom. Ta iskustva su bila neprocenjiva. Kao i koncerti koje sam posećivao kao publika sa dodatnih dva, tri uvrnuća što se intenziteta tiče. Ukatko, da. Mada je Don Antonio na beogradskom koncertu ispričao dosta zanimljivu priču. Bio je kod Alejandra Escoveda par nedelja na gajbi, jer spremaju ploču zajedno... Kaže mu Antonio: „Lepa ti je ova gitarica u dnevnoj sobi.“ „Jeste, Springsteen mi je poklonio, možeš da je sviraš na ploči ako želiš.“ Kaže Don: „U jednom trenutku moraš da prestaneš da ih gledaš kao zvezde, i da počneš da ih gledaš kao braću.“ Možda sam blizu tog trenutka.

Ove godine prvi put nastupate u Crnoj Gori, i to na festivalu koji vam je po mjeri, ovako na neviđeno. Moram priznati da je, iako smo u vrijeme kad ste proslavljali petogodišnjicu razgovarali o tome kako bi vas lijepo bilo čuti i na našem terenu, tek sada pravi trenutak za vašu muziku, kad je publika, uslovno rečeno, sazrela, otvorila svoja čula za američki folk i sve njegove podvarijante. Zanima me da li na mjestima gdje prvi put nastupate, u gradovima u kojima ranije niste bilo, uvijek osjetite koliko je ljudi tu upravo zbog vas došlo, i da li imate neka očekivanja za Crnu Goru?

Nisam o tome do sada razmišljao na taj način, ali kada me pitaš, odgovor je definitivno da. Dešava nam se da steknemo neka nova, a vrlo čvrsta poznanstva i kontakte, zbog toga dolazimo sa velikom radošću u ta mesta ponovo i planiramo nove (kamperske) rute tako da se dotaknemo i poznatih predela i lica. Ta mesta su nam,što bi Young rekao „home away from home.“ Sećam se tog našeg razgovora. Mislim da si u pravu, sada je nekako pravi trenutak za naš nastup u Kotoru. Imamo aktuelan album, a Stari grad je sigurno pravo mesto da se čuje uživo. SeaRock je izrastao u veoma respektabilan festival sa impozantim imenima u svom portfoliju i jos većim dobrim vajbom koji ga prati. U tom smislu, što se On Toura tiče, nemamo posebnih očekivanja, već samo povećanu dozu odgovornosti da odgovorimo trenutku, i nestrpljenja da se vidimo sa starim i novim prijateljima.