Goran Grubišić je kapetan ove ekipe. U ovom slučaju izraziti glasnogovornik. U autorskom smislu je na ivici preosjetljivosti. Gitarski je opušten, ali precizan, kao da je njegova igra već unaprijed ispisana, do detalja, i njegovo je da sklizne niz neke zamišljene merdevine i oglasi se pobjedničkim krikom. Vokalno je upečatljiv, u isto vrijeme i ranjiv i grub, neodvojiv od svog lirskog subjekta, s koje god strane da okrene svoju pjesmu. Njegovo ime se vezuje za bendove Pionir 10 (bend za koji nisam čula dok mi sam nije pomenuo), Ana Never, i na kraju Wooden Ambulance.

Iako je povoda za razgovor s njim i do sada bilo, prvi dolazak kompletnog orkestra u Kotor, na ovogodišnji SeaRock festival, zasigurno je najvažniji za publiku u Crnoj Gori i goste festivala.

• Subotica nam je dosta daleko i u muzičkom smislu vrlo misteriozna. Moje interesovanje nije otišlo mnogo dalje od Roberta Tilija, više kao publiciste (kroz „njegovu istoriju roka“) nego muzičara, i tvojih bendova. Šta tamo pokreće ljude kao što si ti, da naprave vjerovatno jedan od najboljih americana bendova na ovim prostorima? Ovo pitam zato što je taj grad vrlo dominantan kao prostor i kao metafora za ljude na tvom albumu „Rough Charms“, postaje junak (po potrebi antijunak) i pitam se ima li još značajnih muzičara koji su približno tvog senzibiliteta ili si sve ljude okupio u svoj radni prostor?

Kada sednem na bicikl i krenem sa ciljem, ili bez njega, po raštrkanim ulicama Subotice, uključi mi se taj neki stvaralački mode. Počnem da „sviram u sebi“ i da pevušim. Za mene Subotica jeste mesto koje osećam svim svojim porama, gde „sunce drugačije greje“, gde ljudi u njemu i noćni vazduh pružaju izvestan osećaj relaksiranosti i mira, koji nigde nisam osetio. Grad u kojem, kako se do sada pokazalo, jedino mogu da stvaram. U vezi sa tim, kao što si i sama lepo to primetila, evidentan je subotički trag u muzici i tekstovima Wooden Ambulance. Ali to nije nešto na čemu insistiram ili nešto što namerno ističem. Prosto, to je moj rodni grad. Grad u kom sam proveo 37 godina, a naravno da je habitat deo onoga što inspiriše svakog muzičara, umetnika...

Ali pored toga, ima tu još mnogo unutrašnjh i spošljašnjih uticaja, ali nisam vičan analizama, još manje samoanalizama. Mada, sklon sam mišljenju da su ljudi i takozvani međuljudski odnosi ona presudna i suštinska inspiracija, kako u umetničkom izrazu tako i u životu kao takvom.

Siguran sam da si, osim za Tilija, čula za još ponekog poznatog subotičkog muzičara, kao što su npr. Lajko Feliks, Zvonko Bogdan, Kornelije Kovač, Dušan Svilar, Silvester Levai (koji pravio muziku za film Dirty Dancing)... Postoje i poznata imena iz sveta klasične muzike, elektronske i DJ scene. A što se tiče te tzv. alternativne struje, lako je moguće da si čula i za Pionir 10, u kojem sam i svirao pre više od deset godina. A nije nemoguće da si čula i za bendove kao što su Ludlof Neum i njegov paranormalni džuboks, Nebo je Crveno, Ljudske Potrebe, All the arms we need, D Zoo... Kao i u svakom drugom gradu male ili srednje veličine ima tu svega, a najviše covera, a od autorskih izvođača najviše hard corea i hip hopa.

Ja volim muziku uopšte, i nikada nisam mogao da biram i odvajam ljude i društvo po muzici koju slušaju ili sviraju. Svi smo mi ista ekipa i volim da se družim sa svima. Iz tog i takvog druženja nastao je i Wooden Ambulance.

• Radujem se vašem prvom nastupu u Crnoj Gori, i naravno da nisam jedina. No, legenda kaže, a ja sam to u prolazu saznala, da si jednom ipak svirao u Podgorici sa svojim prvim (ne i prošlim) bendom Ana Never. Kako je to izgledalo s pozornice i šta očekuješ ovog puta, s obzirom da dolaziš s potpuno drugačijim materijalom?

Jeste, 2008. je Ana Never imala neverovatan koncert u Podgorici. Još uvek imam intenzivne i žive slike u svom sećanju. Bio je to jedan od onih ludački najboljih nastupa. Ali tako je to sa Anom Never. U tom bendu smo za tih četrnaest godina, koliko smo svirali, uspeli da sve postavimo tako da nam uvek bude dobro. Da svaki koncert bude dobar, da svaki put uživamo... Sa Anom Never postavili smo standarde koncertnih nastupa koje nije uvek lako dobaciti sa WA. Ali kada je u pitanju ovaj nadolazeći nastup na SeaRocku, imam samo jednu misao, da pređemo granicu bez ATA Karneta, a sve ostalo će biti super, siguran sam. Dolazimo u punom sastavu, sa raznovrsnim repertoarom, umemo dobro da zazvučimo, a ni pesme nam nisu loše, a to što nas ljudi generalno ne poznaju je samo prednost. Tako da očekujem lepo vreme i lepo druženje uz lepe koncerte.

• Ovdje se otvara i pitanje poetike tvoja dva benda. Ana Never je instrumentalna priča, naginje ka nekom post rocku, iako žanrovski pomalo i klizi na druge adrese svojim eksperimentalnim i psihodeličnim manirizmom i time je malo zatvorenija za omasovljavanje, dok je Wooden Ambulance gotovo otklon od svega toga, ide na komunikaciju i zbližavanje sa prosječnim konzumentskim uhom. No, kad je kvalitet u pitanju, nema dvojbe da je Ana Never nepravedno ostala u sjenci. Pitam se koji ti je bend bliži po senzibilitetu, koja je to jednačina po kojoj se uklapaš u obje priče i šta je, po tvom mišljenju, uskratilo Ani Never prostor koji zaslužuje u medijima?

Iznenadićeš se, ali Ana Never, po svim parametrima koji mogu da se prate, se više sluša ili slušala. Samim tim je uslovno govoreći globalno poznatija od WA. To je muzika koja je obišla svet, sluša se u Iranu, Koreji, Rusiji... ima izdavača u SAD.

Volim da sviram bubnjeve. Naročito volim da sviram u bubnjeve u Ani Never. To je možda jedina stvar koju dobro radim. Dok sa druge strane mogu da kažem da ne umem da pevam ili da sviram gitaru, i da ne posedujem sve te osobine koje se očekuju od frontmena, ali se vodim sa onim „can't sing but can rock“. Pa mi bude malo lakše.

• Album „Rough Charms“ je jedan od najboljih albuma koji su se pojavili na Balkanu u posljednjih desetak, vjerovatno i više godina. Kako to da od istog autora, čija se iskrenost nikad nije dovodila u pitanje, odjednom sve zvuči iskrenije i odjednom je na istom mjestu cijeli grad i svijet i reakcije su poznate i očekivanja su sva legla na pločnik po kome gaze nepoznati ljudi, nezainteresovani, pa ipak, priče su uzvišenije u svojoj svakodnevnosti, bolnije u svojoj potrebi da ljubavi koja umire daju prostor za iskupljenje i u isto vrijeme objašnjavanje uvedu u minus postupak? Da ne bude ovo pitanje isuviše konfuzno, da li se radi o sazrijevanju (muzičkom i svakom drugom) ili se radi o jačim spoljašnjim uticajima koji su se unutar tebe kao autora prirodnije transformisali, ili je nešto treće što ne razumijem s ove udaljenosti? I još jedno pitanje, da li je i koliko „Rough Charms“ za tebe posebniji album u odnosu na ostale (ako stavimo u stranu priču da su albumi kao djeca i da se svi jednako vole)?

Hvala ti na lepim rečima. Nakon ovakvog sjajnog eseističkog pitanja, nisam siguran da li umem da uzvratim jednako lepim i dobrim odgovorom. Elem, u vezi sa tim albumom koji spominješ. U vreme dok je nastajao, nalazio sam se u svojevrsnoj situaciji kada nije bilo druge nego da pokušam da dam najbolje od sebe u tom trenutku, što se tiče tekstova i pesama, ili da umrem pokušavajući. I tako, zajedno sa tim uratkom, da pokušam da preživim i prevaziđem sve rollercoastere koje je život izrežirao u tom trenutku. Mislim da sam dao svoj maksimum tada, i sa tim sam okej. Jedino sam izuzetno nezadovoljan kako zvuči taj album produkcijski. Ali, tako je to kada barataš nulama i sam samcat pokušavaš da izađeš na kraj sa nečim u šta se dovoljno ne razumeš i pritom još nemaš računar na kojem bi to mogao nesmetano da radiš.

Ali, na stranu svega, ne bih mogao da ga izdvojim ili stavim ispred, recimo, njemu predhodnog albuma „River Sand“, koji mi mnogo znači. Ali iskreno osećam i isto se tako nadam da će ovaj novi, koji završavamo, biti taj o kojem će se sa punim pravom govoriti kao albumu koji se u svakom smislu najviše ističe nad svima koji su njemu predhodili.

• Šta vam je kao bendu, i tebi kao pojedincu, u bilo kom smislu osim u materijalnom, donijela saradnja s Robertom Tilijem? Čini se kao da ste svi uživali i kao da ste bukvalno po pola duše unijeli u album „Southern Sadness“; nekako ste prepoznatljivi kao bend, a opet drugačiji, kao da vas je na to izazvala Tilijeva sposobnost da svaku tugu upakuje u otmenost i učini je najvažnijom na svijetu.

Robert ima dar za te stvari. Ceo život je podredio tom daru. A kako mu se to vratilo, to je već neka druga tema. Verovatno smo se i po tome prepoznali. Valjda zbog tih sličnih životnih pogleda kada su u pitanju muzika i njeno primarno mesto u životu, smo tako fino i sarađivali.

Kada sam ga snimio na tom sešnu na kojem je za 45 minuta odsvirao svih 12 pesama iz prve i kada sam ih posle preslušavao, potpunio sam bio omađijan njima. To je za mene jedan od onih albuma „na engleskom“ koji ti je toliko dobar da, dok ga slušaš, naučiš sve tekstove napamet. A bio sam ubeđen da nikada u životu neću umeti da sviram ili odsviram bilo šta na nečiju tuđu pesmu. Ali „Northern Sadness“ iskustvo me je ispravilo i oplemenilo. Bilo je pravo uživanje svirati i nasnimavati na Tilijeve pesme. Nadam se da se to donekle čuje i oseti.

• Ako pretpostavim da će ljeto biti vrijeme koncerata, kad da očekujemo nove pjesme i koja će boja ljudskih slabosti dominirati u njima?
  
  

Nadam se da će novi album biti gotov i objavljen ove kalendarske godine. Možda sam previše posvećen radu na njemu, pa ne vidim jasno sve albume u realnoj perspektivi. Ali, mislim da smo sa ovim najdalje otišli u svakom smislu. Kako formom, u tom sviračkom smislu i muzičkoj eklektici, tako i u onom, suštinskom smislu, introspekciji i iskrenosti kada su teme o kojima je najteže pisati i pevati. Ali u ovom trenutku najbitnije mi je da se on desi. Sve ostalo što sledi će već, pre ili kasnije, doći samo od sebe.

Hvala.