Print this page

Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (78)

31 avgust 2025
Author :   Srđan Strajnić
Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (78)

21.06.2025 – 29.08.2025

Varljivo leto 2025. je u punom jeku, temperatura vazduha se stabilizovala na oko 35 stepeni ali se zato politička temperatura u Srbiji i dalje povećava, može se čak reći da se približava tački ključanja. Paralelno sa sukobima na ulicama srpskih gradova počinje da se vodi ne manje žestoki estradni „rat“. Svrstavanje na jednu od strana je u toku i kako se čini, rokeri su se listom svrstali na stranu pobunjenih građana, mada ima onih koji se nisu izjasnili, dok je kod narodnjaka situacija drugačija. Tu se tek nekoliko njih eksplicitno izjasnilo za pobunjene studente i građane, ostali ili ćute ili podržavaju vlast. Sredinom avgusta (kad ovo pišem) dolazimo do tačke kad je teško biti neutralan i „samo raditi svoj posao“. Najava programa ovogodišnjeg izdanja Zaječarske gitarijade uzburkala je duhove. Organizator je šabačkim Goblinima, grupi koja bezrezervno podržava pobunjene studente i građane,  otkazao učešće, kako je rečeno, zbog toga što ne žele politiku na toj manifestaciji (ili tako nekako) a onda je, u znak solidarnosti sa kolegama, usledila prava poplava otkaza drugih učesnika: S.A.R.S., Deca loših muzičara, Whitesnake Experience, Kerber, Električni orgazam, Brkovi, Riblja Čorba, Generacija 5 i prošlogodišnji pobednici Nit, redom su otkazali svoje nastupe… ostali su (za sada) Atomsko sklonište i Alen Islamović  kao i demo bendovi. Organizatori Beer Festa koji će se održati početkom septembra takođe imaju problema, mada tvrde da su otkazivanja uglavnom posledica zdravstvenih problema ali malo ko im veruje.  Desilo se i nešto što se do sada, koliko se ja sećam, nikad nije desilo – prekinut je koncert Jelene Karleuše u Loznici, na lokalnom trgu, i to od strane pobunjenih građana koji su bili nezadovoljni njenim izrazito prorežimskim objavama na društvenim mrežama, u kojima vređa pa i preti neistomišljenicima. Koncert je počeo pred malobrojnom publikom koja je ispunjavala tek nekoliko prvih redova ograđenog prostora oko koga se okupila velika grupa veoma glasnih demonstranata koja je sve vreme skandirala uvredljive poruke njoj upućene. Posle četrdeset minuta napete situacije koja je pretila da eskalira Karleuša je pod zaštitom policijskih snaga sa punom opremom sprovedena do kola i odvezena iz Loznice. Kako su najavljeni još neki njeni nastupi u gradovima za koje se zna da nije dobrodošla, čini mi se da su ti njeni nastupi deo šireg scenarija vlasti u koji ne mogu do kraja da proniknem. Ovo leto će ostati upamćeno od rok naroda i po otkazanim nastupima Bajage i Instruktora u Sisku i Solinu po „nalogu“ branitelja kojima smeta Bajagin navodni nastup u Kninu početkom devedesetih. Niko ne zna da li se taj nastup zaista održao, ali je, ne prvi put, razlog za otkazivanje njegovih koncerata. Zašto su branitelji odabrali baš Bajagu da demonstriraju svoj uticaj u hrvatskom društvu i svoj „patriotizam“, ne mogu da shvatim, jer Bajaga je najpitomiji čovek koga znam, uz to je rođen u Bjelovaru u Hrvatskoj i nikad iz njegovih usta nije izašla ni jedna reč koja bi imala nacionalistički prizvuk. Treba zabeležiti da se Rambo Amadeus solidarisao sa Bajagom i otkazao svoj koncert u Solinu. Ni muzika, na žalost, ne može bez tih podela na „naše“ i „njihove“, po bilo kom osnovu. Bar dok ne dođe neko bolje vreme koje, budimo realni,  još nije na vidiku.

Spotifaj plejlista DME #78

Kao i obično, nekoliko albuma iz tekuće produkcije će biti prikazano dužim ili kraćim recenzijama, ostali će biti poređani po visini dobijene ocene.

Jesse Welles – Pilgrim

Džesi me je definitivno osvojio pominjanjem knjige Dejvida Fostera Volasa „Beskrajna lakrdija“ (u originalu „Infinite Jest“) u svojoj pesmi „Will The Computer Love The Sunset“. To je čuvena knjiga koju se svi hvale da su je pročitali ali je u stvari retko ko stigao do kraja bez preskakanja fusnota koje čine trećinu knjige. Ipak, znam neke kojima verujem da jesu (moj dragi GG je jedan od tih!). Ja sam negde na prvoj trećini i moram priznati da se puževim korakom krećem ka kraju. Ako ikada stignem, što nije baš izvesno, napisaću nešto o tome. Džesi je verovatno stigao, čim ju je u pesmi iskoristio kao personifikaciju života kao takvog (beskrajna lakrdija!). Volim taj neprikriveni intelektualizam kod njega. On ga forsira sasvim svesno i namerno, da bi naterao slušaoca da učestvuje ne samo svojim čulima već i svojim mozgom. Prepoznavanje referenci u njegovim pesmama je poput rešavanja enigmatskih problema što u mom slučaju, ako ništa drugo, usporava staračku demenciju. To nonšalantno ubacivanje skrivenih značenja da bismo ih mi slušaoci odgonetali je ključ razumevanja njegove umetnosti. U ovo površno vreme u kome je sve sažvakano, Vels je krajnje subverzivan – tera nas da radimo baš ono što se već dugo od svake vlasti sistematski potiskuje pa i otvoreno sprečava – tera nas da mislimo. Ali ne bilo gde – tera nas da mislimo baš u prirodi sa nadom da će nam doći do mozga da je ključ za opstanak čovečanstva ponovno uspostavljanje suštinske veze sa prirodom. Ne preko pokreta za zaštitu životne sredine i ekoloških organizacija, već direktno, na sasvim ličnom nivou. Ako vizualizujete sliku koja je opisana u pomenutoj pesmi, najznačajnijoj na albumu, videćete čoveka zagledanog u svemir koji je izvan domašaja njegovog razumevanja, kao mikro česticu u tom beskrajnom sistemu kojoj su date natruhe razuma samo da bi mogao biti svestan svog nerazumevanja a samim tim i svog besmisla u i izvan tog sistema. Početak pesme govori sam za sebe: „Some nights I tell the sky our story; And I don’t have to say a word; Cause words are useless in the cosmos; Words are stupid and absurd… Teško je posle ovoga napisati i jednu reč koja će delovati smisleno pa ću tako i ja recenziju verovatno najboljeg albuma godine ostaviti nedovršenu…

Ocena: 8.57/10

---

 James McMurtry - The Black Dog And The Wandering Boy

Nije mnogo toga napisano na našem jeziku (ako izuzmemo Žikicu Simića) o Džejmsu Mekmartriju ne zato što nije bitan kao autor već zato što je za pisanje o njemu potrebno učiniti mnogo veći intelektualni napor nego za pisanje o većini drugih delatnika na polju pop i rok muzike. Mora se proučiti obimna diskografija, mora se pažnja posvetiti tekstovima pesama jer više pripadaju književnosti nego popularnoj muzici, mora se nešto znati o južnjačkoj gotici u koju se Mekmartri rado svrstava  od strane kritičara. Ni ja se nikad nisam do kraja upustio u analizu njegovog dela zbog čega mi je, posle nekoliko slušalačkih sesija posvećenih ovom albumu, veoma žao. Ono što znam o Mekmartriju je da je rođen u Fort Vortu, gradu koji se nalazi u severnom Teksasu, te da mu je otac poznati romanopisac Lari Mekmartri (najpoznatiji roman „Lonesome Dove“ po kome je snimljena istoimena serija krajem osamdesetih). Otac je svakako uticao na Džejmsovo stvaralaštvo, mada je sin više okrenut politici i južnjačkoj gotici za razliku od oca koji takozvani divlji zapad predstavlja u romantičarskom svetlu. Zajednička im je, pak, literarnost izraza.

Slušajući Mekmurtrija palo mi je na pamet da bi on mogao biti deo „red dirt“ scene nastale u Stillwateru, Oklahoma čiji su predstavnici koristili specifičnu mešavinu „roots“ žanrova i roka da se muzički iskažu, dok je tekstualni deo bio pretežno „storytelling“ sa stavom, kroz priče o običnim ljudima. Nisam našao potvrdu da se Džejms Mekmurtri izjašnjava o pripadnosti toj sceni niti da ga drugi svrstavaju u nju, ali ne bih potcenio taj moj osećaj – muzički se sasvim uklapaju, pa i tematski, mada je Mekmurtri mračniji i političniji nego većina reprezenata te scene. Ni geografija ne opovrgava moju tezu – Stillwater je oko 400 kilometara daleko od Fort Vorta a to je za američke pojmove najbliže susedstvo. Kod Mekmurtrija su svakako prisutni i elementi južnjačke gotike, naročito u naslovnoj pesmi ovog albuma, mada ni tu ne pripada u potpunosti. I to smo, dakle, rešili. Mekmurtri je, ukratko rečeno, izdanak američkog juga sa svim konotacijama koje ta teritorijalna pripadnost vuče sa sobom.

Album „The Black Dog And The Wandering Boy“ sadrži u sebi sve manifestacije Mekmartrijeve poetike. Naslovna pesma govori o mračnim porodičnim tajnama, konkretno o halucinacijama i flešbekovima njegovog oca koje su bile posledica staračke demencije. U drugoj bitnoj pesmi sa albuma, „South Texas Lawmen“ tema je stari šerif koji teško ide ukorak sa promenama koje donosi novo vreme. Pesma nosi slično nostalgično raspoloženje onom koje je u svom romanu „Lonesome Dove“ prezentirao njegov otac. Interesantno je da dve pesme koje nisu Mekmartrijeve otvaraju i zatvaraju album. Otvara ga pesma Laredo (Small Dark Something) Džona Di Grejma koja govori o zavisnosti a zatvara pesma Krisa Kristofersona „Broken Freedom Song“ za koju se ne može reći da je optimistička, pre će biti suprotno. Pesma u kojoj se vapi za podrškom zajednice ili pojedinca, bilo koga, ali te podrške obično nema onda kada je trebamo.

Mekmartri, dakle, polako ali sigurno dobija priznanje koje je odavno zaslužio i obezbeđuje sebi mesto među relevantnim autorima koji pričaju nikad do kraja ispričanu priču o Teksasu, drugoj najvećoj američkoj državi. Taj svet, rascepljen između tradicionalnog i modernog, gde jedni pored drugih žive gringosi, latinosi i indiosi,  utočište gubitnika i neprilagođenih, uvek je imao svoje pesnike koji su znali da ga opevaju. Počevši od Ernesta Taba koji je svoju prateću grupu nazvao „Teksaški trubaduri“ kako su često nazivali znamenite Teksašane koji su narednih decenija oblikovali lokalnu muzičku scenu poput Boba Vilsa, Badija Holija, Vilija Nelsona, Krisa Kristofersona, Taunsa Van Zanta, Bača Henkoka, Džoa Elija, Džimija Dejl Gilmora, Stiva Erla, Rodnija Krovela i drugih, sve do junaka ovog prikaza Džejmsa Makmurtrija, koji je i pre ovog, svog četrnaestog albuma, stao rame uz rame sa pobrojanim legendama. Album „The Black Dog And The Wandering Boy“ potvrđuje da je Džejms Mekmurtri tu poziciju apsolutno zaslužio. Ocena: 8,30/10

---

Lukas Nelson - American Romance

Vilijev sin polako izlazi iz senke svog oca, što nije lak poduhvat kad se zna kolika je Vili legenda, ne samo u okviru kantri muzike. Lukas je karijeru gradio polako, počevši još 2008. kada je osnovao bend „Promise Of The Real“. Objavili su osam albuma pre nego što su prošle godine objavili da prave pauzu neodređenog trajanja. Kako se ispostavilo, razlog je bio taj što je Lukas želeo da se posveti solo karijeri i radu na svojim pesmama jer poslednjih godina Promise Of The Real je najviše vremena i energije potrošio prateći Nila Janga na turnejama ali i u studiju, snimivši sa njim tri studijska i dva lajv albuma. Većina članova benda je ostala sa Jangom, dok se Lukas opredelio za samostalnu karijeru a kako ona izgleda pokazuje ovaj album, „American Romance“. Rekao bih da je to povratak „straight“ kantriju, ali i svojevrsno čišćenje Lukasove muzike od očevog uticaja, ali i od Jangovog. U načinu pevanja, recimo, više ne prepoznajem da je Lukas Vilijev sin. Nema, ili ima vrlo malo, onog karakterističnog Vilijevog nazalnog glasa. Nema ni zvuka koji je negovao Promise Of The Real. Album je introspektivan, na neki način predstavlja preispitivanje puta koji je Lukas odabrao sa dozom pesimizma u tekstovima (rečenica kojom počinje je „Well, if I ever reach the top…). Mogu se te pesme shvatiti i kao dijalog sa samim sobom koji nije uvek prijatan ali je oslobađajući. Pozdravljam Lukasov izbor da sam sebi krči put na trusnom području popularne muzike. Svakako je mogao ići daleko lakšim ali manje zadovoljavajućim putem, u senci velikana kakvi su Vili Nelson i Nil Jang. On je odabrao neizvesnost ali i nezavisnost. Čestitam mu na tome.

Ocena: 8.14/10

---

Dave Stewart – Dave Does Dylan

Nekako mi se čini da je izvesna Debi (glumila je Bambi Woods) iz onog poznatog pornića „Debbie Does Dallas“ pokazala mnogo više strasti, osećaja i autentičnih emocija obrađujući Dalas Kaubojse nego što je Dejv pokazao obrađujući Dilana. A znate koliko strasti, osećaja i emocija ima u pornićima. Prvo sam mislio da uopšte ne slušam ovu ploču jer mi Dejv Stjuart, iako je sarađivao sa Dilanom u Travelling Wilburys, nije ulivao poverenje imajući u vidu njegovu dosadašnju karijeru (solo i sa Eurythmics , mada njih koliko-toliko cenim kao vrlo dobru pop grupu) ali su me komentari prijatelja naterali, čisto da proverim da li je stvarno toliko loše. Moje slutnje su se obistinile u najgorem obliku – njegova izvođenja Dilanovih pesama su do te mere ispeglana i očišćena od bilo kakvog ličnog doživljaja da je prosto dosadno slušati ovu ploču. Kao da ju je snimio samo zato što je osećao da ima obavezu prema starom drugu da i on snimi album obrada njegovih pesama. Reći ću na kraju i nešto pozitivno. Kao najbolje obrađenu pesmu izabrao sam „Knockin’ On Heaven’s Door“ ne zato što je dobra, već zato što je, i takva kakva je, ipak bolja od Guns’n’Roses verzije.

Ocena: 6.70/10

---

Ostali preslušani albumi:

Patty Griffin - Crown Of Roses (country, 8.35/10); S.G. Goodman - Planting by the Signs (folk, 8.20/10); Greta O'Leary - River Dark (folk, 8.12/10); Lily Talmers - It's Cyclical, Missing You (folk, 8.12/10); The Burning Hell - Ghost Palace (indie folk, 8.10/10); The Pine Hill Haints - Shattered Pieces of the True Cross (country, 8.09/10); EmiSunshine- Miss Demeanor (country, 8.07/10); Garrett T. Capps - Life Is Strange (folk, 8.06/10); Babe Stockwell - Driving Backward (folk, 8.05/10); Maria Moldour - One Hour Mama - The Blues Of Victoria Spivey (blues, 8.03/10); Neil Young And The Chrome Hearts - Talkin To The Trees (rock, 8.00/10); Amalia Baraona - The Complete Bari Sessions (world, 8.00/10); Joan Baez - If I Wrote You (folk, 8.00/10); Tucker Zimmerman - Music By River Words By Ear (folk, 7.99/10); Kelsey Waldon - Every Ghost (country, 7.95/10); Suzie Ungerleider - Among The Evergreens (folk, 7.91/10); Buddy Guy - Ain't Done With The Blues (blues, 7.80/10); Mackenzie Roark and the Hotpants - Ghost of Rock and Roll (americana, 7.80/10); Corb Lund - Five Dollar Bill (country, 7.79/10); Cave Flowers - Western Spectre (folk rock, 7.76/10); Folk Bitch Trio - Now Would Be A Good Time (folk, 7.75/10); Tami Neilson - Neon Cowgirl (country, 7.60/10); Willi Carlisle - Winged Victory (folk, 7.60/10); Hayden Pedigo - I'll Be Waving As You Drive Away (folk, 7.55/10); Brighde Chaimbeul – Sunwise (folk, 7.55/10); Ben Nichols - In the Heart of the Mountain (country, 7.50/10); Tyler Childers - Snipe Hunter (country, 7.35/10); Taylor Rae - The Void (americana,7.32/10); When River Meets - Addicted To You (blues, 6.70)