Sira, putra, vrhnja, mleka, jajca i krumpira…moram priznati da je Jankecov asortiman prehrambenih proizvoda znatno bolji od onoga što nam nudi Ivan Grobenski sa kavera albuma „Siromahi i Lazari“ – one dve kokošije noge, koje se više ni u juhu ne stavljaju (kad malo bolje razmislim, možda je to bila tajna odlične supe moje bake). Još nešto se promenilo na kajkavskom govornom području od Jankecovih vremena. Tada je cug/vlak/voz mogao da pobegne ako nisi bio dovoljno brz, a danas, bar sudeći po izveštajima samog Grobenskog, koji ga često koristi na relaciji Koprivnica – Zagreb, teško da bi pobegao i pužu.

Kajkavski književni jezik, kojim je otpevana ova ploča, je zvanično priznat 2015. kao istorijski jezik sa oznakom [kjv] po međunarodnom ISO standardu, ali je, i nekad i danas tretiran kao narečje hrvatskog književnog jezika. Jasno je da su za takvu klasifikaciju uvek bili bitniji politički od lingvističkih razloga. Taj jezik danas govori otprilike trećina Hrvata, pa se čini da je u pop kulturi njegova prisutnost daleko manja nego što bi mu po brojnosti nativnih govornika pripadala. Uglavnom sve što je za vreme Jugoslavije doprlo do nas u Srbiji sa kajkavskog govornog područja bile su knjige Miroslava Krleže, slikari naivci (Ivan Generalić, Ivan Rabuzin…), TV serija „Gruntovčani“ Kreše Golika sa Martinom Sagnerom u ulozi Dudeka i pesma „Fala“ Dragutina Domjanića (za vsaku dobru reč kaj reći si mi znala…). Tu je i legendarni ženski vokalni sastav „Ladarice“ koji je pevao i „Lepe ti je Zagorje zelene“ sa kojom sam počeo ovaj tekst, i temu iz pomenute serije „Podravina ravna“.

Tu naš Grobenski, Podravine sin, ulazi u priču. Bogato etnomuzikološko nasleđe Podravine, jedne od regija kajkavskog govornog područja, prvi put je neko pokušao da propusti kroz filter bluza i da ga, tek blago izmenjenog, predstavi novim generacijama. Svaka etno muzika ima svoj kantri i svoj bluz. Živahni Jankeci sa početka priče su predstavnici kantrija a siromahi i lazari, kako ih Grobenski naziva, predstavnici bluza. Istina je da Drava nije Misisipi, ali, kao i kod svake ravničarske reke, narod koji oko nje živi ima sličan doživljaj života i sličnu melanholiju. Melanholija je, ako ćemo iskreno, blaga reč za raspoloženje koje širi Ivan Grobenski preko ove ploče. Depresija, ili prosto tuga bi bio bolji izbor reči. Bluz, koji je bio Ivanovo polazište, se tokom svog dekomponovanja pretvorio u tiho kotrljanje Drave i somnabulno tumaranje njenim priobaljem („Dojdi, Draga, Dojdi“; „Črna Megla“). Koenovi „divni gubitnici“, tako romantični i tako privlačni, ogoljeni su i svedeni na svoju suštinu – to su pre bedni gubitnici („Siromahi i Lazari“).