Emily Scott Robinson – Appalachia
Klasična folk kantautorka je ovoga puta profitirala zahvaljujući slabijoj konkurenciji i odličnoj pesmi „Hymn for the Unholy“ koja joj je obezbedila vodeću poziciju u DME#81. Nije ona novo ime, prisutna je sa svojim diskografskim izdanjima od 2016-te, „Appalachia“ joj je peti album ako se ne varam. Radi se o klasičnom folku pevanom kristalno čistim, lepo zaobljenim glasom. Emili je iz Severne Karoline, dakle, kad peva o Apalačkim planinama, tačno zna o čemu peva. Njeno poreklo neminovno utiče na prisustvo „roots“ prizvuka u njenoj muzici. Spada u one izvođače koji se ne menjaju previše u smislu da njihova muzika tokom vremena progresira u nekom pravcu. Stil kod Emili Skot Robinson ostaje isti, samo je kvalitet pesme to što pravi razliku. Tako sam na albumu „American Siren“ iz 2021. primetio pesmu „Old Gods“ koju sam u to vreme često puštao, baš kao što mi je favorit sa ovog već pomenuta „Hymn for the Unholy“. Dakle, jedna do dve pesme po albumu odskaču, ostale su sasvim solidne – dovoljno da se polako ali sigurno izgradi reputacija u krugu ljubitelja klasičnog singer/songrajter folka. Dovoljno i za prvo mesto na listi Dnevnika muzičkog eklektika #81.
Ocena: 8.14/10
---
Bill Callahan - My Days Of 58
„Poenta svakog snimanja ploče je izaći iz raja“ rekao je Bil Kalahan govoreći o ovom albumu. Drugim rečima, pronaći grešku i zakačiti se za nju, jer ova vrsta muzike ne podnosi rajske setupe. Najveća opasnost za kreatore rok muzike je savršenstvo/bezgrešnost što se mora izbeći po svaku cenu. Programska pesma albuma „My Days of 58“ je „The Man I’m Supposed To Be“ koja kaže: „nije moj najveći strah strah od smrti, moj najveći strah je strah da ću prestati da pokušavam da budem čovek kakav sam trebao biti… U sledećoj pesmi, "Pathol O.G." čini se da Kalahan govori o stvaralaštvu kao vezi sa Bogom i teško ili nikako dostižnom cilju - savršenstvu (motiv obrađen u biblijskoj priči o Jakovljeve merdevine). Ceo album je posvećen preispitivanju sebe samog i svog odnosa prema životu. Kalahan na jednom mestu konstatuje da se počeo baviti muzikom da bi se socijalizovao, ali se ispostavilo da se umesto sa ljudima, vezao za svoju gitaru i samoću. Ovaj tip razmišljanja koji se provlači kroz celu ploču „My Days of 58“ i jeste karakterističan za svođenje životnih računa nekoga ko dok su pesme nastajale ima pedeset i osam godina. Ne čudi zato što mnogi kritičari kažu da je ovo njegova najličnija ploča. Ja bih čak rekao da je po mom ukusu ovo njegova najbolja ploča (računajući i Smog izdanja) i što se tiče tekstova i što se tiče muzike. Muzika je ovoga puta vrlo konkretna, nije samo puka pratnja Kalahanovim „recitacijama“. Način pravljenja pesama nije bio sasvim spontan. Prvo je snimio bazični snimak svake pesme sa bubnjarem Džimom Vajtom, pa bi to prosledio saksofonisti Dastinu Lorenciju koji bi dodao svoj deo. Paralelno je radio sa gitaristom Metom Kinsijem pa sve to uklapao u celinu koja nije uvek ispadala baš onako kako je zamišljao, ali baš te „greške“ koje sam pominjao na početku, daju ovom albumu dozu ljudskosti u ova artificijelna vremena. Kakogod, ovo je najbolji Kalahan koga sam do sada čuo!
Ocena: 8.14/10
--
Ye Vagabonds - All Tied Together
Nikad čuo nisam za ovu irsku grupu kad sam prvi put pustio „On Sitric Road“ i mogu reći da mi je pesma odmah privukla pažnju. Radi se u stvari o braći Mac Gloinn, Brianu i Diarmuidu (ne znak kako se ova imena izgovaraju na irskom jeziku) koji izvode irski folk koji ponekad zvuči kao bluz a ponekad kao američka „roots“ muzika, ali uvek zvuči dobro. Naravno da im ovo nije prvi album (četvrti je!) ali bilo je potrebno da ih neko izbaci na exy sajt da bi došli do mene. To samo govori da algoritam streaming servisa još uvek nije doteran do savršenstva kad se radi o personalizovanim preporukama, jer da jeste, Ye Vagabonds bi mnogo pre stigli do mene. Ali, što kaže naš narod, nikad nije kasno, sve se to da lako nadoknaditi. Nije to klasični irski folk već više liči na amerikanu ali je pravo pitanje koliko je irski folk uticao na amerikanu, a uticao je mnogo. Dakle, prisutna je povratna sprega Irske i Amerike, kao i prošlosti i sadašnjosti kao što je to u postmoderni uobičajeno. Čini se da i naslov albuma „All Tied Together“ ukazuje na tu vezu. Moje uho se dok sluša Ye Vagabonds nalazi u svojoj zoni komfora pa se ta muzika lako prihvata. Melanholičnog je tona, što ne čudi s obzirtom na tematiku pesama. Od gomile tužnih priča najtužnija je ipak „Danny“ koja govori o mladiću koji je brzo trčao, i u toj brzini krenuo stranputicom koja ga je odvela pravo u smrt. Na kraju ću zaključiti da se radi o čistokrvnom irskom folku autorski uobličenom na moderan način (sve pesme na albumu su delo braće Gloin) pa će ljubitelji istog uživati u toj apgrejdovanoj 2.0 verziji.
Ocena: 8.12/10
---
Courtney Marie Andrews – Valentine
Sušni prvi meseci 2026. godine daju priliku da pišem o onima o kojima možda ne bih pisao da je konkurencija veća. Za Kortni Mari Endrjuz i njen novi album „Valentine“ bi ipak bila šteta ne napisati ništa jer bi bio primećen i u jačoj konkurenciji. Petnaest godina pratim Kortni Meri ali ovo je prvi duži tekst koji ću joj posvetiti. Devet izdatih albuma za osamnaest godina karijere nije ni mnogo ni malo, u proseku svake druge godine album. To je svakako dovoljno vremena da se izgradi sopstveni stil i da se ispričaju mnoge priče ali i da se formira jako sledbeništvo. Kortnina verzija kantrija više liči na folk, i po muzici ali i po temama kojima se bavi. Glas joj je snažan, moglo bi se reći moćan što njenim pesmama dodaje dramatiku – svaka pesma kao da je borba na život i smrt. Već uvodna pesma „Pendulum Swings“ sa uvodnim stihom „Man, I love a heart; With one foot out the door; One that leaves me hungry; Coming back for more“ čija tema asocira na onu Springstinovu pesmu „Hungry Heart“ nam govori da Kortni Mari Endrjus teško da će ikad naći mir, jer „gladno srce“ uvek traži svoje. Sledeće dve govore da je, bez obzira na napred rečeno, pouzdanost, podrška i zaštita ono što ona nudi svojim bližnjima. Dalje, prateći priču koju ovaj album priča, saznajemo da je ljubav lepa, ali kratkotrajna poput životnog puta jednog leptira, i da kad se završi ostaje emotivna praznina i strah od ponovnog predavanja nekome. Tim pre što je taj neko potpuno različit i možda previše opušten pa zato neshvaćen ali ipak privlačan. Zato situacija ostaje nerazrešena do kraja, do pesme „Hangman“ koja zatvara album. „Ne želim da živim igrajući „Vešala“ (to je ona igra pogađanja reči gde se za svaki pogrešan odgovor crta deo Čiča-Gliše koji na kraju biva obešen ako se zadata reč ne pogodi), u prevodu, „ne želim da se igram igre pogađanja“ sa voljenom osobom, želim da se prepustim. Dakle, intimni, emotivni album Kortni Mari Endrjus koji priča univerzalnu ljubavnu priču na uverljiv način. Album čiji je razlog postojanja neupitan.
Ocena: 8.10/10
---
The Sheepdogs – Keep Out of the Storm
Da li nam se to hard rok trijumfalno vraća? Po novom uratku grupe The Sheepdogs rekli bismo da je odgovor potvrdan. Ova kanadska grupa bi lako mogla da se svrsta u takozvani „southern rock“ koji je ništa drugo do hard rok sa geografskim poreklom, da nije sa krajnjeg severa američkog kontinenta. Muzika The Sheepdogsa se sastoji od rifova i hukova ispresecanih solo deonicama a to je dobitna kombinacija za svakog ljubitelja hard roka od kad je sveta i veka. Tu su i neizbežne balade, pesme sporijeg tempa sa „slatkim“ gitarsko-klavirskim solima koja bi i najhladniji led otopila. Publike za ovakve pesme će uvek biti ako se zna gde treba tražiti a The Sheepdogs to svakako znaju, čim su bili predgrupa na nedavnoj kanadskoj turneji Brajana Adamsa. Ploča idealna za one kojima su mrski svaki eksperiment i svaka promena.
Ocena: 7.00/10
------
Domaći albumi
Igralom – Nišville Live 2025
Nišlije u svom prirodnom okruženju – uživo na Nišvilu u pratnji duvačkog orkestra Bogdana Nikolića Donje! Bolji setup nismo mogli zamisliti. Bogdan Nikolić Donja, rođen 1998. i ima trubački pedigre sa kojim se malo ko može meriti. On je četvrta generacija iz porodice Nikolić iz Grdelice koja se evo već 60 godina takmiči u Guči a bavi se muzikom preko 100 godina. Njegov orkestar ima daleko širi repertoar od onoga koji dominira u Guči, pa obuhvata i džez, latino, funk, bluz, world muziku… Moralo je dakle pre ili kasnije doći do susreta sa Igralomom, grupom koja je postala poznata i prepoznatljiva po specifičnom miksu rok muzike i melosa sa juga Srbije ali i severa Afrike. Mladen Marjanović, Dimitrije Simović i Ivan Cvetković su se sa Donjom i njegovim orkestrom očigledno prepoznali na intuitivnom nivou, pa verujem da su bez mnogo proba izveli ovaj program na prošlogodišnjem Nišvil festivalu. Mada te dve grupe muzičara pripadaju različitim kulturnim miljeima razumevanje među njima je organsko. To će čuti na ovim snimcima svaki dobronamerni slušalac. Impresionira način na koji je Donja aranžmanski uklopio muziku Igraloma sa muzikom svog orkestra. Svih devet pesama sa ovog albuma znamo sa prethodnih ploča Igraloma (Pogrešna poznanstva (2016); Sunovrat (2018) i Premalim stvarima (2024)) ali verzije sa trubačima potpuno menjaju priču, kao da sve te pesme dobijaju svoje pravo, prirodno okruženje. Mene to ne iznenađuje jer trubači su deo genetskog koda na samo Roma već i Srba, posebno onih sa juga. Skoro da nema svadbe bez trubača koji su „pumpali“ mnogo pre studenata, i pumpaće sasvim sigurno i posle njih. Ako ste ikad bili na nekoj srpskoj svadbi znate o čemu pričam. Baš zato što je sasvim prirodna i logična, saradnja Igraloma i Donjinog orkestra je ispala tako uspešna. Baš zato je ovo jedan od najboljih „fusion“ albuma koji sam ikada čuo. Ne preterujem!
Ocena: 9.00/10
---
Razni izvođači – Zrnce (Pop Depresija)
Srećni smo što je Ivan Lončarević, osnivač Pop Depresije, rešio da proslavi dvadeset i pet godina rada te izdavačke kuće na jedini mogući način – objavljivanjem kompilacije koja sadrži pesme njegovih trenutnih štićenika. Pop Depresija je i kao radio emisija i kao izdavačka kuća izgradila svoj ugled preko kompilacija (mada ne samo preko njih) pa je sasvim očekivano da i ova jubilarna zadrži visok nivo na koga smo od nje navikli. Setimo se ovom prilikom one prve iz 2007. „Jutro će promeniti sve?“, ili serije diskova „Klavirsko nebo“, pa one posvećene Džejsonu Molini i najnovije Hali Gali serije. Svaka od 1168 (do dana pisanja ovog teksta) emisija Pop Depresije je takođe svojevrsna kompilacija pesama koje je za svoju publiku pažljivo i znalački bira Ivan Lončarević.
Njegove kompilacije su retko žanrovski zacementirane, naprotiv, želja mu je da prikaže raznovrsnost scene. Tako je i sa ovom, nazvanom „Zrnce“. Tu se, jedni pored drugih nalaze braća Popov (Sergio Lounge, Pavle Popov solo), vrsni muzičari, aktuelni muzički saradnici nove zvezde sevdalinki Igora Božanića koji ovde nastupaju sa muzikom sasvim druge vrste, rame uz rame sa Lolom Miković, amerikana devojkom od koje sam imao velika očekivanja koja su ponovo podgrejana pesmom sa kompilacije. Tu je Jan Nemeček sa svojim zvučnim pejzažima koji je svetlosnim godinama udaljen od pop-roka Sitzpinkera. Još je moguće je povezati pravoverni rok sastava Prljave sestre iz Niša sa novom pesmom benda proto tip u indi-rok maniru, ali kako povezati world music alt-disco Lenhart Tapes Orchestra sa šabačkim alt-rock bendom LU? Ovim parovima koje sam napravio sam samo hteo da ukažem da se i kompilacija „Zrnce“ uklapa u tezu da se Lončarević trudi da da presek scene, naravno u skladu sa onim što ima na raspolaganju u svom katalogu. Žao mi je što se na kompilaciji nije našlo mesta za Igralom Live Nišville 2025 jer bi se bilo šta sa tog odličnog albuma lepo uklopilo, ali, očigledno je da su dolazile u obzir samo neobjavljene pesme, ili u slučaju Lenhart Tapes radikalno izmenjene.
Kompilacija „Zrnce“ je samo zrnce u moru izdanja Pop Depresije, izdavačke kuće koja je od krucijalnog značaja za srpsku muzičku scenu i to po dubini. Jer scena se ne sastoji samo od onih malobrojnih koji su „probili“ balon alternativnog roka i došli do šire publike (a neki od tih malobrojnih su takođe počeli svoje karijere u okviru Pop Depresije) već i od onih, možda i bitnijih, koji pune prostore kapaciteta 500, 300, 100, pa i 50 posetilaca. Te manje svirke uvek imaju bolju atmosferu, bolju komunikaciju među posetiocima, ali i druženje posetilaca i muzičara, što sve ukupno čini da se stvori svojevrsno bratstvo muzičkih istomišljenika. Svaki koncert Pop Depresije je događaj na koji rado idem, čak i kad bend koji je na programu ne spada u moje omiljene. Scenu i čine baš ti odlasci na koncert po navici, kad ideš na koncert radi provoda, a ne samo da bi video svoj omiljeni bend. Ipak, takve svirke su često ispod granice rentabilnosti, pa je time još veća zasluga Lončarevića što već dvadeset i pet godina izdržava. Moglo bi se reći da podnosi i ličnu žrtvu za ono što voli. Zato je ocena koju sam dao kompilaciji mnogo manje bitna od ocene koju dajem za doprinos Pop Depresije beogradskoj i srpskoj muzičkoj sceni, a ta ocena je čista desetka!
Ocena kompilacije: 8.00/10
-----
Albumi iz 2025. koje sam u međuvremenu ocenio:
Dina Jašari – Rastenija bez koren (8.20/10)
Antarktik – Antarktik (8.10/10)
Sabine McCalla - Don't Call Me Baby (folk, 8.17/10); The Mammals - Touch Grass Vol.1 & Vol.2 (americana, 8.10/10); Sam Salmon - Down For Life (country, 8.07/10); Asher White - 8 Tips for Full Catastrophe Living (indie rock, 8.05/10); T. Hardy Morris - Artificial Tears (rock, 8.04/10); Cory Hanson - I Love People (rock, 8.02/10); Eva Adams - American Dust (folk, 8.01/10); Afton Wolfe – Ophiuchus (americana, 8.00/10); Martyn Joseph - Troubled Horses (folk, 8.00/10); Juliana Riolino - Echo in the Dust (folk, 7.99/10); KB Bayley - East Side Confessions (americana, 7.86/10); Supersuckers - Liquor, Women, Drugs & Killing (garage, 7.84); James Yorkston - Songs For Nina and Johanna (folk, 7.45/10)
Ostali preslušani albumi objavljeni 2026.
The Paranoid Style – Known Associates (rock, 8.12/10); Madi Diaz - Enema of the Garden State (indie folk, 8.10/10); Mumford & Sons – Prizefighter (indie folk, 8.10/10); Mirah – Dedication (indie folk, 8.07); Sammy Brue - The Journals (country, 8.05/10); The James Hunter Six - Off The Fence (R&B, 8.02/10); Momoko Gill – Momoko (jazz, 8.02); Laura Baird - Under Blue (folk, 8.02); The Deslondes - Holy Cross Blues (country, 8.01); The A.M.'s - Here Comes That Broken Heart (country, 7.95/10); Joyce Manor - I Used To Go To This Bar (indie rock, 7.90); Will Epstein - Yeah, Mostly (indie pop, 7.90); Darrin Hacquard - Weights & Measures (americana, 7.85); Ellur - At Home In My Mind (indie folk, 7.85/10); The Lone Below – What a Time To Be Alive (americana, 7.83/10); The Unfaithfull Servants - Fallen Angel (bluegrass, 7.83/10); Zach Bryan – With Heaven On Top (country, 7.75/10); Jay Buchanan - Weapons Of Beauty (americana, 7.75/10); Asher White - Jessica Pratt (indie rock, 7.70/10); Elles Bailey - Can't Take My Story Away (blues, 7.66/10); Boy Golden - The Best Of Our Possible Lives (indie folk, 7.66/10); Marta Del Grandi - Dream Life (art pop, 7.49/10); Wes Corbett – Drift (bluegrass, 7.40/10); Langhorne Slim - The Dreamin' Kind (indie folk, 7.35); Jana Horn - Jana Horn (indie folk, 7.30/10); Mariachi El Bronx – IV (tex-mex, 7.05/10).