Dakle, da prvo zaključimo 2018. godinu:
Matthew Sweet – Tomorrow’s Daughter (7.4/10); Mothers – Render Another Ugly Method (7.0/10); Escondido - Warning Bells (7.5/10); Holly Golightly – Do the Get Along (8.1/10); Mudhoney – Digital Garbage (7.0/10); Loretta Lynn – Wouldn’t It Be Great (8.0/10); Renata Zeiguer – Old Ghost (5.8/10); Lainey Wilson – Lainey Wilson EP (7.5/10); St.Vincent – MissEducation (8.0/10); Vanessa Peters – Foxhole Prayers (7.4/10); Jeff Tweedy – Warm (8.1/10); Scott Orr – Worried Mind (7.4/10); James Stainle - South Texas Homecoming (7.5/10); Smashing Pumpkins – Shiny and Oh So Bright Vol.1; LP No Past, No Future, No Sun (6.2/10); Tony Molina – Kill the Lights (8.0/10); JP Harris – Sometimes Dogs Bark at Nothing (7.5/10); Snail Mail – Lush (8.0/10); Ty Segall – Fudge Sandwich – (8.0/10); Shannon Rae – Lucky 13 (6.6/10); Cody Jinks – Lifers (7.8/10); Emily Haavik And The 35s – Ease Back (8.0/10); Jenna Rae - Working Woman (8.0/10); The Devil Makes Three – Chains Are Broken (7.4/10); LP – Heart To Mouth (7.0/10); Karan Casey – Hieroglyphs That Tell The Tale (8.0/10); Graham Parker – Cloud Symbols (7.5/10); Obnox - Templo del Sonido (6.0/10); Obnox – Bang Messiah (7.0/10); Vive la Void – Vive la Void (8.0/10)
2019.
Krećemo na novo putovanje, za koje ne znamo šta će nam doneti, ali u toj neizvesnosti se krije lepota!
Thee Melomen – Disappear
Prvi njihov album, Chinatown , je sadržao elemente glam rocka, na Disappear kao da se to pomalo gubi. Dakle, stilski su još pročišćeniji nego na prvoj ploči, što mi se, moram priznati, sviđa. Sada više nema dileme – momci sviraju čisti, bazični garažni rokenrol. Naslovna pesma koja otvara album, a na kojoj na klaviru gostuje Zvonka Obajdin, žestoka od prvog do poslednjeg takta, odmah najavljuje šta možemo da očekujemo, da bi u sledećoj Freight Train, Tomislav Žalac svojom usnom harmonikom dodatno zakuvao stvar. Pojavljuje se on na još dve pesme, što ih automatski izdvaja od drugih pesama. Bend, sudeći po naslovnoj strani, čine Vedran Cesarec (vokal, ritam gitara), Mislav Kurspahić (bas, vokal) i Vedran Majstorović (bubnjevi), dok je na sajtu Discogs pomenut i Ivica Babić (solo gitara) koji, kako izgleda posle preslušavanja albuma, i jeste svirao na njemu. Autor muzike i tekstova većine pesama je Vedran Cesarec, Mislav potpisuje dve, a legendarni Zdenko Franjić, koji je pre neki dan dobio nagradu za životno delo za propagiranje alternativne rock scene, jednu pesmu (izvor: Discogs). Rokenrol je vrsta muzike čiji je kvalitet obrnuto proporcionalan količini mudrovanja u tekstovima i komplikovanja u muzici. Ako se tako meri, ploča Thee Melomena Disappear je vrhunska, jer ni jednog ni drugog nema ni u tragovima. Ipak, mora se reći da je ova ploča namenjena relativno uskom krugu ljudi, u koji spadaju poštovaoci ranog rokenrola i garažnog roka šezdesetih, pa i pankeri zreli za starosnu penziju (namerno ne kažem „bivši pankeri“ jer panker koji je prestao da bude panker, nikad nije ni bio panker!). Uzak krug ljudi je relativan pojam, pa očekujem da će se sa svakom njihovom svirkom širiti, jer oni kvalitetom svojih pesama i energijom koju isporučuju to apsolutno zaslužuju. (8.0/10)
The Delines – The Imperial
Willy Vlautin ne mož’ da omane. Dobar je kao muzičar, još bolji kao pisac. Sa svojom grupom Richmond Fontaine bio je u Beogradu novembra 2016, pa sam imao prilike da ga gledam uživo. Izuzetan nastup za koji ne znam iz kog razloga nisam napisao prikaz, ali mi je ostao u živom sećanju. Pokazao je da je jedan od najboljih storitelera koga sam slušao. Pričanju priča je sve podređeno u njegovoj muzici – iako je muzička podloga sasvim dobra i primerena, a njegov vokal korektan, ali ne i distinktivan, priče su u centru pažnje. Priče su u centru pažnje i kada je njegova nova grupa The Delines u pitanju, samo je sada njegov nezametljiv vokal zamenjen predivnim glasom Amy Boone, toplim i mekim kao duša. Kako se taj anđeoski glas slaže sa sumornim Vlautinovim pričama? Lepo se slaže, da vam odmah kažem. Možda i previše lepo. Dosta sam slušao taj album i stvarno je to lepo iskustvo, to niko ne može da porekne. Problem, po mom mišljenju, leži u nečemu drugome – te taške priče mi nekako ne idu sa tim savršenim glasom. Da li Willy namerno hoće taj kontrast koji još više ističe teskobu iz tih njegovih priča, to ne znam, ali moram priznati da mi (naročito posle dužeg slušanja) nedostaje onaj njegov običan, neutralan glas čoveka koji priča priču. Ali, za uobičajenog površnog slušaoca glas Amy Boone nikako neće biti problem – naprotiv. Ova akademska rasprava koju sam imao sa samim sobom neće uticati na visoku ocenu koju ću dati albumu The Imperial, niti na najvišu poziciju koju trenutno zauzima na mojoj listi najboljih albuma 2019. (8.1/10)
Sharon Van Etten – Remind Me Tomorrow
U svojoj trideset i sedmoj Sharon Van Etten stiže do svog petog albuma, ako ne računamo home recordings od pre 2009. Pratim je od albuma Tramp iz 2012 na kome je definisala samu sebe kao autora. Ta definicija je primenjena i na sledećem, Are We There iz 2014., koji ju je učvrstio na poziciju u samom vrhu indie-folk žanra. Pet godina je prošlo od tada do pojavljivanja albuma Remind Me Tomorrow, ne samo zbor toga što je Sharon u međuvremenu postala majka, već i zato što je, bar tako ja mislim, tražila svoj daljnji muzički put.
Jedini mogući pravac razvoja je odabrala Sharon Van Etten imajući u vidu svoju želju za promenom. Još jedan folk album koji bi izdala, bez obzira koliko genijalan bio, neminovno bi vodio njenu karijeru u „praćenje po automatizmu“. Ono kad vidite da je izašao njen novi album, „skinete“ ga, preslušate i konstatujete da je odličan, ali ne baš toliko odličan ili bolje reći uzbudljiv na prvo slušanje kao što je to bio Tramp ili Are We There. Poput onoga što se događa sa Laurom Marling, na primer.
(Celu recenziju možete pročitati OVDE)
James Blake – Assume Form
Čovek koji je maltene sam izmislio jedan podžanr pop muzike (blubstep) mora da se pažljivo prati. Ko zna šta će još sve izmisliti? Na svom četvrtom albumu i dalje drži visoki nivo, ali i menja muzički narativ. Otvara album solo koncertnim klavirom što je ipak iznenađenje, mada se od njega može svašta očekivati. Takav početak ipak ne čudi previše, ako se zna da je Assume Form (Pretpostavimo formu) album ljubavnih pesama posvećen njegovoj celebrity devojci Jameeli Jamil. Uostalom, on ispunjava ono što je zacrtao na samom početku karijere, još 2010. godine – da unese emocije na podijum za ples. Neverovatan je spisak ljudi sa kojima je sarađivao kao producent (jer on je pre svega producent): Kendrick Lamar, Beyoncé, Kanye West, Frank Ocean, Chance the Rapper, Vince Staples, Future, Jay-Z. Ti ljudi, koji su vrh vrhova savremene pop muzike ga očigledno prepoznaju kao ključnu ličnost koja kreira njene buduće puteve. Meni sve to što sam zbrda-zdola nabacao izgleda logično. Kakav god da je svet koji nas okružuje i kakva god da su tehnološka čuda koja su nam na raspolaganju, ne može se bez emocija. Tu nastupa James Blake – majstorska kombinacija subliminalnih bas frekvencija, tišine i prostora kao muzičkih komponenti, koncertnog klavira, srceparajućih melodija koje donose emocije učini da zaboravimo da je ovo album na kome apsolutno dominiraju elektronski instrumenti i studijska tehnologija, pa je svetlosnim godinama daleko od onih, toliko nam dragih, instinktivnih emocionalnih izliva sa rokenrol ploča koje volimo. Novo vreme donosi nove načine, samo emocija ostaje ista. (8.2/10)
Steve Gunn – The Unseen In Between
Najbolji Steveov album do sada, bez dileme, bar od onih koje sam ja čuo. Krenuo je na svoj muzički put kao gitarista (u društvu Kurta Vilea i Johna Grandicuela) da bi se, posle nekoliko albuma, ovde pojavio kao vrsni songrajter. Gitara je, naravno, i dalje tu, bilo bi bez veze da je nema, ali su sada tu i pesme – strukturirane, zaokružene i muzički i tekstualno, pa nam Steve Gunn svojom muzikom pruža kompletan doživljaj. Jedino teritorija koja je za sada ostala neosvojena za njega je teritorija na kojoj se kriju catchy pesme, narodski rečeno hitovi. I pored najbolje volje, teško je zapamtiti neku Gunnovu melodiju da bismo je posle sami za sebe pevušili. Nema takve ni na ovom albumu koji je inače prilično raznovrstan po svom sadržaju. Ipak, ovo je ostvarenje vredno slušanja! (7.8/10)
Kukla – Katarina
Nova pop zvezda ex-yu prostora dolazi iz Slovenije i zove se Kukla Kesherović. Na svom prvom albumu "KATARINA" fura postmoderni koncept - znate ono kad kuvate ručak od onoga što vam se našlo u frižideru. Može da uspe, a može i da bude totalna katastrofa. Кукла (sama svoje ime piše ćirilicom, kukla znači lutka) je uspela! Izbacila je zanimljiv debitantski album koji je i moderan, čak, kako je to Slobodan Vujanović Fridom u svojoj recenziji primetio, avangardan – neko bi ga mogao porediti sa trepom koji caruje regionalnim jutjubom i ne bi mnogo pogrešio, s tim da je Kuklin pristup konceptualan (umetnički osvešćen) ali bez ironije u realizaciji. Ona je samo izbacila treš elemente (ona narodnjačka zapevanja) i umesto njih ubacila napeve koji (bar mene) asociraju na nepostojeću državu SFRJ. Ovo je možda prvi post-SFRJ album, napravljen rekombinacijom SFRJ muzičkih elemenata. Dakle, izbegla je treš devedesetih, ali je zadržala SFRJ treš. I njena pojava je visoko estetizovana (i politizovana u pravcu oslobođenja žene) – svojim primerom pokazuje, recimo, da erotičnost nije privilegija manekenski građenih žena, dapače. Izbor srpskohrvatskog jezika kao jezika pevanja takođe nije slučajan. Taj izbor podupire moju tezu o post-SFRJ konceptu, jer u SFRJ nisi morao da znaš slovenački i makedonski da bi funkcionisao, ali si srpskohrvatski (ili hrvatskosrpski) morao da znaš. To pokazuje da postoje Kukline pretenzije na ceo prostor bivše nam države. Muzički, Kukla je još jedan od sledbenika James Blakea o kome sam pisao iznad, iako je njena muzika „gušća“ – nema puno praznog prostora. Da bude jasno, „old school“ rokeri neka ni ne pokušavaju da slušaju ovu ploču – neće im se svideti. Tu muziku treba usmeriti ka mlađoj publici sa jutjuba – ako bi se njima svidela, to bi značilo da im se može podmetnuti i nešto vrednije od onoga što trenutno slušaju. Kukla ima dovoljno razumevanja za tu generaciju (jer joj pripada) i ekstravagancije da toj i takvoj publici privuče pažnju. Želim joj uspeh u tome. (8.0/10)
Leyla McCalla – The Capitalist Blues
Još jedna članica legendarne „roots music“ grupe Carolina Chocolate Drops koja snima odlične albume. Posle Rhiannon Giddens i Dom Fleminsa, evo je i Leyla McCalla. Boljeg otvaranja od naslovne pesme The Capitalist Blues odavno nisam čuo. Podsetila me tim izvođenjem na Billie Holiday, jednu od najboljih pevačica ikada. Inače, McCalla je poreklom iz Haitija, sa karipskog ostrva Hispanola na kome se pored Haitija nalazi i Dominikanska Republika. Rođena je u New Yorku, u porodici intelektualaca. Studirala je violončelo, da bi posle toga provela nekoliko godina svirajući na ulicama New Orleansa usput usavršavajući svoj maternji jezik – haićanski kreolski.
(Celu recenziju možete pročitati OVDE)
Evo i onih albuma koji su ostali bez prikaza:
Cherry Glazerr – Stuffed & Ready (7.0/10); Angelo De Augustine – Tomb (7.4/10); Randy Houser – Magnolia (7.8/10); Vicky Emerson – Steady Heart (7.5/10); Juliana Hatfield – Weird (6.5/10); Hillbilly J.E.D. – Old Kentucky (7.4/10); Neyla Pekarek – Rattlesnake (6.0/10); Alice Wallace - Into the Blue (8.0/10); Flatland Cavalry – Homeland Insecurity (7.9/10); Lula Wiles – What Will We Do (8.0/10); The Smith Sisters – Roadrunner (8.0/10).