Žestoka borba sa nečastivim počinje od prve pesme ovog albuma „đavo svira ton kroz falični trombon…“ kroz drugu „sa rogatim se idem bosti…“ i treću „on gurao je kornjaču uz brijeg, za svaku nogu vezao joj teg… ali ja nikako ne odustajem… svaki korak bit će gorak  al’ je korak koji menja sve…“, dakle teško izvojevana pobeda, u produžecima, bez ulaska u penal seriju. Ali, samo do sledećeg kruga, gde sve počinje iznova. Hoću reći da ta borba sa nečastivim nema kraja. Ishod je do kraja neizvestan, dobijena bitka ne znači dobijen rat. Baš to kaže Denis Katanec u pesmi koja sledi posle prve tri, „Da bi reč rekel“. Stresao sam se slušajući strofu koja najavljuje samoubistvo, vrlo uverljivo, kao gotovu stvar, kao neminovnost. Refren sa podvijanjem repa dolazi kao olakšanje, bar privremeno. Kaže Denis: „Da bi reč rekel, suzu pustil, padne na tlo, i rodit ću se, podvit ću rep, sve ponovo“. Teskoba u duši traži odušak, kroz suzu koja natapa tlo u kome se rađa novi život. Ta treća pesma, „Kornjača“ i četvrta „Da bi reč rekel“ su remek dela sinteze poezije i muzike kakva se retko ako ikako mogu čuti na ovim prostorima. Teška, distorzirana muzika „Kornjače“ je onomatopeja Denisove borbe sa demonima iz koje nas uvodi u drugačiju atmosferu mirenja sa sudbinom i prepuštanju đavolovim sugestijama ali, srećom, samo do nekog trenutka, koji se otprilike poklapa sa prvim refrenom, kada se javlja nekakav inat i otpor, ali đavo ne spava, nastavlja sa svojim ubeđivanjem i tako se ti ciklusi smenjuju do kraja. Postoji labilna ravnoteža koja može da padne na bilo koju stranu. Zato sam čekao „Eon“ da bih video kuda sve to vodi, i video sam – on je i dalje tu, uzme povremeno svoj danak u krvi, a mi ušuškani/ununani ne slutimo da smo možda baš mi te sledeće njegove žrtve. I tu negde nečastivi nestaje iz priče, bar na neko vreme. „Lava pod“ je brejk, mala pauza koja ne ohrabruje već naprotiv ubija u pojam. Teskoba svakodnevice. „Separira“ je depresija kao takva, sa sve lepetom teških krila. A onda se, kroz epsku baladu „Danya“ čija je tema a šta bi drugo nego smrt, vraća Nepomenik. Na velika vrata. „Školica“ je njegova orgija, pobednički ples. Zamalo! Jer Katanec ipak na kraju kaže „al’ ja ne padam niz breg“.

Veza sa „Školicama“ Hulija Kortasara se nameće ne samo zbog tog padanja. Razlog je nepodnošljiva lakoća postojanja kako je to jedan drugi veliki pisac (Kundera) definisao. Svaki pogrešan korak u tim školicama života može dovesti do pada. Naročito ako te neko ili nešto gurne i pomogne da izgubiš ravnotežu. I na kraju „Jedno malo vrelo“ optimizma koje je cvetom procvetao Denis i njegov pas Srećko, onaj iz „trećeg svijeta“, vrelo koje je oteralo nečastivog da se više ne vrati. Bar se nadamo da neće.

Album Klinike Denisa Kataneca „Ununani“ je remek delo ispovednog roka kakvih je malo i u zemljama sa znatno ukorenjenijom rok tradicijom nego što su to ove naše zemlje. Sjajno je imati takve autore koji su spremni da svoja najtananija osećanja izlože pred publiku. Što su osećanja autentičnija i intenzivnija to se manje slušalaca odaziva jer, realno, teško je podneti toliku količinu podastrtog jada i čemera. Ali, kod Denisa ima to „ali“ koje publiku, umesto da smanjuje, sa svakim izdanjem sve više uvećava. To je njegov pop senzibilitet koji, što se više Denis trudi da ga sakrije, sve jače izbija na površinu. Nikakva ga kakofonija niti distorzija ne mogu poništiti. Čak se čini da ga ti remetilački faktori samo pojačavaju. To je sreća za nas slušaoce, jer nam taj antagonizam pruža dodatni značenjski nivo, pošto je u njemu ispisana univerzalna poruka o borbi svetlosti i mraka. Belog i crnog. Dobra i zla. Kod Denisa, mada na prvi pogled ne izgleda tako, dobro se ne da tako lako, i kad se čini da je sve izgubljeno. Pa da završimo onda ovu priču poslednjim stihom koji je Denis ispevao na albumu, stihom koji najbolje ilustruje taj pritajeni, ali snažan optimizam koji se probija kroz mrak:

Pa napravimo oko groblja krug

I spustimo se uz crkvu

Ispred nas izleti divlja beštija

Bježi Srećko

Bježim ja

To nije ružan cvijet.

Tu scenu, kada se dva drugara, Denis i njegov pas, zajednički daju u beg pred strašnom beštijom, treba vizuelizovati da biste je doživeli onako toplom pa i dirljivom kakva zaista jeste. Divna završna scena izvanrednog albuma.

Ocena: 9.5/10