Treći sloj su dve najvažnije mitologeme rokenrola - putovanje, samo po sebi (being on the road) i san o povratku kući (going home). Tu se najmanje misli na bukvalna značenja tih sintagmi. U okviru ovog sloja javlja se još jedan ključni rokenrol pojam - voz. Elvisovim misterioznim vozom počinje ovaj film kao što njime počinje i rokenrol sam. Nije slučajno Žikicin američki pandan Greil Marcus svoju najbolju knjigu nazvao "Mystery Train". I ona se u filmu pominje. Nije se slučajno na Žikicinom putu kući, negde kod Lapova, oglasio Robert Johnson sa "Love in Vain" takođe pesmom o vozovima.

Ovim smo već ušli u četvrti značenjski sloj, koji donose pesme korišćene u filmu - od White Room grupe Cream do neke od pesama Husker Du i Violent Femmes. Fino su autori sa tih desetak pesama koje čine "soundtrack" postavili granice te takozvane Žikicine muzike - mi koji pratimo njegov rad, kad čujemo neku pesmu, tačno znamo da li bi mu se svidela ili ne. Sada će to znati i svaki slučajni gledalac ovog filma. Da je Žikicino dosledno promovisanje takve muzike dalo rezultata, dokaz su tri domaća izvođača koji se pojavljuju u filmu i izvode obrade nekih od pesama koje spadaju u tu Žikicinu vrstu muzike. Mora da je lepo videti da tvoj dugogodišnji rad daje plodove. I Dušan Strajnić i On Tour i Vladimir Kolarić, koji u filmu izvode pesme Neil Younga, Green on Red i Daniela Johnstona, tim redom, su svoje karijere izgradili na muzici koja je pre pojave Žikice Simića u novinama i na radiju, kod nas ipak bila ispod radara. Govorim o “Cosmic American Music”, muzici koju je Žikica svojim rukama postavio na ove prostore.

Tu je i peti sloj - animirani junaci iz stripa, filma i muzike koji se tu i tamo pojavljuju uz Žikicu (animatori: Marko Kovačević i Miroslav Pavlović). Korto Malteze, Bob Dylan, Lažov Bili, Gram Parsons, Jack Bruce... oni s jedne strane afirmišu značaj stripa u Žikicinom svetonazoru a sa druge, arhetipskim značenjima koje nose, upotpunjuju sliku glavnog junaka filma. Dakle, tek kada se ovih pet značenjskih slojeva preklapanjem sklopi u jednu audiovizuelnu celinu (a to su besprekorno uradili Olja Miletić Čačija kao rediteljka i Olja Miletić Čačija i Dušan Majkić kao autori, i montažer Bojan Perišić), onda je moguće za pola sata ispričati ovako kompleksnu priču. Jezgrovitosti je doprineo i sam Žikica koji je racionalno koristio svoje vreme - svojim narativom nas je vodio tačno tamo gde želi, ne upotrebljavajući ni reč manje ni reč više od onoliko koliko je potrebno da ispriča svoju priču.

Znajući da je ovo prvi dokumentarac Miletić Čačije i Majkića, imponuje njegova zrelost i zaokruženost. Rečeno je sve što je trebalo reći o čoveku, i to na način koji će nekoga ko se prvi put susreće sa likom i delom Žikice Simića potaknuti na dalje upoznavanje, a nas koji odavno pratimo njegov rad podsetiti na to zašto ga poštujemo i volimo.

Na kraju, vreme je da se da odgovor na pitanje koje je postavljeno u prvom filmu o Žikici Simiću, reditelja Ivana Andrijanića iz 1996 “Da li zaista postoji čovek koji se zove Žikica Simić?” Da, postoji! Nema ga više u tajanstvenom vozu, nema ga ni dole na uglu, ali ćete ga naći ispod neonske duge, svake nedelja na Radio Beogradu 2, od 18 do 20 sati. Naći ćete ga, budite sigurni, i u filmu “Pobednici su dosadni”.