Print this page

Kristin Herš @ DOB, Beograd, 27.05.2022

31 maj 2022
Author :   Srđan Strajnić

Vila koja priča bajke

Tanana je ravnoteža koju je uspostavila Kristin Herš. Kao da bi svaki nagli pokret ili jači zvuk mogao da je naruši. Dozvoljava samo glasovima koje čuje u svojoj glavi da izađu napolje. I oni izlaze – kao šapat, kao mantra, kao vrisak, kao krik. Umiljati, meki, spokojni, režeći, uznemirujući… izlaze na hiljadu načina. I melodije koje iz njenih ruku izlaze. Na sceni nema ničega suvišnog što bi vam remetilo pažnju. Samo Kristin, njena gitara i njeni demoni. Oni progovaraju kroz gitaru i glas. Promenjivog su raspoložena kao i njihova vlasnica. Ona ima sinesteziju - akorde vidi kao boje a ja joj pomalo zavidim što to može. Mogu samo da zamišljam spektar boja koje tokom koncerta emituje. Kao da nije od ovoga sveta – tako izgleda Kristin Herš. Kao da gledamo njenog duha, što kaže njena najpoznatija pesma: okrećem tvoj stari broj telefona da njegova zvonjava probudi tvog duha…Pesme se ređaju jedna za drugom, one od Throwing Muses, i one sa solo albuma, ali za mene među njima nema velike razlike, jer sve su to pesme Kristin Herš. Ili nisu? Verujem joj kad kaže da joj se fragmenti pesama pojave u glavi i tu borave neko neodređeno vreme dok se sami ne organizuju u gotove pesme. Ona je samo medijum koji ih izbacuje u spoljašnju sredinu da ih prenese ljudima. Misterija stvaranja je kod nje ogoljena do same suštine – volja malo ili nimalo utiče na kreaciju. Njene pesme nastaju jer prosto moraju da nastanu.

U donjoj Sali Doma omladine se sedi, što doprinosi tišini koja je od presudne važnosti kada je reč o gracilnoj muzici Kristin Herš. Pre nje, nastupio je njen verenik Fred Abong, nekadašnji basista Throwing Muses. On deli politička uverenja sa Kristin, bar kad se radi o muzičkoj industriji, što znači da je i on van sistema, i  trudi se da očuva umetničku nezavisnost. Njegova muzika je prilično depresivna, bez mnogo promena tempa. Vredelo bi se malo udubiti u nju. U svakom slučaju, dobar uvod za Kristin, koja posle monotonog Freda zasija u punom sjaju. Kristin se pojavila nekako skromno, skoro stidljivo, kao da ne zna šta može da očekuje od publike pred kojom prvi put nastupa. Zaličila mi je na vilu iz bajke koja priča bajke koje, na žalost, nemaju uvek srećan kraj. Podsetila me njena pojava ne jedan stih iz čuvene pesme Laze Kostića:

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

ko pesma slavlja u zorin svit;

svaku mi mahom zaleči ranu,

al težoj rani nastade brid:

Što ću od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

Iz usta Kristin Herš izlazi najmanje četiri različita glasa, koje ona koristi po potrebi, često nekoliko njih u jednoj pesmi. Zato u „Your Ghost“ uopšte ne nedostaje Majkl Stajp, ma koliko veliki bio, zato osamdeset minuta prođe kao tren, zato može da peva o nestabilnostima duše o kojima retko ko i progovara. Kad se njenom vokalnom izrazu doda iznadprosečno umeće sviranja gitare, utisak je vanzemaljski i vanvremenski. Zato neću navoditi naslove te večeri izvedenih pesama koji većini čitalaca ne znače baš ništa, da ne kvarim utisak. Kad malo bolje razmislim, neću ni ovom tekstu dodati više ništa.