Print this page

Indirekt Showcase Beograd #5, 02-04.10.2019

09 oktobar 2019
Author :   Srđan Strajnić

Razlog postojanja šoukejs festivala poput Indirekta je povezivanje učesnika u muzičkom biznisu – muzičara, publike i tehničke podrške (to su svi ostali učesnici),  pa ću zato priču o petom beogradskom Indirektu početi od konferencija. Održavane su tokom sva tri dana trajanja festivala u Beogradskom marketu na Dorćolu a zahvaljujući strimingu koji je funkcionisao besprekorno, mogle su da se prate i od kuće. Da nije bilo striminga, ovaj deo priče ne biste ni čitali. Prednost odlaska na lice mesta bila je to što ste mogli (ovo važi pre svega za muzičare) da se povežete sa ljudima iz muzičkog biznisa (menadžerima, promoterima, proizvođačima vinila, novinarima, kolegama muzičarima), da sa njima izmenite iskustva i eventualno uspostavite saradnju. Obrađeno je mnoštvo tema (kompletan program možete videti na sajtu festivala).

Posebno mi je interesantna bila tema „Hobi ili Lobi“ iz čijeg duhovitog naslova se krila priča o tome da li postojeći muzički lobiji teraju većinu muzičara da se muzikom bave kao hobijem. Naravno, niko neće javno da kaže da postoje lobiji, ali, to je malo pažljivijem pratiocu scene kristalno jasno. U današnje vreme kad praktično svako ko poželi može da se bavi muzikom i da je javno objavljuje bez ikakve intervencije urednika (koji su u predinternetskom dobu određivali šta može da ide, a šta ne) mnogo je bitnije biti dobro povezan sa moćnim ljudima iz muzičkog biznisa, nego biti kvalitetan. To se lako da videti uvidom u spisak učesnika bilo kog većeg domaćeg festivala gde se pojavljuju neki potpuno anonimni bendovi, ili bendovi koji postoje samo dok taj festival traje, a mnogi kvalitetni bendovi retko ili nikad ne dobijaju priliku. Doduše, kako reče gospodin Vulović iz Long Play agencije, nijedan domaći bend (ali bukvalno nijedan!) ne pokriva svoj honorar brojem prodatih karata ljudima koji su baš zbog tog benda kupili kartu.

Dosta se raspravljalo o autorskim pravima, ali prilično suvoparno i bez preciznih objašnjenja. Trebalo je mnogo sistematičnije informisati prisutne o vrstama autorskih prava, zaštiti intelektualne svojine i problemima pri naplati. Možda bi, kada se radi o vrlo stručnim temama kao što je ta, trebalo da neko ko odlično vlada materijom održi uvodno predavanje pa da se onda vodi rasprava. Ovako se činilo da su stvari posle predavanja još manje jasne. Zanimljiva je bila i tema o mogućnostima i načinima uspeha u inostranstvu. Zaključak je da je, na žalost, eventualni uspeh u inostranstvu više plod sticaja okolnosti ili sreće nego nekakvog sistematskog rada. Tačnije, sistematskim radom može se ostvariti cilj da se nastupa u inostranstvu, što jeste uspeh, ali takav da od njega teško možeš pristojno živeti. Pravi uspeh koga prate velike pare niko sa ovih prostora nije ni postigao, ako izuzmemo Bregovićeve i Kusturičine etno varijante i eventualno di džejeve.

Pomalo tužna je bila tribina o domaćoj proizvodnji vinila. Sami proizvođači su konstatovali da se izrada ploča isplati samo kao jedna od stavki promocije albuma i da nikada do sada nisu imali prilike da za neki album regionalnog benda urade drugi tiraž. Preporučuju izradu 300-500 komada s napomenom da bi trebalo da bude srećan onaj ko ga rasproda za godinu dana. Uglavnom se toliki tiraž proda za tri do četiri godine. Ako se proda! Zaključak je da je danas dominantan način slušanja muzike striming, a da prodaja fizičkih nosača zvuka ubrzano opada. Zaključak je da novi bendovi treba da svoju promociju usmere ka striming servisima koji bi mogli biti (bez obzira na minimalne naknade po emitovanoj pesmi) glavni i što je još važnije, stalni izvor prihoda. Samo neka kaplje, što kažu. Kroz mnoge diskusije je provejavao pesimizam što se tiče sudbine rok muzike i onih koji je izvode. Zaključak je bio da to više nije dominantni muzički žanr kod mladih generacija i da se treba pomiriti s tim. To naravno ne znači da se rok više neće svirati, niti da neće biti pojedinačnih slučajeva uspeha (primer je Buč Kesidi), ali se moramo navići na novonastalu situaciju i prilagoditi joj se. Jednom rečju, smanjiti očekivanja.

Da pređem konačno na izvođače, jer oni i njihova promocija su glavni razlog postojanja festivala kakav je Indirekt. Za tri dana mogli smo čuti i videti trideset i tri nastupa na pet različitih mesta: Elektropionir, Sprat, Knap, Dom omladine i Božidarac. Ni teoretski nisam mogao prisustvovati svakoj svirci, ali mislim da je i ovih petnaest kojima sam duže ili kraće prisustvovao dovoljno da steknem utisak o sadašnjem trenutku domaće rok scene. Izbor svirki je bio više vezan za blizinu lokacija nego za bilo šta drugo (osim u par slučajeva) pa sam uglavnom boravio u Cetinjskoj ulici (Elektropionir i Sprat) dok uopšte nisam stigao da odem do Knapa koji nije baš tako blizu, posebno sada kada je raskopana ulica koja ove dve lokacije povezuje.

Zvezde prve večeri Indirekta bili su, da se ne naljute starije i iskusnije kolege, Ilija & the Gemini. Trio čine mladić i dve devojke od, po slobodnoj proceni, petnaestak godina starosti. Frontmen je Ilija Maršićević, basistkinja Katarina Zarić, a sviračica udaraljki Anđela Žikić. Ako kažem da sviraju ambijentalni nju ejdž sa singer/songrajterskom komponentom, to će delovati odbojno čitaocima. Zato ću reći da je ta muzika melem za moju staru dušu koji budi nadu da će i dalje biti klinaca koji imaju rokenrol srce, koliko god elektronike koristili. Ilija se ne libi da upotrebi elektronske efekte, ali bez obzira na to rokenrol stav ne dolazi u pitanje. Na Spratu je bio ceo razred klinaca koji su pokazivali koliko uživaju, a bilo je i roditelja da podrže svoju decu na bini. Baš smo se Miilutin Petrović, Aleksandar Žikić i ja slatko nasmejali kad je Milutin rekao „ovo je poslednje naše dete koje podržavamo, sad prelazimo na unuke!“.

Weird Fishes su duo koga čini ženski vokal i akustična gitara. Besprekorno pevanje i kvalitetne pesme su ono što ih karakteriše. Ono što može da bude problem je to što ovakav format funkcioniše samo u klupskom okruženju. Za veće scene morali bi da porade na dinamičnijem nastupu i proširenju instrumentarijuma. Ako im ambicije ne idu u tom pravcu, nivo koji su dostigli dovoljan je za svaki klub u Beogradu.

Detour su u Elektropioniru nastupili pred prepunom salom. Karte su bile rasprodate nedelju dana ranije što i ne čudi mnogo imajući u vidu da je to bio njihov prvi beogradski nastup, ako se ne računa onaj kad su bili gosti grupe „Ničim izazvan“. Razmere njihove popularnosti u Hrvatskoj sam shvatio kad sam video da više njihovih pesama ima milionske preglede na Jutjubu. Sa klipova koje sam čuo emitovana je vrhunska pop muzika. Inteligentni mejnstrim pop, može se slobodno reći. Uživo, to je donekle druga priča. Pop pesme su tu, ali su aranžmani i svirka rokerski. Daleko čvršće zvuči Detour uživo nego na Jutjubu. Da li je to bolje ili nije svako će morati da reši za sebe. Po mom mišljenju nije. Preferiram čistu pop varijantu.

Manu je četvoročlani bend čiji članovi su očigledno prilično iskusni, i po godinama i po muzičkom stažu. Moram priznati da su za mene potpuna nepoznanica. Dve klavijature, gitara i bas čine bend (bubnjevi na Spratu nisu ni bili postavljeni, pa ne znam da li uopšte imaju bubnjara u sastavu) koji svira muziku kojoj je teško odrediti žanr. Nekakav post rok laundž sa vokalom koji više govori nego što peva. To je utisak na osnovu svega dve pesme koje sam uspeo da čujem, pa ne bih donosio konačni sud. Nije moja šolja čaja, ali nije ni da nije. Mogla bi ta muzika da se sluša u nekim raspoloženjima.

Druge večeri opet sam krenuo sa Sprata: Fipa su, koliko sam razumeo, iz Novog Sada. Uspeo sam da čujem samo poslednju stvar koju su odsvirali tako da ne mogu da izvodim konačne zaključke, ali mogu reći da je to bila sasvim solidna pesma. Dragu Mrvoš Mott sam gledao prošle godine na KantOut festivalu, isto u Cetinjskoj, ali u drugom klubu, Poletu. Tada je imala ukupno dve pesme, ali je privukla i moju i pažnju žirija. Ovoga puta njen set je bio sastavljen od pet pesama, ako sam dobro brojao. Utisak je sličan kao Weird Fishes. Nema se šta zameriti ni sviranju, a još manje pevanju, ali za veće scene potrebna je veća dinamika dešavanja – postaje monotono slušati glas i akustičnu gitaru ako traje duže od pola sata. Za klubove je OK, za veće prostore moraće da razmisli o bendu.

Tankman je, pak, našao formulu. Prvi put ga gledam, pa nisam bio iznenađen kad se pojavio u pratnji dve devojke koje su pevale prateće vokale. Prijatelj koji ga je gledao ranije kaže da devojaka tada nije bilo. Kakogod, nastup je bio odličan. Goran Štrbo (znamo ga iz grupe Went) je rasni indi songrajter koji me na momente podseća na Džon Darniela iz The Mountain Goats, što je drugi najveći kompliment koji je mogao od mene da dobije, mada je repetitivniji nego dotični. Obično se pesma sastoji od „catchy“ tekstualne fraze oko koje se sve vrti, s tim što lucidna upotreba ženskih pratećih vokala čini celu stvar zanimljivom. Ovaj produkt je već sada spakovan kako treba – samo se dodaju bubnjevi i bas i eventualno klavijature i uspon na vrh može da počne. Ne baš na Buč Kesidi vrh, jer oni imaju taj dens element koji Tankman nema, ali na vrh beogradske mlade alternative. Najprijatniji utisak večeri!

Subotičanku Anne Marie (koja peva u Wooden Ambulance) sam odavno pokušavao da uhvatim ne nekoj svirci, ali se do večeras nije desilo. Ona pripada žanru koji je kod naših indi rok kantautorki prilično popularan – ja ga zovem „plink-plink“ žanr. Naziv nije pežorativan, već onomatopejski. To je ono kad sama na sceni, devojka svira akorde na električnoj gitari i preko toga peva svoje pesme. Nađa iz Novog Sada je dobar primer, pa i Dunja Dojo. Na žalost ne mogu da realno ocenim nastup Anne Marie, jer se čak ni iz prvog reda u kom sam sedeo skoro ništa nije čulo osim tog „plink..plink…plink“. Pevanje se jedva razaznavalo, a o razumevanju tekstova smo mogli samo da maštamo. Prosto da požališ što je došlo toliko ljudi. Na početku večeri je bilo manje prisutnih i bili su tiši, ali, kako je veče odmicalo, buka je postajala sve nesnosnija. Nije pomogao ni mag zvuka Dušan Filimonović, koji je, kao i uvek, svoj deo posla obavio besprekorno. Ali, protiv nezainteresovane publike se prosto ne može. Jedini način da se utišaju (kol’ko-tol’ko) je naplaćivanje ulaza. Pravilo „Cena tišine“ kaže: što je cena ulaznice viša, tišina je veća! Na Spratu je ulaz bio besplatan. Sve je time rečeno. Moraću, dakle, u nekim povoljnijim okolnostima da se upoznam sa muzikom Anne Marie – možda preko nekog diskografskog izdanja. Ono što sam večeras načuo govori mi da bi mi se isplatilo.

U Elektropioniru je te večeri bila žurka! Nastupila je prvo Frau Casio ili ako više volite Ida Prester, pa Bojana Vunturišević, kraljice inteligentnog dens popa kod nas. Zajednička im je energija koja je zarazna – i mi veterani teško možemo da odolimo da ne pocupnemo po malo. Kao i prethodne večeri na nastupu Detour, Elektropionir je bio krcat, ali se večeras lakše disalo jer je napolju bilo znatno hladnije nego prethodne večeri. I tokom nastupa Frau Casio Vs Decay, a naročito tokom Bojaninog nastupa, publika je bila potpuno uključena – igranje, pevanje, dizanje ruku, ništa nije izostalo. Vrhunac je bila poslednja pesma regularnog dela koncerta, "E70" (što je oznaka autoputa BG-ZG-LJ) koju je publika otpevala od početka do kraja (i onaj deo „lijepa naša domovino…“) Stigla je Bojana i da pozove ljude na prvi nastup u Beogradu Kukle Kesherović na festivalu Zvuk Beograda, koja bi se svojom muzikom i scenskim nastupom i ovde sasvim lepo uklopila. Ovacije je doživela i poslednja pesma, otpevana na bis, gde se Bojani na sceni pridružila Ida i još neki gosti koje na žalost sa udaljenosti na kojoj sam bio nisam uspeo da prepoznam. Spektakularno veče u Elektropioniru je potvrdilo ispravnost odluke organizatora Indirekt festivala da dovedu izvođače koji mogu da rasprodaju prostor u kome nastupaju. Dobro za publiku, dobro za izvođače, dobro za organizatore!

Treći dan je počeo dobro, da bolje biti ne može. Glib u Elektropioniru, oko osam sati. U sali Žikica Simić, ja i nekolicina ljudi za šankom – na bini Veliki Vlada Marinović i njegov bend: drugi gitarista je iz Dža ili Bu, bubnjar iz Yu Grupe, basista je svirao sa On Tour, Vladinom paralelnom grupom. Žikica Simić je u svom opisu te večeri u istu rečenicu sa Vladom Marinovićem stavio Nil Jangov Crazy Horse, Green On Red i Wilija Vlautina i njegovu grupu Richmond Fontaine i time najbolje opisao suštinu muzike Gliba. Amerikana, ljudi, prava amerikana. Ono što mi se najviše svidelo je zvuk koji je bend postigao. Topao, mek kao pamuk, prosto vas obavija. Marinović je kasnije u razgovoru naglasio da skoro da nisu imali probe, pa sam tim više iznenađen bojom zvuka i kvalitetom izvođenja. Ovi hvalospevi na žalost nalaze plodno tlo samo kod slušalaca najstarije generacije, 50+, mlađi, kako će se pokazati tokom večeri, preferiraju nešto sasvim drugo.

To nešto drugo se odigralo odmah posle za mene prekratke svirke Gliba, jedine kojoj sam u celosti prisustvovao. Olivera Popović sa svojom drugaricom na Spratu. Pristojno ispunjen prostor uglavnom mladim ljudima relativno pažljivo je slušao nastup mlade Somborke (ako se ne varam). U Americi se ovaj žanr zvao Freak Folk, ja bih ga preveo kao „štreberski folk“, a to je muzika koja se obraća pre svega urbanoj studentskoj populaciji. Klavijature i gitara su kombinacija elektronskog i organskog instrumenta, A ta kombinacija je postala „moranje“. Retko ko može da izdrži luksuz imanja benda pa se zato bend zameni klavijaturama, a gitara i eventualno glas (ako nije „provučen“ kroz elektroniku) daju neophodnu dozu humanosti u celu priču. U takvoj postavci dve osobe su sasvim dovoljne da ispune zvukom klub srednje veličine. Olivera Popović za razliku od mnogih drugih ima jasno profilisane pesme koje se daju zapamtiti i pevušiti. To je redak kvalitet koji treba podržati. Ono što sam čuo dovoljno me je zaintrigiralo da sa nestrpljenjem očekujem album.

Ana Ćurčin, hvala bogu, ima bend pa može da nam pruži ono što nam pruža. Sećam se kad sam prvi put čuo njenu gitaru i glas u „Cut Loose“ – to je bilo instant zaljubljivanje u njenu muziku. Kažu da početna zaljubljenost brzo prolazi,, pa ili nestaje ili prelazi u postojanu ljubav. Kod mene se dogodilo ovo drugo. Može neka Anina pesma da mi se ne svidi, ali to ne menja suštinu. Volim Aninu muziku. Kad pogledam put koji je prešla od „Cut Loose“ do nastupa u Domu omladine tog petka, ostanem zadivljen. Bend Ana and the Changes koji kao da svira dve decenije zajedno, uz dve pevačice pratećih vokala i perkusionistu, pružio je vrhunsku predstavu – ovako su mogli da sviraju i u Karnegi Holu i ne bi se obrukali. Dapače. Iako je sala Amerikana bila pristojno popunjena, ovakav kvalitet zaslužuje više publike. Moram da pohvalim pošten pristup Ane Ćurčin svojoj publici. Mogla je da uz znatno manje troškove održi koncert na nekom drugom mestu ali nigde u Beogradu ne bi dobila kvalitet zvuka koji ima Dom omladine. Ali, samo tako se postaje veliki – svirajući u najboljim dvoranama.

Povratak u drugu dimenziju, to jest na Sprat i na „male“ po formatu svirke koje se tamo dešavaju je kao povratak iz inostranstva u zemlju Srbiju. A tamo te dočeka Dimitrije Dimitrijević, mladi Nišlija, naturalizovani Zagrepčanin i njegova originalna muzika i duhovita priča. Sasvim različita od one koju izvodi njegova matična grupa Igralom, daleko intimnija i eksperimentalnija. I on kombinuje elektroniku i akustiku i kao rezultat dobija začudne zvuke koje je teško uklopiti u bilo koji poznati sistem. Nisam mogao do kraja da ostanem, pa ću morati da iskoristim sledeću priliku da ga pomnije saslušam. Nadam se da će to biti vrlo skoro.

Oprostiće mi oni na čije nastupe nisam uspeo da stignem, kao što su S.T.R.A.H. (a obećao sam Žikiću), Porto Morto (dvojicu simpatičnih članova sam upoznao pre nastupa, ali im se svirka poklopila sa Anom Ćurčin), Šajzerbiterlemon (koje nikako da uhvatim negde), Marčelo (koga odavno želim da vidim uživo, ali je Božidarac bio ipak predaleko) i svi ostali koje nisam pomenuo. Biće još prilika, nadam se.

Na kraju ovog podužeg teksta moram da kažem da mi je drago da Indirekt Showcase, čiji je glavni organizator Dejan Bošković (Ammonite Records), napreduje. Ove godine su mu se u organizaciji pridružili i agencija Long Play i Xplore Music kao striming partner, uz još nekoliko partnera i sponzora. Iz godine u godinu festival je sve bolje organizovan i ima sve više publike. Ova godine je po tom pitanju rekordna bar što se tiče lokacija koje sam ja posećivao. Sprat je bio vrlo dobro posećen jer ima svoju stalnu publiku a ulaz je bio besplatan, Elektropionir je dve večeri za redom rasprodat, Dom omladine je takođe bio sasvim lepo popunjen. To je veliki napredak u odnosu na prošlu godinu kada se nastupalo u Cinema Rexu i Dorćol Platzu pred znatno manjim brojem gledalaca. Primećujem, međutim, manju prisutnost regionalnih i vanregionalnih učesnika. Da li je to sticaj okolnosti ili je u pitanju strateška odluka da se više promovišu domaći muzičari videćemo na sledećem festivalu. Na kraju, uz čestitke organizatoru, mogu samo da poručim: vidimo se sledeće godine!