Dovoljno je da se tokom čitanja upoznate sa svim pomenutim muzičkim, filmskim, umetničkim i književnim delima čiji je spisak naveden na kraju svakog poglavlja i dobićete vrlo preciznu sliku „šezdesetih“, kao i saznanja o onome što je do njih dovelo kao i o posledicama. Dobićete od profesora Markusa lično definiciju pop kulture kao „narodne kulture savremenog tržišta“ što je najtačnija definicija pop kulture na koju sam naišao. U okviru te i takve pop kulture koja je dobijala svoju konačnu formu baš u šezdesetim godinama, delovala je i grupa The Doors. Ipak, The Doors se nisu baš najbolje uklapali u Markusovu definiciju pop kulture, jer se nisu mogli pronaći ni u terminu „narod“ ni u terminu „tržište“ iako ih narod jeste voleo i tržište ih jeste prihvatilo. Oni su, bez obzira na to, ipak „furali svoj fazon“ – bili su individualci pre svega. Za Dorse se može reći da su pripadali hipi pokretu ali su na neki način i odudarali od njega – u njihovoj muzici je bilo previše mračnih tonova i previše književnosti a premalo komunarskog duha i optimizma hipika iz San Franciska. To mračnjaštvo je uzrok njihove, važno je napomenuti, jednostrane veze sa Čarlsom Mensonom  i njegovim sledbenicima o kojima Markus u knjizi o Dorsima detaljno piše (Dorsi su uticali na Mensona, a ne obrnuto). Nema podataka da su Dorsi uopšte znali za njega pre ubistva Šeron Tejt, ali se među Mensonovim inspiracijama, pored one notorne, pesme „Helter Skelter“ od Bitlsa, pominje i pesma Dorsa „Horse Latitudes“.

Treba reći i da je muzička scena druge polovine šezdesetih u SAD bila prilično shizofrena. Njujorška umetnička scena sa Velvet Underground i detroitska visoko politizovana scena sa MC5 i The Stooges je bila na dijametralno suprotnoj strani od hipi scene San Franciska, kao što su noć i dan dve suprotnosti. The Doors koji su bili iz El Eja iz današnje perspektive izgledaju kao neko ko sadrži elemente obe suprotstavljene strane. Tu je i umetnost i pobuna, ali je tu i sloboda i sklonost psihodeličnim eskapadama. Ta dvojnost je bila njihov usud – nisu bili prihvaćeni ni od jedne strane, ali opet i njihova sreća – otelotvorili su sve aspekte duha svog vremena. Dokaz za ovu tvrdnju je to što je njihova muzika aktuelna i danas, čak i na ovim formatizovanim radijskim plejlistama i da su ostali glavni američki simbol šezdesetih godina prošlog veka iako su trajali svega pet godina. Ova interpretacija uticaja Dorsa se može izvući iz Markusove knjige, mada je on ne pominje na taj način. Ali, pošto smo počeli ovaj tekst sa filmom, red je da ga i završimo sa filmom, baš kao što je to uradio i Markus u svojoj knjizi. Film je, naravno, kontroverzni „The Doors“, u režiji Olivera Stouna, koji Markus očigledno smatra dobrim, dok ga svi svedoci događaja optužuju za preuveličavanje, i Morisonovog alkoholizma, i njegovih ekscesa, i netačno prikazanog odnosa sa partnerkom. No, za Stouna je karakteristično to preuveličavanje kojim pokušava da istakne te aktivnosti po cenu istorijske netačnosti. Mislim da je i Markusovo pozitivno mišljenje o filmu na tom fonu – Morison nije bio onaj običan vođa benda, spoj poslovnosti i talenta već čovek koji je imao misiju i u skladu s tom se ponašao. I kod Markusa i kod Stouna, Morison je u neku ruku bio distanciran od ostalih članova benda - vrlo bitnih za muzičku stranu priče. Toliko bitnih da bez njih magija Dorsa verovatno ne bi ni postojala. I kod Markusa (donekle) i kod Stouna, Morison je u svom psihodeličnom delirijumu bauljao od jednog do drugog, figurativno rečeno, viski bara, povređujući svakog koga je stigao, a najviše povređujući sebe. Manzarek, Kriger i Densmor su sve njegove ekscese manje-više stoički trpeli, pre zato što su ga voleli, nego iz lukrativnih razloga. To se vidi po njihovom odnosu punom uvažavanja prema legatu koji je iza sebe ostavio Morison. Zato im se, čini mi se, nije svideo film Olivera Stouna. Ono što moram da primetim je da Markus nije slučajno pisao o ova dva filma – ako upotrebimo malo mašte i prebacimo Morisona iz filma „The Doors“ u ulogu Larija „Dok“ Sportela iz „Inherent Vice“, ne da ne bi bilo neke velike razlike, nego bi to bio „perfect fit“. Očigledno, to vreme je tražilo (i nalazilo) baš takve heroje.

Ovo delo Grejla Markusa, mada nevelikog obima (225 strana) daje nam dosta toga – uvodi nas u atmosferu tog iz današnje perspektive nevinog i naivnog vremena, u kome je, kako se ispostavilo, medikamentozna terapija (upotreba opojnih droga) za „svetsku bolest“ (drugo ime za neoliberalni kapitalizam) ubijala više i uspešnije nego što je ubijala sama bolest, koja je kako vidimo i danas živa i zdrava. A koga bi ubijala nego najsenzibilnije među nama - umetnike. Knjiga nam daje i obimnu literaturu navođenjem relevantnih dela iz svih grana umetnosti, što nije za potcenjivanje. Ono što nam ne daje je faktografija o grupi „Doors“ ali to danas nije problem – možete je naći bilo gde. Posle završetka čitanja ostaje da lebdi večno pitanje: Koje su granice slobode i koja je to tačka kad nečija sloboda počne da ide na štetu drugih, pa na kraju i onoga koji je te granice prešao?