Print this page

Dekonstrukcija Konstraktinog konstrukta (o pesmi „In corpore sano“)

16 mart 2022
Author :   Srđan Strajnić

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (40)

Pesma „In corpore sano“ se pojavila kao deo Triptiha (NOBL, In corpore sano, Mekano) 22 februara ove godine na jutjub kanalu Zemlje gruva, Konstraktinog prethodnog benda. Koncept „Triptiha“ su osmislile Konstrakta, Maja Uzelac i Ana Rodić. Autori muzike su Ana Đurić Konstrakta i Milovan Bošković. Režiserka videa Maja Uzelac. Poslata je na izbor za našeg predstavnika za Pesmu Evrovizije i tamo ubedljivo pobedila. Tako je sve počelo…

Konstrakta je zaista podigla region na noge. Ne sećam se da je neka pesma toliko uzburkala duhove u zemljama koje su nekad bile Jugoslavija. Ovaj tekst će pokušati da odgovori na pitanje zašto je izazvala tako burne reakcije, i pozitivne i negativne.

Pesma „In corpore sano“ je politička pesma. Tačnije rečeno, a da ostanemo na latinskom, suprapolitička. Objasniću. Obična politička pesma bi se bavila nekim segmentom društvenog života i propagirala bi vrednosti koje se konfrontiraju sa većinski prihvaćenim, ili bi povlađivala većinski prihvaćenim vrednostima. Ima konfrontacije na jednom nivou ove pesme (zdravstvena knjižica – socijalno osiguranje) ali to nije glavna poenta. Glavna poenta je iznad politike (zato „suprapolitička“), a to je prepuštenost pojedinca u savremenom svetu samome sebi (…srce samo kuca…), to jest dovođenje liberalne paradigme do apsurda, a manifestacija tog apsurda je prekarijat. Prekarijat je prećutni sporazum liberala i kapitala prema kojem se slobodna individua u ime slobode svojevoljno lišava stečenih kolektivnih prava, kao što su zdravstveno i penzijsko osiguranje, topli obrok, plaćeni prevoz. Da li se sve ovo može iščitati iz jedne pop pesme, pitanje je sad? Može, ako se čovek udubi i politički razmišlja, ali to se teško može očekivati od prosečnog slušaoca Pesme Evrovizije. Taj će ostati na površnim asocijacijama na COVID pandemiju i možda smatrati da je taj pristup passe, jer pandemija prestaje da bude tema (što ne znači da prolazi). Tako će i tumačiti čin pranja ruku kao epidemiološku meru, a ne kao simbolično pranje ruku od svega što nas okružuje a što nam se ne sviđa.

To pranje ruku je modus operandi generacije kojoj pripada Konstrakta (ne znam kojim slovom abecede je imenovana ta generacija). Ta generacija živi izolovana u svom, rekli bismo, paralelnom svetu koga ne dotiču teme i problemi prethodnih generacija. Ta generacija se ne bavi nacionalnim interesom, niti politikom u užem smislu (izbori, stranke) već se, na prvi pogled sebično, bavi pre svega sobom i svojim bitisanjem u ovome svetu. Reklo bi se da su samodovoljni pa i sebični kad ne bismo znali da je mnogo sebičnije prema sledećim generacijama raditi ono što su radile i još uvek rade generacije koje su joj prethodile. Njihova će, oslobođena nacionalnih mitova i nametnutih istorijskih predodređenosti, ako ne bude i ona zavedena,  za svoju decu obezbediti nekakav normalniji život. Pod jednim uslovom, da ne zloupotrebe tu slobodu koju su stekli.

Ana Đurić Konstrakta je arhitektkinja po obrazovanju. To je fakultet koji objedinjuje inženjerstvo i umetnost. Zato ne čudi da je pesma „In corpore sano“ precizno konstruisana pop pesma koja se sastoji od tri ravnopravna dela – muzike, teksta i performansa. Nemoguće je u potpunosti spoznati pesmu ako se ne posmatra u celosti – svaki element tog konstrukta podjednako je bitan. Osnova muzičke matrice je „beat“ što je sasvim u skladu sa modernim tendencijama, a i sa tekstom u kome se pominju otkucaji srca. Baš oni su najbolji primer šta je bit – konstantni puls koji se ne menja. Nadogradnja na osnovni ritam su prateći vokali koji nemaju ulogu iz antičkog pozorišta da objašnjavaju šta se događa, već su deo „call and response“ paterna. U nekim trenucima potcrtavaju pitanja, u nekim drugim su u poziciji antagonizma (ono kad kažu neee, neee, neee). U osnovi, pesma se sastoji od ritmičke podloge prekidane kratkim pauzama, sa uklopljenim pratećim vokalima i melodičnim rečitativom koji pričaju verbalni deo priče. Poreklo vizuelnog dela priče je jasno već posle nekoliko sekundi – nije morala Konstrakta da mi kaže da je inspiraciju našla u delu Marine Abramović „Umetnica mora biti lepa“ (o Marini sam pisao OVDE) a morala bi da tokom te izložbe nisam izašao iz svoje zone komfora i napisao tekst o njoj. Pored parafraziranja Marininih rečenica („umetnica mora biti zdrava“) tu je i zurenje u  kameru (u ovom slučaju) po ugledu na Marinin „MOMA“ performans „Umetnica je prisutna“. Kad malo razmislim, to je gledanje u oči širokom auditorijumu, sasvim u skladu sa prirodom aktuelnih medija i aktuelnih međuljudskih odnosa. To je  traženje pažnje publike koja hoće da sasluša. To je takođe i stavljanje na sto problema koji tište umetnicu i apel da se problem reši. Knjižica da se dobije. Ako ništa drugo.

Onih pet figura polukružno poređanih oko umetnice koja sedi i opsesivno pere ruke u lavoru tokom celog performansa bi u najbanalnijem tumačenju mogao da bude krizni štab koji nadgleda sprovođenje epidemioloških mera ali mi ipak više liči, zahvaljujući ritualnim kretnjama i sinhronizovanom oglašavanju, na neki religiozni kult. Kako bilo da bilo, iako je statično, vizuelno je vrlo atraktivno. Iz teksta se mogu iščitati različite stvari. Prvi deo pesme se odnosi na površnost koja se uvukla u sve pore društva – od opsednutosti zdravim životom ostala je samo opsednutost a zdrav život se izgubio u glupim i nestručnim internet savetima datim od često interesom vođenih laika. Ni stručnjaci se nisu proslavili – ako je glavni savet i preporuka kriznog štaba za koronu koja se održala do dana današnjeg bio „perite ruke“ onda ni ti vrhunski stručnjaci nisu daleko odmakli od saveta Čika Jove Zmaja (koji je bio lekar, da se zna!) datog pre više od jednog veka: „Pre i posle jela treba ruke prati, nemoj da te na to opominje mati. Prljavim rukama zagadi se jelo, pa se tako bolest unese u telo“. 

Druga strofa govori o autonomiji pojedinca u savremenom svetu (o tome sam već govorio u prvom delu teksta) a refren povezuje obe strofe i mogao bi se prevesti kao „ne daj bože da se razbolim“ i zbog nedostatka zdravstvenog osiguranja ali i zbog nemogućnosti funkcionisanja usled nesposobnosti za red. Ima elemenata za razmišljanje na temu manipulisanja epidemiološkim merama u cilju ostvarivanja političkih benefita (popuštanje mera zbog izbora, utakmica i drugih javnih manifestacija važnih za vlast) u stihu „O kako da me prate, da o meni brinu – u ime zdravlja“. Kraj pesme je njena suština – ako je u tom zdravom telu bolesna, tužna ili uplašena duša, šta ćemo sad? Pita Konstrakta, šta ćemo ako znamo da u ovim tranzicionim vremenima, kada civilizacija kakvu znamo prestaje da postoji, zdravo telo nije garancija zdravog duha (ta uzročno-posledična veza se negde usput izgubila, ako je ikada i postojala!). Šta ćemo? Jedan od mogućih odgovora daje joj, nećete verovati, patrijarh srpski gospodin Porfirije rečima kojima on tumači Konstraktinu pesmu (citiram): „pokušavamo da budemo savršeni spolja – slavni, lepi, moćni, bogati i tako dalje, a onda dođe jedan mali kvar u našem životu. Dođemo u graničnu situaciju, kako to kažu mudri ljudi danas, i onda shvatimo da od svega toga spolja nema nikakve pomoći". Da li naći izlaz u religiji kao što predlaže patrijarh, ili u nekoj alternativnoj metodi, to je izbor svakoga od nas pojedinačno ali to pitanje se, očigledno, ne može izbeći. Jedino je sigurno da spokojnih danas nema.

Ono što sa sigurnošću ne možemo utvrditi jeste da li je stih “Bože zdravlja”, koji se u refrenu ponavlja, zapravo ironija.  Ovde ću navesti provokativno promišljanje mog urednika Novaka: “Način na koji Konstrakta (namjerno indolentno) interpretira, na koji prateći “hor” indirektno ali suštinski karikira, kako to insinuira koreografija tokom izvođenja stiha “Bože zdravlja”, do krajnosti pojačava utisak angažovanosti i produbljuje značenje, tačnije množinu značenja ove kompleksne pjesme. Možemo je sagledati i kao žestoki šamar u lice kolektivne (kvazi)pobožnosti našeg po mnogo čemu degradiranog društva, a vrlo moguće i posrednu kritiku sveopšte klerikalizacije gdje ne samo da kler ima retrogradan uticaj na politički i privatni, nego nažalost i na kulturni život - i to u svim balkanskim državama. Paradoks da se jedna jedinstvena, toliko progresivna i inventivna, kao cjelina ironična i nimalo idilična numera, prepuna suptilne kritike savremenog društva i, to nikako ne zaboravimo, veoma inteligentna pop pjesma, u tim rigidno konzervativnim krugovima tumači do te mjere površno, po mom sudu potpuno pogrešno, čini je eksplozivnim audio-vizuelnim performansom, takoreći pravom umjetničkom diverzijom čija je medijska, društvena pa i politička detonacija tim moćnija i značajnija...”Urednik ne bi bio dobar urednik kad ne bi svojim doprinosom poboljšao tekst kao što je to učinio Novak ovim svojim visprenim komentarom. Fina ironija kojom odiše ova pesma ne bi smela da ostane nepomenuta. Uostalom, tu finu ironiju intuitivno prepoznaju i retrogradni delovi naših društava, koji su se, ne obazirući se na nekadašnje republičke granice, zajednički obrušili na Konstraktinu pesmu. Ipak, kao retko kada, ostali su u manjini. Najbolji dokaz tome je Billboard-ova lista za Hrvatsku na kojoj Konstrakta u sedmici koja traje do 19.03. zauzima prvo mesto.

Moramo razmotriti još dva aspekta pesme „In corpore sano“. Prvi je njeno „opozicionarstvo“ u smislu opredeljenja glasača. Naime, smatra se da su za Konstraktu na izboru pesme za nastup na Evroviziji glasali opozicioni birači. Moram priznati da sam, gledajući finalno veče tog izbora i sam osetio poriv da glasam (što do sada nikada nisam činio, niti mi je padalo na pamet) kada je, kao poslednja, emitovana ta pesma. I glasao sam. Razlog mi u prvom trenutku nije bio najjasniji, što se da videti iz mog posta na Fejsbuku koga je u svom tekstu citirao kolega Stajčić sa portala Ravno do dna. Kada sam pregledao društvene mreže (pre svega Instagram) koje koristi generacija moje dece (koja imaju po 35 god.) video sam da je tamo podignut neviđeni hajp za Konstraktu između polufinalne i finalne večeri. Prosto nije bilo moguće naći drugu temu osim Evrovizije i drugi izbor osim Konstrakte. Pošto tu generaciju dobro poznajem (preciznije, njen urbani deo), znam da oni pre pripadaju apstinentima nego glasačima opozicije, jer im real politika nije predmet interesovanja (naravno da ima izuzetaka), pa zaključujem da je Konstrakta uspela da animira te ljude, a to je ono o čemu proevropska opozicija mašta ali nikako ne uspeva. Kako je to uspela Konstrakta? Ne može se reći da je uspela jasnom porukom, jer poruka je višeslojna i nije najjasnija na prvi pogled. Mislim da je to uspela svojim beskompromisnim stavom. Stavom koji je u opoziciji ne samo sa vlastima već i sa političkom opozicijom. Stavom koji kaže dosta mi je prljavštine, dosta mi je političkih igrica, gledam vas u oči  i tražim od vas da mi omogućite normalan život. Svi vi! To je poruka koja se oseti u stomaku. To je poruka koja ne podilazi biračkom telu. To je nadpolitička poruka.

Ako krenemo da dalje dekonstruišemo politički nivo pesme doći ćemo do toga da ovakvu pesmu sa svim njenim aspektima teško mogu da podrže ljudi konzervativnih shvatanja kakvi su u Srbiji u većini. Ipak ona previše zadire u preovlađujući ukus. Pre će je podržati oni građani koji imaju liberalnije stavove, koji su otvoreniji za promene. Kao i Saru Jo uostalom. Iako su mediji radili na tome da suprotstave Konstraktu i Saru Jo, koja je bila drugoplasirana, mislim da taj antagonizam ne stoji, ni personalno ni idejno. Sara Jo je inteligentna, sposobna i ambiciozna mlada žena koja se najprofesionalnije moguće bavi pop muzikom i nije ničija lutka na koncu. To što dobro izgleda i slobodnije se oblači na nastupima (ali nikad izvan granica dobrog ukusa) nikako ne bi trebalo da joj bude otežavajuća okolnost jer to radi svesno i namerno, sasvim u skladu sa svetskim pop trendovima. Pravi predstavnici konzervativnog dela publike bili su Aca Lukas, deklarisani pristalica aktuelne vlasti i mlada pevačica, akademska muzičarka Zorja, koja je svojom istoimenom grandioznom etno baladom probudila uspomene na neke od najvećih uspeha Srbije na Pesmi Evrovizije (Lane moje, Oro). Ubedljiva pobeda liberalnih glasača po mom mišljenju ipak nije najava sigurne pobede opozicije na izborima, kako neki analitičari insinuiraju, jer je do pobede Konstrakte došlo izvlačenjem apstinenata na svetlo dana, za šta je Konstrakta našla ključ, a nesrećna srpska opozicija tek treba da ga nađe, a da li će, to ćemo tek da vidimo. Sigurno ga neće naći tako što podilazi biračkom telu vladajuće stranke sa nadom da će podilaženjem od njih oteti deo kolača.

Poslednji aspekt o kome bih govorio je prognoza plasmana pesme „In corpore sano“ na takmičenju za pesmu Evrovizije u Torinu. Kao što znamo, ova manifestacija se održava od 1956. godine sa promenjivim brojem učesnika, uglavnom evropskih zemalja. Svaka od zemalja učesnica ima podjednak broj glasova s tim da ne može da glasa sama za sebe. Polazna ideja takmičenja je bila da se glasa za najbolju pesmu, ali u praksi se pokazalo da je glasanje oduvek bilo političko, i da se uglavnom zasnivalo na principu „ja tebi, ti meni“ ili „danas ja tebi, sutra ti meni“ između geografski, politički ili etnički bliskih država. Uglavnom se zna unapred kome će dvanaest poena dati Grčka i Kipar, skandinavske zemlje, zemlje bivše Jugoslavije (čak i neposredno posle raspada), zemlje Beneluksa, zemlje bivšeg SSSR-a… u toj geopolitici najgore su prolazile velike zemlje kao što su Velika Britanija, Francuska, Italija, Nemačka, Španija koje bi srazmerno svom uticaju na svetsku muzičku scenu trebalo da imaju daleko više uspeha nego što su ga imale. Naravno da i kvalitet pesme igra ulogu jer nikad nije dovoljno za pobedu samo „ja tebi ti meni“ glasanje. Takođe, poslednjih nekoliko decenija postalo je očigledno da je Pesma Evrovizije postala LGBTQ+ „friendly“, pa su učesnicima pripadnicima te zajednice porasle šanse za dobar plasman. Dobro su prolazili i nastupi koji iskaču iz uobičajene sheme pa bi u skladu s ovim poslednjim i Konstrakta mogla da računa na povećanu pažnju žirija, možda i bodove. Ipak, trenutna politička situacija u vezi rata u Ukrajini ne ide predstavnici Srbije na ruku. Ova agresija Rusije na Ukrajinu je doživela nepodeljenu osudu evropskih zemalja kojoj se Srbija jedina u Evropi nije u potpunosti pridružila, pa se bojim da će to uticati na glasanje. Mislim da bi i preveliko insistiranje na višeslojnosti ove pesme negativno uticalo – ipak je to manifestacija „lakih nota“ a ne dodeljivanje Nobelove nagrade. Možda je bolje da sve ostane na kvalitetu kose Megan Markl i asocijacijama na Koronu, i da se fokus prebaci na (po rečima same Konstrakte) sasvim slučajno  ukazivanje ukrajinske zastave u okviru animacije na ekranu iza Konstrakte tokom izvođenja pesme na finalu domaćeg izbora (vidi snimak polufinalnog izvođenja, na 2:22). Kladionice je trenutno svrstavaju na osamnaesto  mesto od četrdeset (dana 15.03.2022), sa tendencijom rasta. Ja bih se usudio da joj predvidim viši plasman ali ne i pobedu koja je sudeći po svemu rezervisana za Ukrajinu, iako ni to po mom mišljenju ne treba uzeti zdravo za gotovo. Da li sam u pravu, videćemo 22 maja kada se u Torinu u dvorani PalaOlimpico održava ovogodišnje finale. Do tada, uživajte u pesmi i svim njenim aspektima!