Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (72)

13 oktobar 2024
Author :   Srđan Strajnić

01.08.2024 – 30.09.2024

--

In Memoriam: Kris Kristofferson (1936-2024)

Odlazak Krisa Kristofersona (1936-2024) sa životne scene je definitivno obeležio period između prethodnog i ovog dnevnika. Kao retko ko, uživao je nepodeljene simpatije javnosti. Neko ga je voleo kao glumca, mnogim ženama je bio lep i privlačan, ogromna većina je bila očarana njegovim pesmama.  Ako kvalitet autora merimo po broju njegovih pesama koje su postale „evergreen“, onda Kris Kristoferson skoro da nema premca među živima, a malo njih mu može „stati na crtu“ i među onima kojih više nema. Navešću samo pet: „Help Me Make It Through The Night“, „Me and Bobby McGee“, „For The God Times“, Sunday Morning Coming Down“ i „Loving Her Was Easier“ i jasno vam je kakav je to autor. Kompletnu sliku dobijamo tek kada tome dodamo kakav je bio kao čovek. Kao sin general-majora američke avijacije imao je unapred zacrtan životni put. Prvo koledž, zatim studije na Oksfordu gde je stekao zvanje diplomiranog filozofa na smeru Engleska književnost, uz uspešno bavljenje sportom (boks, ragbi) koje ide u paketu. Pod uticajem porodice prijavio se u vojnu službu gde je dogurao do čina kapetana. U Vijetnam nije otišao. Ponuđeno mu je mesto u West Point vojnoj akademiji na katedri za englesku književnost, ali je on to odbio. Tu dolazi do prekida odnosa sa porodicom koja se nije slagala sa tom njegovom odlukom. Umesto stabilne akademske karijere on je odabrao put koji je odabralo njegovo srce a koji je počeo u Kolumbija studijima u Nešvilu gde se zaposlio kao domar koji počisti studio kad odu muzičari koji su ga koristili. Put koji kao da je opisan u onoj latinskoj poslovici: preko trnja do zvezda. Da preko tog trnja s početka puta lakše pređe pobrinuo se ni manje ni više nego Džoni Keš, koji ga je pogurao kad je bilo najteže i pomogao mu da sklopi prvi diskografski ugovor. Kris nije bio čovek koji zaboravlja takve stvari – ostao je sa Kešom prijatelj do kraja njegovog života, a tu uslugu koju je Keš njemu učinio, vratio je još jednoj legendi, Džonu Prajnu, kada je on bio na početku svoje karijere. Jedan je od onih likova kakvi više ne postoje – uvek na strani istine, pravde i morala. Tako je jednom ućutkao Tobi Kita, kantri zvezdu desničarskog usmerenja, kad je ovaj veličao američku vojsku i busao se u patriotske grudi – ti meni pričaš o patriotizmu i američkoj vojsci, ti koji u vojsci nisi ni bio. I tokom filmske karijere činio je gestove koji će se pamtiti – on je povezao Dilana i Pekinpoa u onaj nekad diskutabilni, danas legendarni projekat „Pet Garet i Bili Kid“, on je tokom snimanja sakrivao napunjen pištolj od pomahnitalog od alkohola Sema Pekinpoa da ne upuca nekog na setu, on je, pošto je nenamerno slomio nos Robertu  Englundu u sceni tuče u baru u filmu „A Star Is Born“ toliko patio da je Englund morao da onako slomljen dođe u njegovu prikolicu i popije flašu vina s njim ne bi li ga utešio… Mnogo je primera, mnogo je anegdota od kojih su neke spadaju pod haštag #nijesedesilo koje kazuju kakav je Kris Kristoferson bio kao čovek jer i te izmišljene govore o njemu isto što i one prave. Govore da se radi pre svega  o dobrom čoveku kome je srce na pravoj strani i koji svojih postupaka ne mora da se stidi. Nije to lako, naročito ne za osobu na njegovim pozicijama. Zato je ovako, bez i jedne loše reči o njegovom liku i delu i ispraćen. Neka počiva u miru.

*****

Plejlistu Dnevnika muzičkog eklektika #72 možete čuti OVDE, a evo i albuma odabranih za ovaj Dnevnik:

MJ Lenderman – Manning Fireworks

“…Ešvil je za muziku Apalačkih planina isto što je Nešvil za kantri muziku, dakle centar zbivanja – u njemu se čuveni „Mountain Dance and Folk Festival“ održava još od 1928 godine. Moralo se na kraju desiti da tako snažna muzička tradicija izrodi važno ime i u rok muzici.

Mladi MJ Lenderman je u svojoj 25. godini uspeo da snimi ploču (na kojoj svira skoro sve instrumente) kojom rok muzici omogućava iskorak ka budućnosti tako što se jednom nogom snažno naslanja na njenu tradiciju a drugom kreće u osvajanje novih teritorija. Recept je jednostavan – jednostavnost, iskrenost i duhovitost protiv cinizma savremenog sveta.”

Kompletnu recenziju albuma (9.0/10) možete pročitati OVDE.

------

Jack White - No Name

Mala enciklopedija gitarskih rifova kao prilog za istoriju rok muzike, tako bi mogao da se zove ovaj neimenovani album Džeka Vajta, poslednjeg od rokera. Poslednji primerak bilo čega ne može biti inovator već samo kompilator, restaurator i anotator (onaj koji identifikuje i obeležava najznačajnihe fraze u okviru teksta ili, primenjeno na rok muziku, najznačajnije rifove u okviru rok pesme) sa idejom da se isti sačuvaju od zaborava. Džek Vajt je to i uradio na ovom albumu, koji se iznenada i bez najave pojavio. U prvim danima posle objavljivanja pesme na njemu nisu imale nazive već su bile označene brojevima a albuma nije bilo na striming servisima. U trenutku kad ovo pišem, album se već nalazi na Spotifyju i pesme su dobile svoje nazive i neke od njih milionske preglede (prva koja se sada zove „Old Scratch Blues“ i treća, „That’s How I’m Feeling“). Vajt je za sebe odavno obezbedio mesto u „Rock’n’roll Hall of Fame“ instituciji ako takva postoji i to kao poslednji kome je to od rock pregalaca pošlo za rukom. Možda će se u budućnosti još neko upisati u tu prestižnu instituciju a možda i neće, pa bi u tom slučaju Džek Vajt bio poslednji koji je imao tu čast. Ova Vajtova kompilacija rifova je simbolično „gašenje svetla“ rokenrola kao relevantne muzike i mada vrvi od opštih mesta uz stalni osećaj koji kaže „ovo sam već negde čuo“ ipak je čin sam po sebi značajan za istoriju pa zato tako visok ocena.

Ocena: 8.9/10

---

Melissa Carper – Borned In Ya

Kod singer-songrajterke Melise Karper nema overthinkinga koga ću pomenuti u recenziji Stardžila Simpsona, kod nje pesma teče prirodno, u stilskim okvirima koji izviru direktno iz njenog bekgrounda, bez podilaženja ikakvim modnim ili bilo kojim drugim trendovima. Po mom mišljenju, radi se o izuzetno nadarenoj autorki čija muzika vraća džez u folk-bluz vode odakle je i proistekao. Rezultat je nostalgična muzika koja nas, hteli mi to ili ne, vraća u neka srećnija vremena, a ona se, kao što znamo, uvek nalaze u prošlosti. U sadašnjem vremenu ogoljenog napredno-nazadnog paradoksa koji govori o tome da čovečanstvo napredujući u bolju budućnost neopozivo nazaduje do samog svog samouništenja, potreban nam je neko poput Melise Karper koji će nas svojom muzikom zapitati: kud žurite ljudi? Žurite kao da vas tamo gde ste pošli čeka nešto dobro! Zato stanite malo i poslušajte Melisu šta nam poručuje pesmom „Borned In Ya“: „ne možeš tako govoriti ako ti to nije urođeno, ne možeš tako pevati ako ti to nije urođeno, ne možeš tako svirati ukoliko ti to nije urođeno…moraš slušati Henka Vilijamsa dok se ne rodi u tebi, moraš slušati Ledbelija dok se ne rodi u tebi, moraš slušati Hejzel Dikens do ne postane deo tvoje krvi i tvog mesa. Mama nam je pevala, otac nam je puštao svoje ploče, sećam se da je ponekad plakao slušajući te tužne zvuke. Sada je i meni jasno šta je otac pronašao i izvukao iz svoje krvi i svojih kostiju“. Slobodan prevod Melisinih reči je moj i tek sad vidim da moja prva rečenica pogađa suštinu onoga što je Melisa htela da nam poruči. Jedino mi u celoj toj stvari ostaje nejasno kako je ova i ovakva muzika deo i mog backgrounda i zašto baš tu i takvu muziku osećam kao svoju? Što se mene tiče, neka to ostane tajna!

Ocena: 8.8/10

---

Karen Jonas – The Rise and Fall of American Kitsch

Karen Džonas znam još iz njenih Bendkemp dana cirka 2011. kada je sa Aleksom Kulbretom činila danas potpuno zaboravljeni duo nazvan Parlor Soldiers koji je pomenute godine izdao svoj jedini album „When The Dust Settles“. Raskidom njihove romantične veze raspao se i duo, i dok za Aleksa koji je ostao zakopan u njihovom rodnom Fridriksburgu, Virdžinija, jedva da smo od tada i čuli, naša Karen se hrabro otisnula dalje, snimala album za albumom sa ne baš velikim uspehom, i ipak napravila kakvu-takvu karijeru. Sa deset dugih godina provedenih „on the road“ stekla je i zavidno iskustvo ali i usviranost sa svojim bendom koji se nije mnogo menjao usput. To nas dovodi do njenog novog albuma odličnog naslova „The Rise and Fall of American Kitsch“ koji govori da lepuškastoj Karen, pored talenta za muziku, ne nedostaje duhovitosti, pa samim tim ni inteligencije. Duhovitost naziva albuma proizlazi iz činjenice da je jedna od paradigmi američkog kiča baš mejnstrim kantri, muzika koju na ovom albumu demonstrira Karen Džonas i njen bend.

Pesma koja otvara album, pravi honki tonk sa karakterističnom klavirskom deonicom podiže tenzije ali i očekivanja. Sledeće dve pesme su skoro pa prave rok pesme, naročito njihove druge polovine, da bi se da četvrtoj „Gold In The Sand“ sve smirilo i pretvorilo u („chanteuse”) baladu. Po atmosferi nije daleko otišla ni „Let’s Go To Hawaii“ koja bi priličila kakvoj letnjoj hotelskoj terasi na obali mora i priziva u sećanje pesmu Kirsti Mekol „England 2 Colombia 0“ što znači da mi je jedna od najdražih na albumu. Ugođaj kabarea i/ili letnje terase se produžava na sledećih nekoliko pesama da bi se sa „Black Jacket/Red Guitar“ vratio pravi pravcati rokenrol. Pretposlednja pesma „American Kitsch“ nije otpevana već izgovorena i bavi de ne kičom u smislu lošeg ukusa, već konzumerizmom koji proizvodi gomilu smeća koje se sporo razgrađuje i time nanosi štetu živom svetu to jest prirodnoj sredini. Za muziku koju je Karen Džonas komponovala za ovaj album može se reći da je mejnstrim kantri, i to baš onaj koji koketira sa različitim trendovima i „lakim“ žanrovima ali uz ironični odmak bez koga kič nije kič već obično smeće. Subjekti prvih deset pesama su različiti artefakti koji definišu američki kič. Sve pesme do poeme bi se mogle shvatiti kao „The Rise“ iz naslova, a poema o kojoj sam govorio „Fall“. Poslednja pesma, „Buy“ zaokružuje tu celu priču. Koncept Karen Džonas realizovan je do kraja tako da neću škrtariti sa ocenom iako ne mogu da kažem da me je muzika (koja čini sastavni deo koncepta i nije mogla biti bitno drugačija) baš pogodila u „žicu“.

Ocena: 8.3/10

---

Johnnie Blue Skies a.k.a. Sturgil Simpson – Passage Du Desir

Prvo što privuče pažnju prilikom preslušavanja novog albuma Stardžila Simpsona (jer iza pseudonima Johnnie Blue Skies se krije baš on) je čist i topao zvuk koji se poslednji put mogao čuti na nekom albumu iz davnih sedamdesetih. Odmah sam pomislio da taj organski zvuk, da bi se u današnje vreme dobio, mnogo košta, i vremena i para, a to odmah liči na nekakav marketinški poduhvat a ne na autentičnu želju autora. Sturgil je, što se mene tiče, u velikoj meri prokockao ugled i poštovanje koje je stekao svojim drugim i trećim albumom, „Metamodern Sound In Country Music“ (2014) i „A Sailor’s Guide to Earth“ (2016), oba izuzetno kvalitetna. Usledila su dva bluegrass albuma koja jesu odlična, i svirački i što se tiče kompozicija (mada su u pitanju uglavnom bluegrass verzije njegovih starih pesama), ali te česte promene stila, kao i konceptualizacije kojima je sklon, učinile su da se njegov put pokazuje kao iskalkulisan ili u najmanju ruku promišljen. Takav njegov pristup je posledica njegove inteligencije koja prosto ne dozvoljava da se stvari odvijaju bez njegovog aktivnog upliva niti dozvoljava instinktima da izbiju u prvi plan. Ispada da inteligencija ume da škodi jer lako dolazi do overthinkinga koji, opet, dovodi do isforsiranih poteza. Tako je Stardžil, da bi vratio muku i patnju u svoj jednolični srećni porodični život koji mu očigledno nije dozvoljavao da se umetnički iskaže na za sebe zadovoljavajući način rešio da porodicu napusti i malo proputuje svetom, sa dužim zadržavanjem baš u Parizu, mestu kao stvorenom za patnju. Sve bi to bilo OK da je posledica prirodnog impulsa, ali, meni bar ta priča izgleda skroz iskalkulisana. Ni to ne bi bio preveliki problem da se sve to ne čuje na ovim snimcima. Neki lucidni kritičar je muziku sa ovog albuma uporedio sa soft rokom grupe Steely Dan iz sedamdesetih (koju sam ja u to vreme voleo, dok danas mislim da ta muzika, mada ima svojih momenata na prvih nekoliko albuma, nije najbolje ostarila) što nije daleko od istine. Stepen ispoliranosti ove ploče bi bio zadovoljavajući čak i za Bejker/Fejgen tandem koji je poznat po tome što po njihovim kriterijumima nijedan perfekcionizam nije dovoljno perfektan. Posledica toga je blaga dosada koja prožima slušaoca (kažem iz ličnog iskustva). Nije ovo loš album, to nikako, ali fali mu malo uzbuđenja, malo iznenađenja, malo autentičnih osećanja i malo prave pokretačke energije da bi bio „ono pravo“. Ovako je samo još jedna savršena ploča za (ne baš najšire) narodne mase.

Ocena: 8.1/10

---

Ray Lamontagne – Long Way Home

Slušam pesmu „Yearning“ sa ovog albuma i neodoljivo me podseća na Van Morisona sa albuma „Astral Weeks“. Iako podseća na Morisona, to nikako ne može da bude primedba jer retko ko može da podseća na Morisona iz njegovog najboljeg perioda. Oduvek je, kad malo bolje razmislim, bilo puno duše u pesmama i izvođenju Reja Lamontanja. Moja je greška što ga nisam što bi sada rekli „ispoštovao“ jer svakako to zaslužuje. Pokušaću da je ovom prilikom ispravim. Rej Lamontanj je rođen u Nju Hempširu, jednoj od šest država (Konektikat, Mejn, Masačusets, Vermont, Nju Hempšir, Rod Ajlend) koje čine takozvanu Novu Englesku neformalnu američku regiju koja se nalazi na severoistoku SAD. Nije Nova Engleska poznata kao rasadnik muzičara koji se bave popularnom muzikom ali se ipak pored Lamontanja našlo još nekoliko šire poznatih: naš čest gost Džon Spenser, Roni Džejms Dio i Stiven Tajler iz benda Aerosmith su među njima najpoznatiji a od folkera tu je Rod Piko (Rod Picott) koji nije šire poznat ali meni jeste pa ga zato navodim. Dakle, singer/songrajtera jedva da ima u tragovima, što i nije čudno ako se zna da je Nova Engleska najuređenija (u prevodu „najdosadnija“) oblast u SAD, i, treba pomenuti, jedna od najbogatijih. Nema tu patnje, muke i teškog života koji su duhovna hrana singer/songrajtera (bar dok se ne obogate). Rej Lamontanj uprkos tome uspeva da nađe svoj izraz i svoju publiku, privučenu pre svega njegovim toplim glasom i „bogatom“ muzikom. Kad kažem „bogatom“ mislim pre svega na to da je aranžmanski bogata. Lepo to sve zajedno zvuči, mada toj muzici, po mom osećaju, nedostaje spontanosti. Ima se utisak da je sve pod potpunom kontrolom, a to smeta ljubitelju neprerađenih osećanja poput mene. Na kraju, pomalo smeta i pomenuta sličnost sa Vanom Morisonom. Kvalitet postoji, u to nema sumnje, ali fali ono „nešto“ što bi slušaoca ubedilo da se radi o proživljenim pesmama (stvarno ili fiktivno proživljenim nije mnogo bitno). Bojim se da nisam bio dovoljno jasan, ali bolje ne mogu da objasnim. Lični favorit: naslovna pesma.

Ocena: 8.1/10

---

Fontaines DC – Romance

Još kad sam pisao o njihovom drugom albumu, pomenuo sam bojazan da će se njihova karijera razvijati slično karijeri njihovih zemljaka U2, i ostajem pri tome. Naravno, nema govora o identičnom razvoju, jer Fontaines D.C. nemaju Bono Voksa već Grejna Čatena a njih dvojica se ipak ne mogu poistovetiti. Čaten neće, čak i da se iz sve snage trudi, navući na sebe omrazu kakvu je navukao Bono. Prosto zato što nije na sebe preuzeo breme ispravljanja svih svetskih nepravdi i pomaganja svakom ugroženom na ovome svetu. Čaten zna da to nije realno i da bi tvrditi tako nešto bila samo potvrda sopstvenog licemerja. Čaten se na prethodnim albumima pre svega bavio pitanjima preispitivanja svog identiteta, koji je razapet između Irske i Engleske (to vam je slično kao kad kod nas neko ima srpsko-hrvatsko poreklo) dok se ovim, za koji je pravilno procenio da će ga vinuti do svetske slave, bavio ljubavlju. Izgleda kao igranje na sigurnu kartu, i da se ne lažemo, to i jeste slučaj. Ljubav je dovoljno stimulativna da zagolica maštu sada već miliona fanova, i dovoljno neutralna da ne odbije nikoga osim možda ortodoksnih pankera koji su, gle paradoksa, činili gro publike na početku karijere „Fontaines D.C.“.  To je klasična igra malih i velikih brojeva koja se često koristi i u politici. Kao i u politici i ovde imaš dva puta – da ostaneš dosledan svojim polaznim principijelnim stavovima (temama) koje privlače verno ali ograničeno sledbeništvo plus poštovanje u javnosti ali ti od toga nemaš skoro ništa osim tapšanja po ramenu najčešće onih koji su našli uhlebljenje ili da malo razvodniš te svoje stavove ili banalizuješ teme koje te preokupiraju da bi za uzvrat dobio mlaku podršku mnogo većeg broja ljudi.

Rezultat ova dva pristupa je dijametralno suprotan – u prvom slučaju ostaješ dosledan sebi i nastupaš pred 200 ljudi, u drugom si napravio pakt sa đavolom (koji tebi i nije tako crn kao što se priča) ali su dvorane koje ispunjavaš kapaciteta 5.000 do 20.000 ljudi. Ako pak đavola "poljubiš u dupe" (oprostite na izrazu) u tom slučaju možda ni stadioni neće biti dovoljni. To su pravila igre koje nije izmislio Grejn Čaten pa je njegova krivica možda velika kod onih tapšača po ramenu s početka (tapšanje ništa ne košta!), ali što se mene tiče, povukao je sasvim legitiman potez, i nije ni prvi ni poslednji od rok autora koji je to uradio. Postoji ona narodna „ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju“ koja suštinski nije tačna u vremenu koje je došlo. Sada bi mogla da glasi „ko s đavolom tikve sadi, dobro zaradi“. Ako smem da prognoziram, to će biti sudbina Grejna Čatena i njegovih Fontaines D.C.. Sledeći album će obilovati elektronskim ritmovima sa optimalnim BPM-om, tekstovi će biti dodatno simplifikovani sa još uopštenijim temama tako da će se publika povećati do stadionskih dimenzija. Daj bože da grešim!

Ocena: 8.0/10

--

Nick Cave and The Bad Seeds – Wild God

Kako se postaje Bog? Divlji bog, koji kažnjava i prašta. Divlji bog, vladar stadiona, hipodroma i velikih arena. Strog ali pravedan, pre svih prema sebi i svojoj dobrobiti, pa onda prema drugima. Nik Kejv zna kako se postaje Bog, i saznao je to na teži način. Kroz proces tugovanja. Proces kroz koji je on prošao, kao i kod običnih smrtnika, ima istih sedam koraka – šok, poricanje, bes, pregovaranje, depresija, testiranje i prihvatanje i trebalo bi da traje do dve godine, s tim što je kod Kejva znatno produžen tragičnim sledom događaja. Posle sina Artura preminuo je i drugi, Džošua, a posle njega i Anita Lejn, Kejvova životna (kraće) i profesionalna (duže) saputnica iz nekog prethodnog perioda. Sigurno previše za krhko čovekovo biće, pa bio taj čovek i sam Nik Kejv. Ali, evo, skoro deset godina je prošlo od prvog gubitka, pa je očekivano videti Kejva na izlasku iz procesa žaljenja. Ono što je neočekivano je rezultat tog procesa – sopstveno obogotvorenje!

Možda njegovim fanovima muzika sa albuma „Wild God“ zvuči srećno i veselo, meni ni najmanje. Zvuči pompezno, to da, ali veselo – ja to raspoloženje na ovom albumu ne vidim ni u tragovima. Moj je utisak za koji znam da ga većina mojih prijatelja ne deli da je ovo, ponovo ću reći, pompezna muzika koja me ostavlja potpuno hladnog. Komplikovana jeste, bogata jeste, ali ima jednu veliku manu za moje shvatanje dobre muzike – komponovana je sasvim hladne glave, uz apsolutnu prevlast racija nad osećanjima. Čak bih išao dotle da je proglasim programskom muzikom za apoteozu Nika Kejva. Koreografija Nikovih koncerata još od dolaska Vorena Elisa u bend Bad Seeds ide u tom pravcu, a ovih dana taj trend doživljava svoj vrhunac. Slike sa aktuelne turneje Svetog Nika nadvijenog nad prve redove obožavalaca – vernika koji u transu pružaju ruke ka božanstvu nadajući se da će ga dodirnuti obilazi svet. S druge strane, za Nika je obogotvorenje verovatno lekovito. Tu količinu sasvim realnog bola i patnje oličenu u gubitku dva deteta ljudsko biće teško može da podnese – možda je lakše ako se uzdigneš do božanskih visina, mada sumnjam.

Dakle, sa Nikovog aspekta gledano, obogotvorenje njegovo ima smisla. Što se njegove publike tiče njoj očigledno ne smeta njegova apoteoza, naprotiv, jer Nik je, kad malo bolje razmislim, bog za one koji boga ne znaju, Nik je bog za ateiste. Elegantno rešenje kojim oni (ateisti) zadovoljavaju potrebu ljudi da veruju u nešto/nekoga (očigledno je to nasušna ljudska potreba). Meni je ceo taj paket „fejk“ tako da je ocena možda i previsoka ako se ocenjuje autentičnost, ali ipak, uložen je trud u pravljenje tih pesama koji ću uvažiti, kao i činjenicu da se te pesme mogu bez problema slušati. Ipak, moram da priznam da kad se radi o novijim radovima Nika Kejva i mom doživljaju istih, po mom utisku iritantni koncept obogotvorenja samog sebe kroz žaljenje za bližnjima toliko nadkriljuje muziku da do nje uopšte ne mogu da doprem osim na površinskom nivou. Možda je ipak do mene i mojih predrasuda, možda je čovek morao da taj ogroman gubitak supstituiše na taj način. Možda mu treba oprostiti.

Ocena: 7.5/10

---

Ostali:

Gillian Welch & David Rawlings – Woodland (folk, 8.5/10); American Aquarium - The Fear Of Standing Still (americana, 8.4/10); Amanda Anne Platt & Honeycutters – The Ones That Stay (country, 8.2/10); The Po’ Ramblin’ Boys – Wanderers Like Me (bluegrass, 8.2/10); Kaitlin Butts – Roadrunner! (country, 8.2/10); Bright Eyes – Five Dice, All Threes (indie rock, 8.2/10); Charley Crockett – Visions Of Dallas (country, 8.2/10); Jeffrey Foucault – The Universal Fire (americana, 8.2/10); Shelby Lynne – Consequences Of The Crown (country, 8.2/10); Hannah Mohan – Time Is A Walnut (indie folk, 8.2/10); Miranda Lambert – Postcards From Texas (country, 8.1/10); Erin Ross – The Wind Will Lead Me Home (country, 8.1/10); Emma Donovan – Till My Song Is Done (country, soul, 8.1/10); Amos Lee – Transmissions (folk, 8.0/10); Memphis Royal Brothers – Memphis Royal Brothers (blues, soul, 8.0/10); Caleb Caudle – Sweet Critters (country, 8.0/10); Pony Bradshaw – Thus Spoke The Fool (americana, 8.0/10); Kiely Konnell – My Own Company (country, 7.9/10); Shovels & Rope – Something Is Working Up Above My Head (indie folk, 7.9/10); Jessica Boudreaux – The Faster I Run (indie rock, 7.9/10); Muscadine Bloodline - The Coastal Plain (country, 7.6/10); Ashley McBryde – Girl In Red EP (country, 7.4/10); Halle Kearns – Quarter Life Crisis EP (country, 7.4/10); Ben Solee – Long Haul (indie folk, 7.1/10);

Domaći:

My Tear – Koga ne se sakame (pop rok, 8.5/10); Nemeček – Prokletije II (domaći rok, 7.5/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio