Bonny Light Horseman – Keep Me On Your Mind/See You Free

Neka mi oproste ova dvojica, ali ključna osoba u grupi Bonny Light Horseman je ipak Anais Mičel, kantautorka koja ima „najveću“ solo karijeru od svo troje. I u ovoj kako kažu supergrupi njen glas dominira a čini mi se da dominiraju i njene pesme (iako su kao autori potpisani svo troje). „Keep Me on Your Mind“ kojom album počinje odmah obara s nogu. Dalje se ređaju pesme sve bolje od boljih, zaključno sa šestom po redu, „When I Was Younger“. Posle nje dolazi do malog zatišja što ne čudi jer teško je držati isti intenzitet na albumu koji traje 63 minuta i sadrži dvadeset pesama. Ne želim da kažem da su pesme posle te šeste, „When I Was Younger“, lošije, već da su ne toliko instant dopadljive kao prvih šest, tačnije pet (pod brojem četiri je zvučni zapis dečije graje koji traje osam sekundi). Polovina albuma je snimljena u nekom pabu u Ballydehobu, malom mestu na jugozapadu Irske što je donelo vrlo izraženi pastoralni štimung koji dominira tokom preslušavanja ploče. Pesme govore o ljubavi, uspomenama, prirodi i običnim životnim stvarima. Nema velikih tema, nema revolucija, krvi i ratova ali ima uživanja u svakodnevnim aktivnostima kao što je zajedničko sviranje. Iz ovih snimaka zrači ta veza uspostavljena između muzičara koji kreiraju magiju koju slušamo. Taj fluid koji među njima struji obuhvata od prvog trenutka i slušaoca, tako da se više nikada ne iskobelja iz njega. To grupi Bonny Light Horseman garantuje budućnost, a nama „obuhvaćenima“ još mnogo uživanja uz njihovu muziku. (Ocena: 8.9/10)

Dave Alvin & Jimmie Dale Gilmore – Texicali

…Nije baš bio očekivan spoj ova dva velikana iz mog panteona, ali, eto, dogodio se. Nije ovo prvo njihovo zajedničko delo, pre šest godina izašao je album „Downey To Lubbock“ koji se osim u dva slučaja sastojao od obrada. Ovaj ima više originalnih kompozicija (otprilike pola/pola) ali samo jednu su zajedno potpisali Gilmor i Alvin. Naslovi oba albuma inspirisani su poreklom glavnih protagonista: Alvin je iz Kalifornije a Gilmor iz Teksasa, pa otuda Dauni (gradić u okolini LA-ja u kome je Alvin nekada živeo) i Labok (grad u Teksasu u kome je Gilmor proveo mladost), kao i složenica „Texicali“ koja ne traži dodatna pojašnjenja…

Nije ovo nikakva esencijalna ploča koja će promeniti istoriju rokenrola, čak je vrlo daleko od toga jer neće izazvati ni slabašni talasić na striming servisima preplavljenim muzikom koje, ponekad mi se čini, ima više nego slušalaca, ali će ipak učiniti da kod nas nekolicine poštovalaca ova dva autora srce zakuca malo brže…

Opširnije o ovom albumu, sa ocenom 8.7/10, možete čitati OVDE

Wonder Women Of Country – Willis, Carper, Leigh EP

Superheroine kantrija Keli Vilis, Melisa Karper i Brenen Li su se udružile sa samo jednim ciljem – da osvoje svet! Šalim se, naravno, to je samo asocijacija na ime superheroine „Wonder Woman“, junakinje Marvelovih stripova. Udruživanje ove naše tri „heroine“ dogodilo se pre tri godine na predlog Keli Vilis pošto su u nekoliko navrata nastupale iste večeri na istom mestu i tako se upoznale. Kombinacija je zanimljiva iako im se stilovi donekle razlikuju. Tako je Vilis najviše od sve tri okrenuta kantriju i to onom iz srednje struje, Li opet upražnjava western swing a Karper „roots“ muziku sa jakim uticajem džeza. Ono što je na prvi pogled dobro u toj njihovoj kombinaciji je slaganje glasova koje je vrlo prijatno za čuti dok je rad na komponovanju ipak podeljen. Tako Vilisova, bar na ovom EP-ju nije delila autorstvo svojih pesama ni sa jednom od druge dve, koje su, opet, dve pesme napravile zajedno, jedne je autorka Brenen Li a šesta je Džon Prajnova.

Što se popularnosti tiče, sve tri su tu negde, sa između 40 i 60 hiljada slušalaca prethodnog meseca na Spotifaju. Što se, pak, ovog konkretnog EP-ja tiče, pesma koja ga otvara „Fly Ya To Hawaii“ kao da je ukradena iz American Songbooka sa svojom starovremenskom melodijom, pa i bez gledanja možemo zaključiti da je Brenen Li tu umešala svoje prste, kao što se sledeća, „Another Broken Heart“ može bez gledanja pripisati Keli Vilis. Melisa Karper nam se predstavila sa „Won’t Be Worried Long“ koja je ipak više njena nego koautorkina (Brenen Li je potpisana kao koautorka). „A Thousand Ways“ kojom dominira harmonika je ponovo Kelina i ponovo je pesma o prekidu veze. Još jedna pesma Brenen Li ima sve odlike njenog stila a jedina obrada na EP-ju je dobro odabrana – pesma „I Have Met My Love Today“ koju su napisali Džon Prajn i Rodžer Kuk na pravi način završava ovaj obećavajući EP. Nadam se da će ove tri „čudesne žene“ izdati pravi, autorski album koji, ako je suditi po ovom EP-ju, prosto ne može da bude loš.

Ocena: 8.7/10

Ordinary Elephant – Ordinary Elephant

Što reče moj prijatelj M.G., kad sam video spot samo sam čekao da se pojavi onaj čamac sa momcima iz civilne zaštite iz Volter Hilovog filma „Southern Comfort“. Šta drugo očekivati duboko u močvarama Luizijane? Čamac se nije pojavio, već, umesto čamca, neobični bračni par Kristal i Pit Demor. Ona visoka i mršava, zalizane kose vezane u konjski rep, obučena po modi iz doba pionira sa divljeg zapada, kao da je izašla iz kakve „american gothic“ priče, on omalen, obučen u kompletno odelo sa prslukom i kravatom, sa obaveznim kačketom kakav su nosili sindikalni aktivisti s početka dvadesetog veka. Oko njenog vrata okačena gitara, oko njegovog bendžo. Čim ih vidiš jasno ti je da od njih nećeš čuti ni elektro-pop hit, ni ljuti fank, ni divlji rokenrol. Jedino što od njih očekuješ čuti je „roots“ muzika. To i dobiješ. Glas Kristal Demor je arhetipski glas „roots“ muzike jer zvuči kao da u sebi nosi mudrost ali i patnju prethodnih generacija. Neke od pesama zvuče izvanredno, kao „Once Upon a Time“ koja otvara album, „Relic of the Rain“ i „They’ll Figure It Out“, dok neke druge, mada i one odlične, ipak privlače nešto manje pažnje. Nije lako biti zanimljiv sat vremena a da raspolažeš samo akustičnom gitarom, bendžom i mandolinom, što u prevodu znači da kontinuirano slušanje „Ordinary Elephanta“ može biti naporno, naročita ako se radi o nekome kome ovaj žanr nije blizak. Za nas inficirane, pak, pitanje je samo koja nam se pesma viša a koja manje sviđa. Prethodna dva nihova albuma (Before I go iz 2017. i Honest iz 2019.) su bili čak nešto bogatiji aranžmanski što i nije teško, ako se zna da je ovaj škrt do krajnjih granica. Poetika Ordinary Elephant-a je uobičajena za „roots“ muziku – sećanje na stara vremena, razmišljanja o životu, patnja za voljenom osobom, nesnađenost u ovome svetu i tako to… Pošto je što se mog ukusa tiče škrtarenje na aranžmanima najčešće obrnuto proporcionalno škrtarenju na oceni koju dajem, ona je ovoga puta vrlo visoka, bez obzira što „Ordinary Elephant“ povremeno zvuči monotono. (Ocena: 8.6/10)

Rising Appalachia – Hope & Anchor

Ako je Marta Spenser baza, onda su sestre Song/Smith nadgradnja muzike Apalačkih planina. „Hope & Anchor“ je album (ili EP) obrada koje su, kako kažu Lea i Kloi, pažljivo odabrane, dakle izbor svake pojedinačne pesme ima svoju svrhu, mada je na prvi pogled teško naći poveznicu između nekih od autora pesama. Tu su, redom, Ben Snajder iz Lord Huron benda, Vili Nelson (u stvari to je Henk Kokranova adaptacija starog tradicionala), Maren Moris, Erika Badu, Džejms Blejk, Bijonsi i Bob Dilan. Dakle, imamo kantri autorku i autora (Maren i Vili to jest Kokran), imamo indi rok bend (Lord Huron) imamo soul divu iz devedesetih (Erika), imamo modernog R&B producenta i kompozitora (Blejk), imamo pop zvezdu (Bijonsi) i na kraju, imamo legendu (Dilan). Rekao bi površni slušalac „niđe veze“ ali bi teško pogrešio. Vaza su u stvari Lea i Kloi koje čine Rising Appalachia i njihov muzički ukus koji se proteže od muzike dubokog juga („deep south“) i „high lonesome sound“-a Apalačkih planina do muzike sa vrhova top-lista. Ova kompilacija mi je dobro došla da objasnim tu vezu koja je organske prirode. Već sam u tekstu o Dilanovom albumu „Rough and Rowdy Ways“ pisao o privatnim i javnim mrežama svačijeg života koje su u neku ruku sigurnosne mreže, ili mreže podrške pojedincu da preživi u ovom surovom svetu (Mislite da je ovo vreme najteže? Varate se, svako je vreme podjednako teško za preživeti). Za neke ljude, bitni čvorovi tih (sigurnosnih) mreža nečijeg života su i muzički čvorovi, koji su gusto raspoređeni sasvim blizu centra (koji čini sama osoba). Muzika koja je potpora, koja je lek i koja je čak pokazivač puta ako ste joj dovoljno posvećeni da možete da tumačite znakove koje vam šalje. Takav je recimo moj slučaj, a čini mi se i slučaj naših junakinja Lee i Kloi. One snagu za svoj društveni aktivizam, vezan isključivo za lokalnu zajednicu, nalaze u muzici baš kao što u muzici nalaze inspiraciju za svoj kosmopolitizam. Širina uticaja kojima su bile izložene jasno se vidi iz izbora pesama za ovaj malo duži EP, i ne samo to. Usudiću se da kažem da se iz njihovog izbora vidi i snaga njihovih karaktera i lepota njihovih duša. Zato sa zadovoljstvom odstupam od pravila da se „cover“ albumima ne daje ocena viša od osam. (Ocena: 8.4/10)

Linda Thompson – Proxy Music

Za mnoge pesme sam pišući ove dnevnike rekao sa su mi jedne od najdražih ikad, ali za ovu koju ću sada da pomenem ta izjava stvarno stoji. Dakle, pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću tvrdim da je pesma Ričarda i Linde Tompson „I Want To See a Bright Light Tonight“ jedna od mojih najdražih pesama. Mada je u svojoj suštini bliža Bač Henkokovoj „Tonight I Think I’m Gonna Go Downtown“ nego Džimi Ridovoj „Bright Light, Big City“, to jest svetla velikog grada su u njoj pre metafora zabave subotom uveče nego iskušenja i poroka, na kraju krajeva ta svetla u interpretaciji Linde Tompson dovode do prosvetljenja – kako god ga ko shvatio. Jeste nju komponovao Ričard Tompson, ali nikada ne bi bila tako velika da ne beše Lindinog glasa.

Lindin glas, međutim, nećete čuti na albumu „Proxy Music“. To bi vam moglo biti jasno od prvog trenutka pod uslovom da vas ne zavede omot koji je parafraza omota prvog albuma grupe Roxy Music (što je, neki bi rekli srećom, jedina poveznica sa tim albumom – srećom samo neki, op. urednika) i pod uslovom da znate prvo značenje reči „proxy“ a ono glasi: ovlašćenje da zastupate nekog drugog. Poznavaoci biografije Linde Tompson znaju da ona još od osamdesetih godina prošlog veka pati od spazmičke disfonije, spazma laringealnog mišića koji otežava ili sasvim onemogućava govor, samim tim i pevanje. Stanje je doživotno sa naizmeničnim poboljšanjima i pogoršanjima. Kako nije bila u stanju da peva, okupila je sebi bitne ljude, koji će kao „proksiji“ pevati njene pesme umesto nje. Učestvovao je čak i bivši suprug Ričard Tompson, što je uvek iznenađenje kad se o njegovom i Lindinom zajedničkom radu radi, jer, mada je od teškog razvoda prošlo više od 40 godina, rane nikad do kraja neće biti zaceljene. Tu su i kćerka Kami (članica dua „The Rails“), sin Tedi, pa njegovi prijatelji iz MekGerigl/Vajnrajt klana Marta i Rufus, zatim Eliza Karti, pripadnica najznačajnije folk dinastije u Britaniji Voterson/Karti, onda možda najbolja engleska folk grupa 21. veka The Unthanks sa sestrama Rejčel i Beti Antenk, iz Škotske dolaze The Proclaimers, pa Ren Harvju, engleska kantautorka, Džon Grant (ex The Tzars) i Dori Frimen, američka kantautorka. Zaista respektabilna ekipa 8 (i više nego respektabilna! – op. ur.)

Svih jedanaest pesama na albumu potpisala je Linda Tompson, kao autor ili koautor. Širina muzičkog spektra koji „Proxy Music“ pokriva - od pesama duboko ukorenjenih u tradicionalni engleski folk preko intimnih songrajterskih iskaza do pop i „evergreen“ pesama opet baziranih na folku - najbolje govori o snazi Lindinog autorstva. Ako bih morao da izdvojim meni najdraže momente to bi svakako bili doprinosi kćerke Kami u pesmi „The Solitary Traveller“, Rufusa Vajnrajta u evergrinu „Darling It Will Never Do“, zatim „Mudlark“ gde se ipak čuje Lindin glas (uz pomoć produkcije kako piše u listingu), i predivna „Shores of America“ Dori Frimen sa stihom „I’m nobody’s daughter, nobody’s mother and nobody’s wife“ koja mi je najdraža. Pomenuo sam skoro polovinu pesama ali ne mogu da ne pomenem i pesmu „Three Shaky Ships“ čiji je koautor njen bivši muž, ljubav njenog života Ričard Tompson ali i sestre Antenks sa svojim besprekornim slaganjem glasova. Ovaj neobičan album sa proksi izvođačima koji su Lindi Tompson dali svoje glasove kada je ona njen iz razloga koje ne može da kontroliše izgubila, dirljiv je u svojoj ideji i realizaciji, ali, verujte, ne dobija samo zbog toga visoku ocenu. ( Ocena 8.3/10)

Cassandra Jenkins – My Light, My Destroyer

Opšte oduševljenje svetskih muzičkih magazina i portala novim albumom Kasandre Dženkins me je moram odmah priznati, mimoišlo. Ne mogu da kažem  da je“My Light, My Destroyer“ loše ostvarenje, ali ambientalni folk tog tipa sam iživeo još veoma davno, u vreme zaboravljene Enye, osamdesetih godina, ako se dobro sećam. Nije da me je takva muzika ni onda nešto posebno doticala, ali je bar bila nešto novo. Danas mi zvuči poznato, već doživljeno, čak dosadno, ako nije pregrubo rečeno (pregrubo zaista, prvi singl je jedna od ljepših pjesama ovog ljeta – op. ur.). Njen prvi album, „An Overview on Phenomenal Nature“ mi se više svideo, možda baš zato što nije bio toliko savršen kao što je ovaj. Boi je nekako „aereal“, vazdušast, na neki način nedorečen, sa mirisom na prirodu i smrt (snimljen je posle samoubistva Dejvida Bermana (Silver Jews, Blue Mountain) dok je ovaj razrađen do najsitnijih detalja, dakle dovršen ali ipak čovek dok ga sluša ima utisak da se nikad neće završiti. To jedva čekanje da se završi ne govori baš najbolje o albumu. Može se on naravno pustiti da u pozadini svira dok vi nešto drugo radite, ili razgovarate s nekim što može da znači samo jedno – da je linija koja deli pop/rok/folk muziku od ambijentalne pređena na štetu autorke koja je obećavala. Da li je moguć povratak na ovu stranu, to će pokazati njeni naredni radovi. Nadam se da može da nam se vrati. ( Ocena: 8.1/10)

Paul Weller – 66

Sećam se vremena kada je Pol Veler, tada vođe grupe The Jam bio jedan od pank pionira engleske scene. Kleš, Džem i Seks Pistols je bila ta trojka i svako ko se osećao kao pripadnik pank pokreta morao se opredeliti za jednog od ova tri benda. Ja koji sam celu tu stvar gledao sa strane naginjao sam grupi Džem, nesvesno birajući soul pre nego glam-rok (koga su zastupali Pistolsi) i rege (koga je zastupao Kleš). Veler se još u tim ranim radovima pokazao kao ljubitelj i promoter soul muzike, što je na neki način pokazao i u sledećoj svojoj grupi The Style Council. Ta njegova veza sa soulom potiče od toga što je pre nego što je postao panker bio pripadnik mod pokreta koji je kao svoju usvojio muziku poznatu kao „northern soul“. Taj muzički pravac nastao je u klubovima severne Engleske u kojima su se puštali opskurni singlovi manje poznatih Motown izvođača, kao i izvođača drugih američkih lejblova koji su izdavali ploče soul muzike brzog ritma (preko 100 bpm) sa izraženim basom. Iz današnje perspektive posmatrano, može se reći da je ta „northern soul“ scena bila jedan od jačih uticaja koji je doveo do nastanka panka (ali, paradoksalno, i disko muzike). Taj uticaj se može osetiti u ranim hitovima grupe The Jam „Down At The Tube Station at Midnight“ ili „David Watts“, na primer. Veler je dakle u ranoj mladosti bio zadojen soul/R&B muzikom i nastavio je da je eksploatiše do danas. Jasno se to čuje na albumu „66“ u pesmama kao što su „Flying Fish“ i još više „Jubilee Queen“ koju je radio sa Noelom Galagerom. Kroz većinu pesama provejava taj soul vajb iako bi se teško mogle nazvati soul pesmama. Neke, što neko reče, više liče na Pink Floyd („Burn Out“) nego na pank rok, ali se i te sasvim dobro uklapaju u Velerov današnji status čoveka koji ima unuke i polako podvlači crtu pod svoj život. Time se i bavi ova ploča što se lirike tiče. Šta god mislili o njemu, Veleru se mora priznati da nije u svojoj karijeri birao lakši put, već sasvim suprotno. Raspustio je The Jam baš u trenutku kad je trebalo da počne da ubira plodove da bi osnovao The Style Council i praktično počeo iz početka. Ni uspeh sa Stajl Kaunsilom ga nije „operisao“ od avanturizma, već je u najboljim godina krenuo da eksperimentiše, da bi sada, pod (relativno) stare dane opet došao na nekakav mejnstrim. Treba to poštovati ako već ne možemo baš da volimo. (Ocena: 7.7/10)

Zach Bryan – The Great American Bar Scene

Kad Brus Springstin i Džon Morland pristanu da učestvuju na pesmama Zaka Brajana a Siera Ferel mu peva kao predgrupa, odmah je jasno da se radi o nesvakidašnjem talentu. Očekivanja, naravno, u takvim slučajevima rastu do neslućenih visina, pa je neminovno da dođe do razočaranja kad se pesme najzad čuju. Razočaranje nije veliko, jer radi se o pesmama koje su kvalitetne i izvođenju koje je sasvim pristojno kao i o žanru koji mi je drag. Žanr je doduše teško definisati, osim ako ga definišemo kao amerikanu, jer se radi o mešavini kantrija, folka i roka gde ni jedan od sastojaka ne dominira. Ono što je za mene problem kod Zaka je to što je neuverljiv – prosto me nije „kupio“. Slušam te pesme, i onu sa Springstinom, i onu sa Džonom Morlandom, i onu sa Noelin Hofman, i onu sa Džonom Majerom, i one u kojima nema gostiju i sve me ostavljaju hladnim. Čak je možda najbolja baš ta koju nije napisao on, već mlada kanadska kantautorka Noelin Hofman, „Purple Gas“ koja u trenutku dok pišem ima preko 15 miliona strimova na Spotifaju i to četiri dana od objavljivanja albuma.

Ono što je sigurno to je da njega moje kritike uopšte neće pogoditi jer, da parafraziram naziv onog Elvisovog albuma, 33 miliona fanova ne mogu pogrešiti. Naime, u poslednjih mesec dana na Spotifaju je Zaka Brajana slušalo oko 33 miliona pojedinačnih slušalaca (Springstina 25 miliona, Majera 16 miliona, Morlanda 1.5 milion i Hofmanovu 4 miliona, ali ovo je jedina njena pesma na Spotifaju, tako da su svi slušaoci došli preko ove pesme). Dakle, radi se o velikoj zvezdi u nastajanju i tu se krije objašnjenje moje uzdržanosti. Moj „roots“ ukus se ipak ne može složiti sa ukusom najšire publike. Ali, imam razumevanja. Bolje je da ovakve pesme budu mega hitovi, nego neke druge, mnogo ljigavije. Zato je ocena relativno visoka. (Ocena: 7.5/10)

Ostali:

The Felice Brothers – Valley Of Abandoned Songs (americana, 8.5/10); John Cale - POPtical Illusion (rock, 8.2/10); Jim Lauderdale – My Favorite Place (country, 8.1/10); The Decemberists – As It Ever Was, So It Will Be Again (indie rock, 8.1/10); Madeleine Peyroux – Let’s Walk (jazz, 8.1/10); Marina Allen – Eight Pointed Star (indie folk, 8.1/10); Kim Richey – Every New Beginning (country, 8.1/10); Del McCoury Band – Songs Of Love and Life (bluegrass, 8.0/10); Cody Dickinson – Homemade (americana, 8.0/10); Rory Block – Positively 4th Street: Tribute to Bob Dylan (blues, 8.0/10); Nathaniel Rateliff & Night Sweats  - South Of Here (americana, 8.0/10); Johnny Cash – Songwriter (country, 8.0/10); Richard Thompson – Ship To Shore (folk, 8.0/10); Robert Earl Keen – Western Chill (country, 8.0/10); Emiliana Torrini – Mrs Flower (indie pop, 8.0/10); Jenny Don’t And The Spurs – Broken hearted Blue (country, 8.0/10); Pokey LaFarge – Rhumba Country (country, 7.9/10); Bored At My Grandma’s House - Show & Tell (indie pop, 7.8/10); Lynne Hanson – Just a Poet (folk, 7.7/10); Matt Hillyer – Bright Skyline (country, 7.5/10); Silverada – Silverada (americana, 7.4/10); Raechel Whitchurch – What a Time To Be Alive (country, 7.4/10); Lauren Watkins – The Heartbroken Record (country, 7.3/10); Bart Moore – Wild Flora (country folk, 7.2/10);

Domaći preslušani albumi:

Škofja Loka – Ljubim ti dušu (pop, 8.5/10); The Bad Week – It Is How It Is (bluz, 8.5/10); Slick Stings – Loves & Curse (rock, 8.3/10).