Sierra Ferrell – Trail Of Flowers

“...Sijera Ferel ne ide samo na dobru pesmu ili savršeno pevanje – Sijera daje kompletan proizvod savršeno upakovan. Zaboravljene i skrajnute muzičke žanrove oblači u novo ruho i „prodaje“ ih savremenoj više nego razmaženoj publici. Shvatila je da je „održati pažnju“ ključ uspeha pa to pokušava da radi na sve dozvoljene načine: pevanjem pre svega, jer njen glas je glas iz prošlih vremena, sa dozom tuge i patnje u njemu dovoljnom da natera na ponovno slušanje, zatim oblačenjem – čini se da se nikada u karijeri nije isto obukla pa se pitam da li kad krene na turneju ima poseban kamion za tu silnu njenu odeću i obuću. Pitam se i ko joj pravi sve one neobične frizure i one vence cveća kojima kiti mikrofone pre svakog svog nastupa. Zaista je njen itinerer svojevrstan „put cveća“ kako je nazvala album. Razlog njene sve veće popularnosti koja se sada već meri desetinama miliona strimova i milionima pregleda je to što je shvatila da je jedan od načina „držanja pažnje“ publike stalno objavljivanje novih materijala na društvenim mrežama pa tako skoro svaki dan imamo novi tik-tok post, „short“ na jutjubu, novi lajv snimak, novi radio sešn, novi zvanični video ili audio. Naravno, uvek sa novom frizurom i novim, originalnim „outfit“-om. I dizajn omota albuma koji po nekim detaljima podseća na radove Normana Rokvela, rad Tejlora Rašinga za „Not Bad Illustration“, je sasvim u skladu sa Sijerinim cvetnim aranžmanima ali i sa neotradicionalizmom čija je jedna od najvažnijih predstavnica. Sijera Ferel je, dakle, našla način da poveže tradicionalnu muziku i savremenu prezentaciju iste što će joj u budućnosti doneti još bolju poziciju u svetu muzičkog biznisa ako nastavi da dosadašnjim intenzitetom sledi svoj američki san.

(Kompletnu recenziju albuma – ocena 9.0/10 – možete pročitati OVDE)

Waxahatchee – Tigers Blood

Vaksahači zvuči kao Alanis Moriset u svojim najboljim danima, u vreme albuma „Jagged Little Pill“, koji je i danas među 50 najprodavanijih autorskih albuma svih vremena (autorskih u smislu da se ne računaju kompilacije i lajvovi). Ali, taj spoj teenage angsta i probuđene seksualnosti je mogao da „prođe“ kod tada dvadesetjednogodišnje Alanis devedesetih godina prošlog veka, dok će to danas kod Kejti Kručfild već teže ići  - trideset i pet godina koliko ima Kejti je više od dvadeset i jedne, pa zato mislim da Kejti neće koristiti Alanisine štihove već će zaigrati na druge karte. Pisanje ove recenzije će poslužiti tome da otkrijemo koje su to karte.

Otvaranje u obliku pesme „3 Sisters“ je dobro da bolje ne može biti, gde se svi aduti odmah bacaju na sto. Prvo Kejtin glas – kada se taj kantri glas upotrebi u indi rok muzici dobija se ispovedni ton kome verujemo. Zatim odličan tekst (mada mi nije jasno zašto se pesma zove „3 sestre“) ljubavne prirode, a takvi su i ostali tekstovi na albumu. Govore o potpunom predavanju toj ljubavi, da ne kažem o predavanju partneru. Te pesme govore i o tome koliko je Kejti Kručfild u ovom trenutku srećna. Srećna jeste, ali sa jasnim sećanjem na drugačije dane u prošlosti. Ti prošli dani su ostavili traga, ali nisu pomutili trenutnu sreću – to je ono što nam prenosi svojom bojom glasa. Alkoholizam je bio njen problem koji je rešila još u vreme snimanja prethodnog albuma St.Cloud. Taj album joj je kako sama kaže udvostručio publiku i omogućio joj da se mnogo bolje pozicionira na sceni. Kaže u jednom intervjuu da je na trenutak pomislila da joj se otvaraju vrata pop tržišta, ali taj trenutak je brzo prošao, uz komentar „nije to za mene“. Ipak, ovaj album će joj pomoći da ode korak  dalje, ako ne ka vrhovima top lista onda u kreativnom smislu. Na njemu nema slabe stvari ali bih kao najbolju ipak istakao pesmu „Right Back To It“ u kojoj harmonije peva i svira gitaru MJ Lenderman, indi rok zvezda u usponu. Teško je rečima objasniti muziku pa vam zato preporučujem da čujete Waxahatchee da bi vam bilo jasno šta hoću da kažem. Njena muzika i tekstovi imaju težinu i kad peva o standardnim, ne mnogo interesantnim temama. Stilski, polako se od indi roka pomera ka alt kantriju i verujte mi, dobro joj stoji. Mora se spomenuti i doprinos Breda Kuka, producenta albuma i njenog najboljeg prijatelja, kako kaže Kejti. Ako vam kažem da je on ove godine producirao i Hurray For The Riff Raff album, i ne moram mnogo da pričam, sve vam je jasno. Treba reći i da Spenser Tvidi, sin Džefa Tvidija, svira bubnjeve svojim čvrstim ali nenametljivim stilom.

Da se vratim na ono možda neadekvatno poređenje sa Alanis Moriset s početka teksta. Posle desetodnevnog bavljenja ovim albumom mislim da sam razumeo u čemu je štos. Nije stvar u istom razlogu za pesmu, jer razlog nije isti, ali je zato dubina osećanja ista, isti je „feeling“ – bes i frustraciju kod Alanis zamenila je dubina prave ljubavi kod Kejti. Mogu samo da kažem blago Kevinu Morbiju, Kejtinom partneru, na ljubavi kakvu ima. Blago i nama slušaocima što smo dobili ovakvu ploču.

Ocena: 8.8 /10

Adrianne Lenker – Bright Future

Lenker je osetljiva i nežna osoba. Šta se u njenoj glavi tačno događa ne možemo znati, ali možemo biti sigurni da mnogo šta pobudi njena osećanja. Hipersenzibilnost je važna odlika umetnika bez koje se, kad malo bolje razmislim, niko i ne može nazvati pravim umetnikom. Umetnik nema pravo da bude ravnodušan! Ali, ni ovoliko velika osećajnost nije dobra za onog ko je poseduje. Nema tu sreće. Album posle preslušavanja izgleda kao vežba u evociranju emocionalnog pamćenja koji sasvim logično, nije mogao da izađe kao Big Thief album jer je previše ličan. Počevši od prve pesme, „Real House“ koja govori o emocijama njene majke, ali i njenim (možda još više njenim!) do poslednje, „Ruined“, koja govori o ljubavi bez granica, a takve su sve ljubavi Adrijane Lenker, jer kod nje se gubi granica između telesnog i nadtelesnog. Kad bi neko mogao da ispita limbički sistem njenog mozga sigurno bi našao potvrdu snage njenog emocionalnog pamćenja. Ono je kod žena jače nego kod muškaraca, ali, čini mi se bi kod Adrijane rezultati bili na maksimumu. Pesma sa „Bright Future“ su čista nepatvorena emocija uhvaćena na magnetofonsku traku u trenutku evociranja, u sirovom nerafiniranom obliku. Probrani saradnici na ploči, birani pre po senzibilitetu nego po ekspertizi na određenom instrumentu što se vidi po tome da se i ne drže striktno svog instrumenta, uspevaju da uhvate tu emociju puštenu u etar od strane Adrijane Lenker i da sačuvaju njen „vazdušasti“ kvalitet. Greh bi bilo okovati je u nekakve čvršće strukture. Kad ti neko podari ovakav album u ovo doba ekspanzije veštačke inteligencije  možeš mu samo reći veliko hvala i pomisliti da bitka protiv AI za ljudsku rasu ipak nije potpuno izgubljena.

Ocena: 8.7/10

Aiofe O’Donovan – All My Friends

Ova nova istrživanja koja govore o tome da su tekstovi pop pesama sve jednostavniji, ili, tačnije, sve banalniji, svakako ne važe za Ifu O’Donovan. Naprotiv, njeni tekstovi (ali i muzika) su sve složeniji – komplikovaniji. To naravno nije ništa loše, već sasvim suprotno, vraća nadu da nije sve propalo za sva vremena. Možda ipak dođe do promene kursa kojim je ova civilizacija krenula. Ifa je, sada se to jasno vidi, naslednica najveće autorke rok muzike Džoni Mičel. Čak je uspela da kreira onaj pulsirajući zvuk karakterističan za najkreativniji period Mičelove, onaj kad je sarađivala sa Džekoom Pastorijusom sredinom sedamdesetih godina XX veka.

Album „All My Friends“ Ife O’Donovan je urađen u saradnji sa klasičnim muzičarima iz njujorškog The Knights orkestra braće Jakobsen, San Francisco Girls Chorus-a i duvačkog kvarteta The Westerlies koji se sastoji od dve trube i dva trombona i svira kako sami članovi kažu „mešavinu džeza, nove klasične muzike i folka sa Apalačkih planina“. Mašala! Ifa je sve to vrlo lepo uklopila u savršenu celinu koja nas vraća u vreme sifražetskog pokreta koji je bio na vrhuncu pre više od sto godina. Sa osmehom u jednom intervjuu kaže da temu nije odabrala spontano, već je učestvovala na dva konkursa za dodelu sredstava za delo koje bi obeležilo stogodišnjicu dobijanja prava glasa za žene u SAD putem usvajanja 19-og amandmana Ustava SAD 26.08.1920. Najzaslužnija za dobijeno pravo glasa za žene bila je sifražetkinja Keri Čepmen Kat čiji su se delovi političkih govora našli u pesmama O’Donovanove. Četiri od devet pesama Ifa je uradila sa svim gore nabrojanim učesnicima, jednu sa The Knights, jednu sa The Knights i The Westerlies, jednu sa koleginicom Anais Mičel i dve solo. Sasvim kontra od agresivnih sifražetkinja, Ifina muzika je vrlo suptilna, što je podcrtano izborom muzičkih kolektiva koji su je na albumu pratili. Teško je zamisliti zajedno kvartet duvača, orkestar klasične muzike i ženski hor koga čine devojčice i devojke od 12 do 18 godina. Ipak, svi oni zajedno funkcionišu savršeno, tako da slušaocu uopšte nije čudno ono što čuje. Čak sam prijatno iznenađen kako sve to zajedno zvuči. Naročito mi se svidelo unekoliko različito iščitavanje Bob Dilanove pesme „The Lonesome Death Of Hattie Carroll“ koja umesto priče izveštača kao u originalu, ima empatični ton nekoga ko je blizak žrtvi. Mada ploča „All My Friends“ nije nastala spontano, već kao projekat, to joj ne umanjuje vrednost zahvaljujući tome što joj je Ifa O’Donovan dala jak autorski pečat kroz nadahnute tekstove i nadžanrovsku muziku koja priči o borbi za žensku ravnopravnost koja još uvek traje, daje dozu neophodne unutrašnje napetosti. Ova muzika vredna je svakog uloženog dinara.

Ocena: 8.6/10

Beyonce – Cowboy Carter

“... Kantri je poslednjih godina u žiži interesovanja pop-muzičkog biznisa jer vraća pop muziku na pozicije na kojim je nekada davno bila koje bi se najlakše mogle objasniti onom starom doskočicom Džonija Keša, još jedne kantri legende, kada je na pitanje šta je kantri muzika odgovorio – to vam je tri akorda i istina (three chords and the truth). Nekada je ta maksima mogla da se primeni i na kvalitetnu pop muziku. Ipak, pop muzika je od vremena Džonija Keša ubrzano regresirala ka maksimi „jedan akord i laž“ tako da ta Kešova definicija danas predstavlja teško dostižni cilj. Reći će neki da preterujem, da današnji pop ipak koristi više akorda ali ne – današnji pop koristi ritmičke sheme pre nego akorde (gitare često i nema u pesmama). Bijonse je shvatila (i ne samo ona!) da je dno dotaknuto i da se mora doći na čvrsto tlo, pa je uzela (a šta će drugo!) arhetipsku kantri pesmu „Jolene“ koju je ikona kantrija Doli Parton objavila 1973. godine koja je tad kad je objavljena dogurala do tek šezdesetog mesta Bilbordovih Hot 100. Bijonsina verzija, koja je po mom mišljenju sasvim OK (čak mi ni izmena teksta po kojoj Bi preti svojoj suparnici, za razliku od Doli koja je moli, ne smeta), je prva od velikog broja obrada te pesme, računajući i onu najpoznatiju od White Stripesa, po mnogima najbolju, koja je ušla u Top 10 Bilbordove liste. Tu se direktan upliv kantri muzike u ovaj album ne završava. Majli Sajrus, kojoj je Doli Parton kuma, ima duet sa Bijonsi („II Most Wanted“) koji je na Bilbordovoj top listi za jedno mesto uspešniji od „Jolene“ koja je osvanula na sedmom mestu.

Kad se petljaš sa kantrijem bolje ti je da ne preskočiš njegovog prvosveštenika Vilija Nelsona, pa ga nije preskočila ni Bijonsi. Vili, međutim, ne peva već priča i to kao radio voditelj izmišljenog šoua „Smoke Hour“. To je ključni zapis albuma, jer na indirektan način objašnjava ideju koja stoji iza njega. Zvučni zapis počinje traženjem željene radio stanice na klasičnom radio-aparatu tako što se prvo čuje pesma starog bluzera San Hausa „Don’t You Mind People Grinnin’ In My Face“, zatim rokenrol pionirka Sister Rozeta Tarp sa „Down By The Riverside“, pa Čak Beri, jedan od ključnih ljudi za nastanak rokenrola, i pesma „Maybelene“ i na kraju Roj Hamilton, bluzer i rokabili izvođač koji se dovodi u vezu sa Elvisom Preslijem preko zajedničkog producenta Otisa Blekvela sa pesmom „Don’t Let Go“ iz 1958. Sve su ovo crni umetnici veoma značajni za razvoj rokenrola, muzičkog pravca koji je prosto „otet“ od crnaca i u potpunosti preuzet od strane belaca. Bijonse ide još dalje i tvrdi da se slično preuzimanje (neprijateljsko?!?) dogodilo i sa kantri muzikom. Ni to nije daleko od istine ako se zna da je ključni instrument kantrija/folka bendžo afričkog porekla. I ne samo to. Mother Maybelle Carter koja je svirala gitaru u The Carter Family je svoj „scratch“ stil sviranja razvila po ugledu na Leslija Ridla, crnog gitariste koji je pratio A.P.Kartera u njegovim misijama otkrivanja i otimanja od zaborava starih pesama. Bijonsi je u stvari u pravu – razlika između bluza, folka i kantrija je u tim prvim danima snimljene muzike bila vrlo mala, skoro zanemarljiva. Kad se sluša čuvena „Smithsonian Folkways Antology of American Folk Music“ skoro je nemoguće razlikovati crnog od belog izvođača. Ni sami muzičari koji su te pesme izvodili nisu pravili razliku, sve je to bila američka „roots“ muzika u kojoj je crnački upliv od esencijalnog značaja. Da nije tako, to bi ostala evropska narodna muzika.

Eto, čitav pasus posvetih numeri koja i nije prava pesma ali valjda vam je jasno da je Bijonsi u tih pedeset sekundi obrazložila ideju koja stoji iza ovog albuma. A to je kao što već rekoh reafirmacija crnačkog doprinosa američkoj pop muzici koji je ogroman čak i u žanrovima koji se vode kao belački, ali i američkoj kulturi u najširem smislu…”

(Kompletnu recenziju albuma – ocena 8.3/10 – čitajte OVDE)

Kacey Musgraves – Deeper Well

Peti album Kejsi Musgrejvs je pop-kantri album dovoljno intiman da mi privuče pažnu. Kao i bilo koji album snimljen posle razvoda, ima određeni melanholični prizvuk koji me je odmah „kupio“. Pesme koje su mi odmah privukle pažnju su „The Architect“, pesma o Bogu, i „Heaven Is“, koja ne, na neki način, takođe pesma o Bogu. Njena melodija potiče od stare škotske folk pesme koju je prvi objavio Robert Burns 1794 godine. Mala pastoralna simfonija, moglo bi se reći. Ne treba preskočiti ni naslovnu, „Deeper Well“ koja govori o njenom razvodu koji se desio posle svega tri godine braka sa kantri pevačem Rastonom Kelijem. Pesma počinje sa povratkom Saturna, što je termin koji koriste astrolozi. To je period od 27. do 31. godine kada se Saturn vraća u kuću u kojoj je bio kad je osoba o kojoj se radi rođena, što se događa dva ili tri puta u životu. Prvi povratak Saturna simboliše ulazak u zrelo doba, uvek praćen emocionalnim turbulencijama. Taj period u Životu Kejsi Musgrejvs se poklopio sa njenim neuspešnim brakom. U pesmi je i svojevrsna posveta Bobu Dilanu i to putem stiha „you go your way and I’ll go mine“ iz njegove istoimene pesme. Dakle, nije to obična moderna pop ploča koja se sastoj od „beat“-a i glasa i ničega više. Mada nije neka velika filozofija ima tu sasvim dovoljno „mesa“ da se napravi jedan pristojan muzički obrok. Kad malo bolje razmislim, ako se izuzme diskografija Lane Del Rej, albumi „Folklore“ i „Evermore“ Tejlor Svift, nekoliko pesama iz repertoara Mitski i pesma „Driver’s Licence“ Olivije Rodrigo, nema mnogo pop muzike 21. veka koja mi se više svidela od ovog albuma. Govorim o čistoj pop muzici ovog vremena, sa vrhova top lista, onoj koju retko ko iz moje generacije može da podnese.

Ocena: 8.2/10

Dawn Landes – The Liberated Woman’s Songbook

Izveo sam mali eksperiment sa Majkrosoftovim AI programom Copilot, najpre na engleskom pa na srpskom jeziku (koja se neznatno razlikuje):

“Dawn Landes je poznata po svom jedinstvenom pristupu folk muzici, a njen najnoviji album “The Liberated Woman’s Songbook” nastavlja taj trend. Ovaj album je zbirka pesama koje slave slobodne i nezavisne žene, sa snažnim tekstovima koji ističu borbu i trijumf žena u različitim aspektima života.

Muzički, album je mešavina tradicionalnog folka, countryja i popa, sa Landesovim prepoznatljivim vokalom koji donosi emotivnu dubinu svakoj pesmi. Instrumentacija je jednostavna, ali efektna, sa akustičnom gitarom i perkusijama koje pružaju solidnu osnovu za Landesov glas.

Pesme na albumu variraju od ličnih balada do himni koje slave žensku snagu i otpornost. Landesova lirička veština je na vrhuncu na ovom albumu, sa pesmama koje istražuju teme ljubavi, gubitka, samostalnosti i emancipacije.

Jedan od vrhunaca albuma je pesma “Rise Up”, koja služi kao moćna himna za sve žene koje se bore za svoja prava i slobodu. Sa svojim zaraznim refrenom i inspirativnim tekstom, ova pesma je savršen primer onoga što ovaj album predstavlja.

U celini, “The Liberated Woman’s Songbook” je snažan i emotivan album koji slavi žene i njihovu snagu. Dawn Landes je stvorila nešto zaista posebno sa ovim albumom, i to je definitivno vredno slušanja. Bez obzira da li ste fan folk muzike ili ne, ovaj album ima nešto za svakoga.”

Kao što vidite, prilično informativan (i afirmativan) prikaz albuma, ali skroz depersonalizovan. To više liči na tekst koji najavljuje album nego na kritički osvrt na isti. Dakle, radi se o potpunom nedostatku ličnog odnosa recenzenta prema muzici na albumu što je sasvim prirodno,  jer AI nema lični odnos prema muzici. AI se još uvek bavi samo golim činjenicama. Možda sam mogao, da sam insistirao, da od Kopilota dobijem detaljniju analizu činjenica ili uporedni prikaz mišljenja različitih kritičara ali lični odnos nisam i verovatno još dugo neću moći da dobijem. Doživljaj muzike kod čoveka je vrlo kompleksan i još uvek nedovoljno razjašnjen proces pa ne čudi što AI nije osposobljen da ga implementira na sebi samom. Zato ću, ostavivši ove korisne informacije dobijena od Kopilota netaknutim, pokušati da par svojih impresija posle slušanja albuma.

Kako ja ovo čujem, Don se opredelila za suptilan, neagresivni pristup ovoj tematici, ali i pristup kojim ove, slobodno se može reći, drevne pesme dobijaju osavremenjeni, moderni zvuk. Zato nema onog sloja patine  nataloženog na pesme stare sto – dvesta godina, koji odbija sve osim etnomuzikologa amatera i profesionalaca. Ko ne zna pozadinu, mogao bi mirne duše zaključiti da se radi o pesmama nastalim u ovom trenutku. Donina izvedba je kao što rekoh defanzivna što možda nije najprimerenije temi koju pesme obrađuju, a to je emancipacija žene. Sifražetkinje su bile daleko agresivnije, ali, mora se priznati, i ovaj „tiha-voda-breg-roni“ pristup daje rezultate. Dokaz je između ostalog i ovaj moj „Dnevnik“ u kome su devet od deset autora/autorki o kojima sam pisao žene. Povećana vidljivost bez izuzetka dovodi do povećanog uticaja. Tako i treba da bude. Na kraju jedna napomena koja se odnosi na ocenu višu od maksimalne koju dajem za albume sa neoriginalnim materijalom. Donino autorstvo se ovde ogleda, ne u kompoziroskom radu, već u odabiru pesama koje se uklapaju u zadatu temu i njihovoj međusobnoj uklopljenosti.

Ocena: 8.2/10

The Price Sisters – Between The Lines

Ako hoćete da čujete pravi tradicionalni „bluegrass“ nalazite se na pravom mestu – sestre Prajs su mu se najviše približile. Sestre bliznakinje su za svoj osamnaesti rođendan dobile kao poklon upis na Del Mekurijevu (Del MCoury) bluegrass akademiju gde su upoznale legendarnog Dela Mekurija koji je pedesetih godina XX-og veka bio član Bil Monroovih Bluegrass Boys-a. Mic po mic su, od studentkinja njegove akademije za desetakk godina dogurale do profesorskih pozicija. Da bi to postigle bila su im potrebna tri albuma, mnogo vežbanja i mnogo nastupa kad god bi ih i gde god neko pozvao. Danas su, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih sastava tradicionalnog blugrasa u Americi što nije mala stvar. Sestre bliznakinje Loren i Liana Prajs kao autorke još nisu pokazale šta mogu (na ovom albumu su po prvi put doprinele sa po jednim svojim instrumentalom) ali su kao interpretatorke i bendliderke pokazale da mogu mnogo. Blugras je muzika koja se u velikoj meri bazira na izvođenju poznatih i manje poznatih pesama drugih autora, tako da kod njih obrade nemaju negativnu konotaciju kao u nekim drugim žanrovima pop muzike. U blugrasu je najvažnije demonstrirati zajedništvo u okviru benda, pa onda i zajedništvo benda i publike. Vrhunske izvedbe u blugrasu ćete prepoznati po tome što svako od muzičara ima svojih „pet minuta“ u spotlajtu – jedan po jedan muzičar prilazi mikrofonu i izvodi svoj solo, bilo tako što ga otpeva ili odsvira. Nema unapred predodređenih zvezda već status zvezde dobijaš time što briljiraš na svom instrumentu. Posle tih solo deonica koje slede jedna za drugom, povratak na zajedničku svirku  je podizanje pesme na viši energetski nivo što publika zna da oseti i zna da ceni. Možete to videti na lajv snimcima The Price Sisters, ali i na snimcijma nastupa Siere Ferel, Bili Stringsa, Moli Tatl i drugih. Preslušavanje studijskih albuma nema takav naboj, ali se kvalitet procenjuje više po tome koliko je slaganje glasova dobro izvedeno. Slaganje glasova je kod sestara gotovo uvek odlično, a kod sestara bliznakinja više nego odlično. U blugrasu je čak poželjno da harmonija ne bude idealna već da postoji „ugrađena“ nepravilnost koja daje utisak sirovosti. Dobar primer za ono što bezuspešno pokušavam da objasnim rečima je pesma koju Loren i Liana izvode upravo savršeno – taj svađalački ton koji postižu u pesmi „I Can Read Between The Lines In Your Letters“, a koji sasvim odgovara tematici pesme teško je moguće bolje dočarati . Da li će Loren i Liana tokom svoje karijere (a u blugrasu karijere traju do kraja života) iznedriti neki blugras klasik, ostaje da se vidi, ali sam siguran da će tradicionalni blugras kroz njih ostati da živi.

Ocena: 8.1/10

Leyla McCalla -  Sun Without The Heat

Lejla Mekala je iz ekipe Rianon Gidens - crnih folkerki čije je idejno i/ili praktično polazište Caroline Chocolate Drops, legendarna grupa „old time“ muzike iz Severne Karoline. Njena autorska muzika ostaje na tom tragu, tako da će se fanovima pomenute grupe (u koje i sam spadam) svakako dopasti. Ovo je njen peti solo album od 2013, dakle za jedanaest godina. Pisao sam već na StereoArtu o njenom albumu Capitalist Blues i u par navrata o supergrupi Our Native Daughters čiji je Lejla takođe član. Ona je klasično obrazovana čelistkinja koja svira i bendžo i gitaru, i peva, naravno.

Album „Sun Without the Heart“ ne odudara od njenih dosadašnjih ostvarenja i neće biti „game changer“ za nju. Drugim rečima, kome se do sada sviđala, svideće se i ovaj album, ali mnogo novih sledbenika ne verujem da će zadobiti. Njene pesme su uvek angažovane, nekad sasvim otvoreno a nekad prikriveno, i uvek u sebe imaju ugrađenu dozu rezilijence. Nema naše reči koja bi bila adekvatan prevod, pa ću reći da je to sposobnost osobe da na pravi način odgovori na životne probleme i stresove. Žilavost, otpornost, rekao bih. Rezilijenca se nalazi u podtekstu svake njene pesme što je sasvim logično imajući u vidu njeno poreklo i rasnu pripadnost. Izdvojio bih naslovnu pesmu sa jakom porukom koja kao da se nadovezuje na onu Njegoševu „čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči“, i prelepu „Give Yourself a Break“ koja govori da treba i sebi nekad dati oduška. Lep je i završetak albuma sa pesmom snažno obojenom zvukom violončela i porukom koja kaže „želim da verujem u svet koji mi je dat…u ljubav koju ne vidim…u svetlost koju ne mogu da vidim“. Poruka nije baš optimistička što ne čudi jer, realno, i nema nekog razloga za optimizam. Ipak, dok slušamo Lejlu, svet ipak izgleda za nijansu lepši.

Ocena: 8.1/10

Luke Grimes – Luke Grimes

Vreme je da jedna od najboljih serija XXI veka Jeloustoun („Yellowstone“) uđe u priču i ovo je možda najbolji način – preko kantri albuma koji je snimio jedan od glavnih protagonista Luk Grajms koji u seriji igra Stejsija, sina rančera Džona Datona (igra ga Kevin Kostner). Nije to jedan od onih albuma koje snimaju popularni glumci koji nastupaju u trenutnim hitovima da zarade još koji dinar, ili možda jeste, s tim što je ovo sasvim solidan kantri album. Nije da baš donosi nešto novo (a koji mejnstrim kantri album donosi?) ali je sasvim solidno ostvarenje, dobro izvedeno sa sasvim dobro napisanom muzikom. Da lepuškasti Luk nije bio samo ukras, dokaz je to što je potpisan na svim osim dvema pesmama („Hold On“ Ilsija Žubera i Foja Vensa koja je najveći hit sa ove ploče i Hejes Karlovoj „Worst Of Me“) a koautorstvo deli sa poznatim imenima iz sveta kantri muzike Lori Mekenom, Brentom i Dejvom Kobom i drugima. Dejv Kob je ujedno i producirao album. Jedina mana albuma je po mom mišljenju to što je prepeglan – sve je na njemu u savršenom redu i sve teče glatko bez ikakvih nestašluka i iskakanja. Bez tih malih nečistoća, bar kad je moj ukus u pitanju, nema dobrog kantri albuma. Ali, jedna od ideja na kojima počiva ovaj album je da se dobro proda (tu ideju su zastupali oni koji su album izdali) mada se čini da Luku Grajmsu to nije bilo najbitnije – on očigledno voli kantri muziku. O pet sezona ove serije o današnjem divljem zapadu (koji je kako izgleda divljiji nego ikad!) i njenom vrlo zanimljivom soundtracku će biti mnogo više reči drugom prilikom, ovaj kratki prikaz je tu samo da vam zagolica maštu.

Ocena: 8.0/10

Ostali:

Scott H. Biram – The One & Only (folk, 8.4/10); Alejandro Escovedo – Echo Dancing (rock, 8.3/10); Missy Raines – Highlander (bluegrass, 8.2/10); AC Sapphire – December 32nd (indie folk, 8.2/10); Andrea and Mud – Institutionalized (country, 8.2/10); Kimmi Bitter – Old School (country, 8.2/10); Josh Fortenberry – No Such Thing As Forever (bluegrass, 8.2/10); Claire Anne Taylor – Giving It Away (folk, 8.2/10); Conor Ryan Hennessy & Paul Simion – Seagull Songs (folk, 8.2/10); Rose Droll – With Strangers (electronica, 8.1/10); Lucy Rose – This Ain’t The Way You Go Out (indie folk, 8.1/10); Joe Pug – Sketch Of A Promised Departure (folk, 8.1/10); Cody Jinks – Change The Game (country, 8.1/10); VA – My Black Country: The Songs Of Alice Randall (country, 8.0/10); Sue Foley – One Guitar Woman (blues, 8.0/10); Ma Polaine’s Great Decline – Molecules (indie folk, 8.0/10); Nadine Shah – Filthy Underneath (rock, 8.0/10); Larry Campbell & Teresa Williams – All This Time (americana, 7.9/10); Sarah Shook & The Disarmers – Revelations (indie folk, 7.9/10); T-Bone Burnett – The Other Side (americana, 7.8/10); The Staves – All Now (indie folk, 7.7/10).

Domaći albumi (oba sa ocenom 9.0/10)

Mary May – Now Tell Me How You Break RECENZIJA

Ivan Grobenski – Pink  RECENZIJA