Print this page

Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (55)

25 februar 2022
Author :   Srđan Strajnić

Početak godine obeležio je sukob Nila Janga i Spotifaja povodom hostovanja podkasta kontroverznog Džoa Rogana. Rogan je u 1757 epizodi svog podkasta ugostio dr Roberta Malonea, koji u javnosti istupa kao protivnik vakcinisanja protiv COVID-a, naročito onih mlađih od 18 godina. Stručna medicinska javnost se pobunila protiv tih stavova pismom upućenim Spotifaju koje je Jang podržao i to tako što je rekao: na Spotifaju može biti ili Jang ili Rogan, nikako obojica. Spotifaj se nije dugo dvoumio, već sledećeg dana je krenuo sa uklanjanjem Jangove muzike sa svoje striming platforme. Brza odluka Spotifaja u korist Rogana doneta je iz poslovnih razloga, jer Rogan, inače ekskluzivac Spotifaja (za razliku od Janga, čija se muzika i dalje nalazi na svim ostalim platformama) ima jedanaest miliona slušalaca po epizodi (koje idu nekoliko puta nedeljno) i najslušaniji je podkast na Spotifaju. Nil Jang ima oko šest miliona slušalaca mesečno i sam kaža da od Spotifaja dolazi 60% njegovih prihoda od striming platformi, tako da će ga njegova principijelna odluka prilično koštati. Njegov primer je sledila i Džoni Mičel sa svojih 3.7 miliona slušalaca mesečno, i još neki izvođači povezani sa Jangom, kao CSN&Y i Nils Lofgren na primer.

Jang je kao što rekoh postupio u skladu sa svojim uverenjima i dugogodišnjim društvenim angažmanom uprkos ličnoj finansijskoj šteti, ali je sa druge, manje simpatične strane postao protagonista takozvane “kansel kulture” koja uvodi ostrakizam u javni život (proglasiti nekog nepodobnim – isključiti nekog iz javnog života bez suđenja i presude) i otvara pitanje slobode govora. Videćemo kako će se sve to rešiti, jer Spotifaj je, posle uklanjanja Jangove i Mičeline muzika sa svoje platforme na njihov zahtev, uklonio i veći broj epizoda Roganovog podkasta koje su po njima politički nekorektne. Sporna epizoda je, pak, u trenutku kad ovo pišem (05.02.2022) i dalje tu. Verujem da će se ovaj sukob rešiti nekom vrstom kompromisa jer nikome od aktera ne odgovara ovakvo razrešenje.

Mimo toga, januar je kao i obično najdosadniji muzički mesec u godini. Malo novih izdanja, još manje onih bitnih, pa mi je uglavnom poslužio da (bar delimično) zaključim prošlu godinu što možete videti u spiskovima sa ocenama koji se nalaze odmah ispod ovog uvoda. Radi preglednosti, odvojio sam domaća i strana izdanja, koja možete poslušati preko izabranih pesama na bonus Mixcloud mikstejpu i Spotifaj plejlisti.

2021 (domaći)

Bohemija – Putujemo (domaći pop, 8.7/10); Sana Garić – Naočare za srce (domaći pop, 8.1/10); Mayales – Domovina (domaći rok, 8.1/10); Tus Nua – Nothing Personal (domaći indi, 8.0/10); Parampaščad – Na putu ka suncu (domaći rok, 8.0/10); Keni nije mrtav – Ajmo da plešemo (domaći rok, 7.5/10);

2021 (strani)

Adia Victoria – A Southern Gothic (folk, 8.5/10); Emily Scott Robinson - American Siren (country, 8.4/10); Robert Finley – Sharecropper’s Son (blues, 8.3/10); Hiss Golden Messenger – Quietly Blowing It (folk, 8.3/10); Dar Williams – I’ll Meet You Here (folk, 8.2/10); Myriam Gendron – Songs of love, lost & Found (folk, 8.2/10); Madi Diaz – History Of A Feeling (indie folk, 8.2/10); Nathaniel Rateliff & The Night Sweats – The Future (soul, 8.1/10); Alison Lewis – Our Lady Of The Highway (country, 8.1/10); Heartless Bastards – A Beautiful Life (rock, 8.1/10); Rodney Crowell – Triage (country, 8.1/10); Malachy – Drifter (americana, 8.1/10); Kutcha Edwards – Circling Time (folk blues, 8.1/10); Doc Carter – High Tide For Low Times (blues, 8.0/10); Floating Points, Pharoah Sanders, London Symphony Orchestra – Promises (jazz, 8.0/10); Elbow – Flying Dream 1 (rock, 8.0/10); Aaron Lee Tasjan – Tasjan!Tasjan!Tasjan! (pop, 8.0/10); Bria – Cuntry Covers Vol.1 EP (country, 8.0/10); Marina Allen – Candlepower (folk, 8.0/10); John Mc Cutcheon – Bucket List (folk, 8.0/10); Mike and the Moonpies – One To Grow On (country, 7.9/10); Daniel Romano – Cobra Poems (rock, 7.7/10); Lilly Hiatt – Lately (folk, 7.7/10); Kate Vogel – Someone I’m Proud Of (country, 7.6/10); Morgan Wade – Reckless (country, 7.5/10); Aimee Man – Queens Of The Summer Hotel (indie folk, 7.5/10); Cohen Braithwaite-Kilcoyne – Rakes & Misfits (english folk, 7.5/10); Carly Pearce – 29: Written In Stone (country, 7.4/10); Nicole Atkins – Memphis Ice (folk, 7.4/10); Karen Matheson – Still Time (folk, 7.3/10).

2022

2022. godina je, što se bitnih izdanja tiče, počela u februaru. Što se mene tiče najbitniji je album o kome pišem odmah posle ovog uvoda, ali mnogi drugi kritičari misle da je najbitniji onaj o kome pišem na samom kraju ove serije prikaza. Moraćete sami da utvrdite čije mišljenje vam je bliže. Paralelno sa čitanjem lepo bi bilo slušati Spotify plejlistu ili Mixcloud mikstejp, po vašem izboru.

Big Thief – Dragon New Warm Mountain I Believe In You

...I najveći skeptik će čim čuje prve taktove pesme „Change“ koja otvara novi album postati vernik benda Big Thief. Veliki bendovi se nikad ne baziraju na samo jednom bitnom članu (Lenon i Makartni, Džeger i Ričards, Pejdž i Plant…) pa tako i u ovom slučaju Adriana nije sama. Tu je podjednako bitni Bak Mik, glavni gitarista koji ne može Lenkerici da parira autorski, ali bitno utiče na zvuk benda. Na ovom duplom albumu koji broji čak dvadeset pesama nema mnogo njegovih gitarskih sola, jer je na nekim od prethodnih albuma zadovoljio svoje apetite u tom pogledu, ali ima funkcionalnog i svrsishodnog podređivanja kolektivu, pa je njegova gitara uz Adrianinu čvrsta osnova na kojoj počivaju vokali koji albumu daju distinkciju. Izvlačenje vokala u prvi plan uvek govori o pomeranju ka popu koje je ovde izvedeno tako da rok osnova njihove muzike ni jednog trenutka ne dolazi u pitanje. Možda je za doslednu privrženost roku najviše zaslužna ritam sekcija (Maks Oleartčik – bas, Džejms Krivčenia – bubnjevi, produkcija).

Interesantno je da je album sniman na četiri različita mesta sa četiri inženjera snimanja, s tim da je producent isti, bubnjar benda Džejms Krivčenia... (...)... Četiri studija i četiri inženjera snimanja dali su raznovrsnost neophodno potrebnu kada se radi o duplom albumu kakav je ovaj. Izbegnuta je jednoličnost (čitaj: dosada) a opet, vidi se da se radi o istom bendu, jer kad se pesme „promešaju“ kao što je to urađeno na „Dragon …“ albumu, te razlike uopšte ne „bodu oči“, tim više što konačni raspored pesama izgleda kao špil loše promešanih karata posle partije remija.... Ne znam šta nas čeka u 2022. godini ali već sada sa priličnom sigurnošću mogu reći da su Adriana Lenker i momci (inače svi od reda diplomci Berkli koledža iz Bostona) najozbiljniji kandidati za album godine, bar za nas koji preferiramo rok baziran na folku...

Opširniji prikaz albuma (ocena: 9.0/10) možete pročitati OVDE

The Delines – The Sea Drift

Ejmi Bun i Vili Vlotin su srce i duša The Delines. Ejmi malo više jer njen topli vokal koji naginje džezu je ono što osvaja na prvi pogled. Naravno da je Vlotin, kao glavni kompozitor i tekstopisac (dva instrumentala je komponovao Kori Grej, trubač i klavijaturista benda) možda i bitniji, ali kao što rekoh, Ejmin glas je taj koji instantno pridobija...(...)....Zato stavljam pod znak pitanja sopstvenu raspravu s početka recenzije ko je bitniji za ploču – Ejmi Bun ili Vili Vlotin i zaključujem da treba i Korija Greja uključiti u taj izbor. Bilo bi ipak nepravedno ne pomenuti Fredija Truhilja (bas) i Šona Oldama (perkusije), stare Vlautinove saradnike iz vremena benda Richmond Fontaine.

Opširnu recenziju albuma (ocena: 8.7/10) možete pročitati OVDE

Aoife O’Donovan – Age Of Apathy

(indie folk)

Legat Džoni Mičel dobija još jednu prinovu. Ifa O’Donovan je od solo početka karijere išla Džoninim putem kad se radi o melodijama njenih pesama. Videćemo da li je to jedina sličnost. Njeni počeci se vezuju za blugras bend Crooked Still koji je od 2004 do 2011 izdao pet studijskih albuma i ostao zapamćen po instrumentarijumu neobičnom za blugras. U postavi nije bilo gitare i mandoline, ali je bilo čela, violine, basa I bendža. Ifa je bila glavni vokal, a material koji su izvodili bio je većinom tradicionalan. Pitaćete se, pa gde je onda Ifa pronašla inspiraciju, gde je počelo njeno muzičko istraživanje? Počelo je sa Crooked Still, naravno, jer progresiv blugras koji su oni svirali se razlikuje od onog Bil Monroovog, koji je insistirao na poštovanju formule koju je sam izmislio. Progresiv blugras koketira sa klasičnom muzikom, preovlađuju instrumentalne deonice često odsvirane instrumentima koje možemo naći u simfonijskom orkestru. Ta veza sa klasikom verovatno je proširila Ifine muzičke vidike I ponukala je da počne da se bavi kompozicijom, opet bežeći od formula u upotrebi u popularnoj muzici. Osnovna formula bi bila ABABCB, gde je a strofa, B refren a C “bridž – most” ali Ifa, kao što je i Džoni nekad, beži od nje i prati svoj unutrašnji ritam i svoju unutrašnju melodiju. Istini za volju, struktura Ifinih pesama je ipak često klasična, ali je melodija pevanja potpuno slobodna kao kod Džoni, a i muzička pratnja je vrlo slična onoj sa Džoninog albuma “Hejira”, onog na kome je dominirao Džeko Pastorius. Posebno se to da uočiti u pesmama “Age of Apathy” i “Elevators” koje kao da su davno izgubljenje numere sa “Hejira” sešna.

Mada su uticaji klasične muzike i džeza u muzici Ife O’Donovan stigli iz progresiv blugrasa (koji u vreme hajlajta karijere Džoni Mičel nije ni postojao) a ne direktno iz tih formi kao kod Džoni, rezultat je isti, njihovo prisustvo je vidljivo. Saradnja sa Alison Rasel u pesmi “Pordigal Daughter” je u komplikovanu jednačinu Ifine muzike ubacila i “roots” žanr, što uz irski folk njenog odrastanja otprilike daje okvir u kome se O’Donovan kreće. Ocena je možda i previsoka ako se uzme da muzika Ife O’Donovan nije skroz originalna, ali, s druge strane, retko se ili nikako može čuti muzika koja liči na muziku Džoni Mičel iz njenih najboljih dana. (8.5/10)

Lost Dog Street Band – Glory

Bendžamin Tod je glavna kreativna snaga ovog „roots“ benda. Bivši alkoholičar je mnogo toga preturio preko glave, ali sada je navodno čist i spreman da poradi na svojoj karijeri. Bend ima četiri člana, Tod svira gitaru, njegova supruga Ešli Me violinu, Daglas Fransisko slajd i Džef Lups uspravni bas. Kao što vidite, sve su to akustični instrumenti, i nema bubnjeva, dakle pravi sklop za „roots“ muziku. Još nešto je interesantno – svi su oni, u nekom trenutku svojih života zarađivali za egzistenciju kao ulični svirači. Bendžamin Tod smatra da se to iskustvo bitno odražava na zvuk benda, pre svega na njegovu toplinu. I stvarno, pravo je uživanje za ljubitelja starog folka slušati njihov album „Glory“. Pored familijarnog saunda, tu je i odličan songrajting – poslušajte pesme „What Keeps Me Up Now“, „Fighting Lke Hell To Be Free“, „Loosing Again“ ili „Jalisco Bloom“ i postaćete fan, naravno pod uslovom da volite ovaj žanr. Neće vas odvratiti ni Bendžaminova  opsednutost oružjem i gomila tetovaža od kojih se ističe ona na vratu koja se ne može pohvaliti lepotom. Ako ste slučajno u Americi, ovih dana ordiniraju po srednjem zapadu pa ako ste u Montani, Ajdahu, Ajovi, Nebraski, Kanzasu ili Minesoti, potražite ih u nekom od tamošnjih koncertnih prostora. (8.3/10)

Lady Wray – Piece Of Me

(R&B)

Nikol Monik Rej nije novo ime. Prvi od tri svoja solo albuma objavila je još 1998. za disko kući Misi Eliot koja ju je i otkrila. Karijera joj je bila krivudava jer je zbog problema diskografskih kuća za koje je potpisivala često dolazilo do odlaganja pa i odustajanja od izdavanja već snimljenih albuma. Rok publici je najpoznatija po saradnji sa The Black Keys na Brothers albumu i još više na projektu Blakroc koji je uključio više R&B i hip-hop izvođača. Zašto sam uopšte odabrao da pišem o Lady Wray? Prvo, zato što vrlo retko pišem o R&B-ju, drugo, zato što mi se svidela naslovna pesma „Piece of Me“ koja je pravi old-fashioned soul (Ima još nekoliko takvih pesama (recimo „I Do“), treće, što me njen glas u nekoj meri podseća na moju jedno vreme omiljenu R&B pevačicu Mejsi Grej (sećate se njenog hita „I Try“). Neće se ovaj album naći na godišnjim listama, neće biti velikih hitova (ako za hit nije dovoljno 11 miliona strimova pesme „Come On In“ na Spotifaju) ali taj starovremenski soul/R&B mi se stvarno sviđa, daleko više od modernih formi afroameričke muzike sa kojima nisam uspeo da uhvatim priključak. Krivica je verovatno moja, propustio sam u nekom trenutku da napravim poveznicu od starog ka novom. To vam je slično učenju matematike – kad propustite nekoliko lekcija i izgubite nit, nikad više se ne možete vratiti i uživati u matematici. U muzici, srećom, uvek ima autorki (i autora) koje vam daju šansu da obnovite gradivo koje vam je poznato i da po ko zna koji put uživate u njemu. Jedna od takvih je i Lejdi Rej. (8.1/10)

She Brought Me Gasoline – There Were Times

(domaća americana)

Drugi album SBMG je logičan nastavak onoga što je započeto na prvom. Dakle, radi se o pomaku od „rootsa“ ka amerikani ali još uvek sa primesama bluza. Jedini blagi odmak, hvale vredan, je napravljen u pesmi „The Road“ u kojoj je gostovala Maja Posavec. Nije ni ta balada po raspoloženju i zvuku mnogo različita od ostalih ali upravo Maja pravi razliku – približava grupu mejnstrimu, ali ne mejnstrimu kao takvom već mejnstrimu amerikane. Lepo to zvuči, pa još ako proširi krug publike, našoj sreći neće biti kraja. Ozbiljno i profesionalno rade SBMG, i ne mislim tu samo na muzički deo, već i na onaj promotivni. Veb sajt je informativan i ažuran, a pres materijal će vas stići ma gde se nalazili. Jedino što još uvek nisu bili u prilici izvesti je turneja po regionu (i šire) da ne govorim zbog čega, svi znate. To bi im sigurno proširilo krug slušalaca, kvalitet njihove muzike je garant za to. (8.0/10)

Cat Power – Covers

Kaver album Čen Maršal bi po definiciji trebalo da bude atraktivan. Izbor pesama koje je obradila je na prvi pogled interesantan, ali da vidimo kako sve to zvuči. Pesma koja otvara album je Frenk Oušnova „Bad Religion“ sa albuma „Channel Orange“. Oušn je neo-soul izvođač čija muzika je mešavina stilova bazirana na klasičnom soulu. Tekstovi su introspektivni a muzika inkorporira džez fank, pop soul, rep i druge crnačke žanrove. Ket Pauer je pesmu pretvrorila u svoju ali nisam baš siguran da li je pesma time dobila ili izgubila. „Unhate“ je obrada njene sopstvene pesme „Hate“ koju, mislio sam, nikakva obrada ne može nadmašiti. I nije. OK, vremena se menjaju, Čen nije više depresivna i suicidna, sve je to lepo, ali možda je trebalo ostaviti pesmu da svedoči o tom, sada već davno prošlom vremenu. Tekst jeste izmenjen, i odražava njeno sadašnje raspoloženje a i muzika nije više toliko depresivna. Moram reći da me zvuk koji je Maršal kreirala za ovu pesmu podseća na zvuk koji ima album „Bad Daughter“ Dunje Ercegović. Rajan Goslingova pesma „Pa Pa Power“ mi nije poznata u originalnom izvođenju pa bih se uzdržao od detaljnijeg komentara, ali je zato „White Mustang“ Lane Del Rej sa njenog „Lust For Life“ albuma u izvođenju Cat Power dobila na čvrstini i samim tim izgubila krhkost koja je krasila original.

Težak zadatak je obrađivati grupu The Pogues i Šejn Mekgovanov irski akcenat što Čen na sreću nije ni pokušavala ali je obrada ipak ostala dovoljno bliska originalu što je dobro. Kaver Bob Sigerove „Against The Wind“ je iznenađujući izbor, jer svi su već zaboravili starog Bob Sigera koji je tamo negde sedamdesetih imao svojih trenutaka. Cat Power je njegovi „plain and simple“ pesmu učinila modernijom što će joj se računati kao dobro delo kad jednoga dana stane pred tvorca. Igi Popova „The Endless Sea“ je ostala dovoljno divlja u srcu da bi se računala u uspešne. S nestrpljenjem sam čekao da čujem svoju najdražu pesmu iz ovog izbora, Džekson Braunovu „These Days“ sa „For Everyman“ albuma i moram reći da sam blago razočaran jer ova verzija nije onako razvučeno razvučena ako shvatate šta hoću da kažem. Ova je samo razvučena. Pesma Kiti Vels „It Wasn’t God Who Made Honky Tonk Angels“ skoro da je postala indi-rok pesma, što nije mali uspeh, mada je možda mogla izostati slajd gitara da bi transformacija bila potpuna. Kad posle kantri klasika usledi pesma Nik Kejva obrve se instant podignu ali je naša Čen uspela da uproseči ova dva ekstrema i prebaci ih na svoj teren. Remek delo Pola Vesterberga (The Replacements) „Here Comes A Regular“ je dobilo odgovarajući tretman ovde, sa setnim klavirom koji dominirane menjajući ni za jotu atmosferu originala. I na kraju, obrada Bili Holidej koju je nemoguće ali i opasno imitirati, pa se Čen Maršal nije ni upustila u tu rabotu. Uspela je Čen da se izbori sa ultimativnom ljubavnom pesmom, mada mi nedostaje fatalizam originalne verzije. Sve u svemu, solidan album obrada vrlo različitih pesama koje je Cat Power uspela da, bar dok slušamo album, učini svojima. (7.5/10)

Black Country, New Road - Ants From Up There

(art rock)

Ne bih da ulazim u rasprave oko ovog benda sa onima kojima se sviđa (a takvih je mnogo), jer prosto ovakvu muziku, što bi rekli, organski ne podnosim i tu nikakvi argumenti neće pomoći. Bend koji je pokupio šta se može pokupiti od prog-roka sedamdesetih, berlinske faze Dejvida Bouvija, Piter Gabriel ere grupe Genesis, američkog zakasnelog odgovora na prog-rok u vidu bendova Styx, Kansas i Journey, Nik Kejvove mesijanske faze, Arcade Fire monumentalnosti … neće se dugo zadržati na mojoj plejlisti, to vam mogu reći mirne duše. Ima među ovim nabrojanim epizodama i onih koje stoje kao bitni momenti u istoriji rokenrola, voljeni ili bar poštovani od mnogih, ali kao što rekoh, iako moj mozak to shvata moj organizam se opire da to prizna. Kad čujem novu muziku iz tog dijapazona kod mene se javlja nešto slično alergiji – znojim se, ubrzano dišem, osećam mučninu koja se sa svakim taktom povećava a pointer miša se sam, telepatskim putem pomera ka simbolu „stop“ na plejeru.

Za potrebe „Dnevnika“ ipak sam uspeo da obuzdam odmetnuti pointer i da do kraja preslušam album „Ants From Up There“, čak sam sebe naterao da ga pustim i drugi put, ne bih li spoznao u čemu je njegova veličina i značaj kako tvrde skoro svi relevantni muzički portali, i oni bliski mom ukusu i oni drugi. Jedino iole suvislo do čega sam u tim razmišljanjima uspeo da dođem je fakat da su komplikovanije muzičke forme poslednjih godina ponovo zavladale rokenrolom pa je pratiocima tog modernog trenda ovaj album došao ko kec na desetku. Dakle, album se pojavio baš kad je sazrelo vreme za prvo remek-delo novog prog-roka. Sva ta silesija upotrebljenih instrumenata koji srećom ne sviraju unisono (a mogla se i ta katastrofa desiti) već su aranžmanima precizno raspoređeni po svakoj od pesama im se kod mene broji kao pozitivna karakteristika. Još jedna pozitivna karakteristika je unutrašnja dinamika pesama (nisu „ravne“ kao što su to obično rok pesme), pre svega u svakoj pesmi pojedinačno, pa sledstveno tome dinamika albuma nije baš izražena (pošto je svaka pesma dinamična na isti način – smenjuju se spori i brzi delovi - pa je ceo album stalna smena sporih i brzih delova). Istina je  da te smene daju ploči shizofreni karakter što nekome može biti zanimljivo (meni je naporno).

Tekstovi su napredak u odnosu na prog-rok sedamdesetih jer nema metafizike, nema pretencioznosti, nema nordijske mitologije ali zato obiluju pop-kulturnim referencama tipa Bili Ajliš, Konkord avion, nekompjuterska igrica Warhammer 40k, film Good Will Hunting, kralj Henri VIII, s tim da se neke od referenci provlače kroz više pesama. Koliko sam shvatio, reči pesama je pisao Ajzak Vud, gitarista i pevač benda, koji ga je napustio četiri dana pre objavljivanja drugog albuma, sa obrazloženjem da oseća tugu i strah i da ga to onemogućava da svira gitaru i peva u isto vreme. Priča podseća na odlazak Sid Bareta iz Pink Floyd, takođe tokom snimanja drugog albuma. Nestabilno mentalno stanje Ajzaka Vuda umnogome objašnjava zašto su reči pesama takve kakve su, ali nipošto ne olakšava njihovo razumevanje. Još je teže shvatiti kako će „Black Country, New Road“ nastaviti bez Vuda i njegovog distinktivnog vokala (koji ipak u nekim trenucima podseća na Piter Hamilov), ali i njegovog kompozitorskog doprinosa. Bend, koji je od septeta postao sekstet nastavlja sa radom, s tim da je obećao da iz poštovanja prema njemu neće javno izvoditi pesme u čijoj je kreaciji učestvovao Ajzak Vud.

Na kraju, za one koji čitaju samo poslednji pasus, niska ocena koju sam dao ne treba da vas zavara. Ako vam se sviđa ili vam se sviđao bilo ko od pomenutih u prvom pasusu, najverovatnije ćete biti oduševljeni ovim albumom. Čak i po mom sudu, on je bolji od ogromne većine albuma starog prog-roka ali ni on nije izbegao grešku ugrađenu u temelje prog-roka, a to je težnja da se „visoka umetnost“ postigne tako što će se kopirati „visoka umetnost“ drugih muzičkih i inih žanrova. Rokenrol već ima svoj recept za kreiranje dela trajne umetničke vrednosti čiju tajnu po mom shvatanju čuvaju Dilan, Nil Jang, Lusinda Vilijams, Tom Vejts… i ja taj recept ne bih menjao. Ocena: 5.0/10

Ostali (poređani po dobijenoj oceni)

Jake Xerxes Fussell – Good And Green Again (folk, 8.2/10) ; Eliza Gilkyson – Songs From The River Wind (country, 8.2/10); The Gravel Yard – Strange Times (bluegrass, 8.1/10); Simone Felice - All The Bright Coins (folk, 8.1/10); Beirut – Artifacts (indie folk, 8.1/10); Beach House – Once Twice Melody (dream pop, 8.0/10); Janis Ian  - The Light At The End Of The Line (folk, 8.0/10); Brent Cobb – And Now, Let’s Turn To Page… (gospel, 8.0/10); Emily Barker and Lukas Drinkwater – Room 822 (folk, 8.0/10); Animal Collective – Time Skiffs (indie rock, 8.0/10); Mitski – Laurel Hell (indie rock, 8.0/10); Carrie Biell – We Get Along (folk, 8.0/10); Tina Marzola – Gross Road Demos (country, 7.9/10); EmiSunshine – Diamonds (blugras, 7.8/10); The Rave-Ups – Tomorrow (indie rock, 7.7/10); The Whitmore Sisters – Ghost Stories (folk, 7.6/10); Ruthie Collins – Cold Comfort + (country, 7.5/10); The Lumineers - BRIGHTSIDE (indie folk, 7.5/10); The James Hunter Six – With Love (soul, 7.5/10); Punch Brothers – Hell On Church Street (bluegrass, 7.3/10); Kristy Cox – Shades Of Blue (bluegrass, 7.3/10); Good Morning Bedlam – Lulu (folk, 7.2/10); David Gideon – Lonesome Desert Strum (country, 7.1/10); Jim Gaudet and the Railroad Boys – Hillbilly Rock’n’Roll (bluegrass, 7.0/10); Jethro Tull – The Zealot Gene (rock, 6.5/10).