Print this page

Dušan Vesić: Bunt dece socijalizma (Laguna, 2020)

29 decembar 2020
Author :   Srđan Strajnić

Kaže u kratkoj biografiji pisca knjige Dušana Vesića da je rođen na Svetu Petku (27.10.) 1959 godine, što znači da je tačno godinu i jedan dan mlađi od autora ovog teksta. Zašto je to bitno? Zato što će kritika njegove knjige ”Bunt dece socijalizma” ili u hrvatskom izdanju ”Zamisli život...” sa podnaslovom ”Novi val – prva generacija” doći od pripadnika njegove generacije koji je rađanju novog talasa u Jugoslaviji, baš kao i autor knjige, generacijski prisustvovao. Kako sam bio nešto stariji i od autora knjige i od većine protagonista samog novog talasa posmatrao sam taj pokret ne kao njegov integralni deo, nego sa određene kritičke distance, što ne znači da nisam učestvovao na beogradskim žurkama koje pominje autor.

No, krenimo od početka, od uzora. Slažem je da je grupa Buldožer bila preteča novog talasa iako je i dalje rabila bluz kao osnovnu inspiraciju (npr. “Blues Gnjus”) za razliku od novotalasnih grupa koje su distancu od klasične rok muzike pravile, kako to ispravno primećuje Vesić, bežeći od bluza kao đavo od krsta. U ovo vreme, sredinom sedamdesetih, Buldožer je bio nešto sasvim novo na našoj rok sceni koja je krupnim koracima srljala u pastirski rok uz sveopšte odobravanje širokih narodnih masa. Jedino utočište pravovernih rokera posle prelaska Smaka (koji je do tada svirao bluz) u “narodnjake”. Međutim, danas kad prelistavam originalno izdanje albuma PGP RTB/Alta iz 1975, ono sa knjižicom od osam strana, koje posedujem, najviše mi upada u oči politički krajnje nekorektni, mizogini strip u kome čovek koji čita novine, ovlaži svoje prste da bi okrenuo list tako što iz zavuče u međunožje žene koja tuda prolazi. Tada je to bilo duhovito, danas bi zbog toga bili izopšteni, ako ne i uhapšeni od strane feminističke policije.

Nemam većih primedbi na izbor novotalasnih bendova koji je autor napravio, niti na pristup “od zapada ka istoku” jer to i jeste bio pravac širenja novog talasa. Prva linija dodira sa pankom, Ljubljana – Rijeka, sasvim je lepo i potpuno obrazložena. Možda je trebalo pomenuti podlistak beogradske ”Književne reči” iz 1984 u kome je objavljen manifest Pankrta pod imenom ”U službi njenog veličanstva” koji su napisali Pero Lovšin i Gregor Tomc. U njemu je detaljno izložena ideološka potka koja stoji iza dela Pankrta, koja bi se jednostavnim rečima mogla opisati kao anarhistička. Levo anarhistička. To je bilo previše levo i za Dimitrija Rupela i za Slavoja Žižeka, kao što to i Vesić u svojoj knjizi navodi, ali ne i za Laibach koji se na njega bukvalno nadovezao, kako to i Vesić lucidno primećuje. Neosvešćeni bunt Parafa i programski politički stav Pankrta se u svojim manifestacijama razlikuju kao nebo i zemlja, ali su u suštini levi anarhizam koji je u potpunoj suprotnosti sa onim što nas je u budućnosti čekalo – sa neoliberalnim kapitalizmom.

Zagrebački akteri novotalasne scene nisu se, bar ne preovlađujuće, bavili tim teškim temama. Džoni se doticao političkih tema, takođe iz levog diskursa, ali na suprotnoj strani od vladajućeg establišmenta. Tadašnji Savez komunista Jugoslavije nije podržavao Leha Valensu u Poljskoj, već generala Jeruzelskog (vidi: Poljska u mom srcu). Jura Stublić (Film) se bavio provodom, plesom i problemima sentimentalne prirode a Prljavo kazalište uopštenim tinejdžerskim buntom dok i oni nisu prešli na ples. Haustor je bio u nekom svom, umetničkom svetu. Iz Vesićeve knjige se jasno vidi da on ima nekakav problem sa Džonijem, kao što se iz Džonijeve kritike knjige vidi da i ovaj ima problem sa Vesićem, ali to ne bi trebalo da bude razlog tolikog Vesićevog uzdizanja Prljavaca u odnosu na Džonija. Ipak ne bi trebalo stavljati u isti koš bend koji samo prati trendove (na svakom od prva tri albuma drugi neki trend) i koji na kraju završava u nekakvom domoljublju, sa jakom autorskom ličnošću kakav je Džoni Štulić.

Štulic se pojavio u vreme novog talasa, imao tu novotalasnu energiju, ali po svemu ostalom pre pripada singer/songrajterskoj školi Dilana i Nila Janga, pa je možda zato i dan danas njegov rani repertoar aktuelan, za razliku od repertoara Prljavaca s početka njihove karijere koji je sasvim potonuo u dubine vremena. Da ne govorimo da bi na osnovu Vesićevog teksta neko mogao zaključiti da je Parni Valjak pripadao novom talasu. Jasno se sećam da je Parni Valjak bio bend koji niko ko drži do sebe nije hvalio. A i kako da hvali nekoga čije su udarne numere bile “Tako prođe ko ne pazi kada parni valjak gazi” i “Prevela me mala žednog preko vode, hej, dao sam joj suviše slobode”. Husein Hasanefendić , lider Parnog valjka, kod Vesića je bio neka vrsta gurua zagrebačke novotalasne scene. Možda je bio, ali ja se toga ne sećam. Pre će biti da je Hus hteo da se toj sceni prišljamči ali ga ona nije htela, bar tako je izgledalo nama koji posmatramo sa strane. Ne sećam se ni da je Parlament na nastupu u Domu omladine u okviru manifestacije “Pozdrav iz Zagreba” bio prateći bend nekom strancu kojem sam zaboravio ime, ali se sećam da im je nastup bio takav da su se prisutni pitali po kom kriterijumu oni spadaju u novi talas. Zvučali su passe, za razliku od zvezda večeri, grupe Film, koja je te večeri oduševila beogradsku publiku.

Što se beogradskog dela priče tiče, moja primedba bi bila da je Pilotima dato previše prostora ako se zna da je samo njihov prvi album može svrstati u novi talas i to ne previše dojmljiv. Sve što je Kiki Lesandrić uradio posle toga je čisti pop, koliko god kvalitetan i komercijalan bio. Previše je blagonaklono prema njima od strane Vesića staviti ih u istu ravan sa čuvenom beogradskom trojkom Idoli – Šarlo – Orgazam. Tu je najbolje prošao Električni orgazam, na čijoj su strani, vrlo očigledno, simpatije autora. Ako bih morao da se izjasnim, i moje simpatije su, kad se o ovoj trojci radi, na toj strani. Nesreća je što uticaj Električnog Orgazma nije bio toliki jer Orgazam nije davao mnogo povoda za “za i protiv”. Nije dovoljno uzburkavao strasti. Bio je samo običan rokenrol bend koji je svirao rokenrol. Za razliku od Šarla Akrobate koji je bio sve samo ne običan bend. Tri jake individue – Koja, Milan i Vd (koga sam gledao dok je svirao u BG5, školskom sastavu V beogradske u koju smo i Vd i ja išli) nisu mogli dugo da funkcionišu zajedno. Slažem se sa Vesićem da eksperiment u koji su se upustili nije vodio nigde drugde nego do raspada. Kad stigneš tamo gde su oni stigli sa svojim prvencem “Bistriji ili tuplji biva čovek kad…” od tamo, jednostavno, nema dalje.

Idolima je takođe dat zasluženi prostor, a kako i ne bi kad su baš oni snimili “Odbrana i polednji dani” koji se unisono proglašava najboljim albumom jugoslovenskog novog talasa pa i roka uopšte i u Hrvatskoj i u Srbiji (što je jedna od retkih stvari oko koje se ove dve bivše republike SFRJ slažu). Idoli su najbolje funkcionisali kada bi njihov marketinško-konceptualni (Šaper, Krstić) i muzički (Divljan, Kolar) departman uspostavili sklad što se događalo srazmerno retko. Počeli su kao umetnički koncept kada su se krajem sedamdesetih prvi put oglasili putem grafita. “Margita je dečak” u Njegoševoj i samo “Dečaci” na uglu Đušine i Dalmatinske (tu blizu je stanovao Vlada, u Knez Danilovoj) su izazivali razmišljanja ne samo u mojoj glavi: Šta je ovo? Ko to piše? Šta znači? Tada još niko nije znao za Idole, kao što niko nije znao ni za marketing. Kad je objavljen singl “Retko te viđam sa devojkama” u “Vidicima” sa tekstom “…oko tebe su dečaci…” sve se nekako odmah povezalo i Idoli su sa samo jednom pesmom postali slavni. Slično je bilo i sa “Odbranom”. I tu je koncept bio važniji od muzike, iako je jasno da se na albumu nalazi nekoliko izuzetnih pesama. Tanka produkcija, ideološki miš-maš koji naginje izrazito desno, koketiranje sa religijom i nacionalnim osvešćenjem – to su iz današnje perspektive glavne karakteristike albuma koje ne deluju baš pohvalno. Sve je to bilo daleko od panka, od koga je sve počelo, koliko uopšte može biti. Ali, u tom istorijskom trenutku, Idoli su rušili barijere i pomerali granice. To jeste bio novotalasni fazon. Daj nešto novo, po svaku cenu, pa makar se ta cena na kraju ispostavi kao previsoka. Kao otvaranje Pandorine kutije. Jer, kad su se zaigrale delije...

Preko Pekinške patke u priču je ušao i Novi Sad, i dobro je što je tako. Pekinšku patku su mnogi doživljavali kao parodiju na pank, ali, nisu li to bili i legendarni Ramonesi (pop obučen u pank ruho). Patka svakako ima svoje mesto u jugoslovenskom novom talasu. Moglo bi se prigovoriti što su u knjizi jedva pomenute grupe La Strada i Luna Slobodana Tišme a ženski sastav Boye nije uopšte (ako mi nije promaklo), ali bi opravdanje mogla biti činjenica da se knjiga bavi periodom 1977-82. kada ni jedna od ovih grupa još nije objavila album. Luna će ga objaviti 1984, La Strada 1987. a Boye tek 1988. godine. Možda se kao jedan od inspiratora novog talasa mogao provući kroz knjigu i Branko Andrić – Andrla, koji je svoju grupu “Imperium of Jazz”, kroz koju je prošlo preko 150 novosadskih muzičara, osnovao krajem sedamdesetih, ali u to vreme takođe bez diskografskih izdanja.

Knjiga je napisana znalački. Lako se čita, drži pažnju, neosetno se prelazi iz Ljubljane u Zagreb, iz Zagreba u Beograd i nazad, poštuje se hronologija. Korišćena je obilata literatura, ali i autorova bogata lična arhiva. Tu je i probrana diskografija spomenutih bendova na kraju knjige. Tu je i poglavlje “šta je bilo posle” koje prati sudbinu aktera do današnjeg dana. Kad se podvuče crta, ova knjiga će ostati jedan od ključnih priloga za biografiju jugoslovenskog novog talasa, jednog od dva autentična pravca rok muzike (drugi je “pastirski rok” i njegove brojne varijante)  nastala u SFR Jugoslaviji. Činjenica je da i dan danas bez oslanjanja na zvuk  i ideju novog talasa, rok bendovi u državama nastalim raspadom Jugoslavije teško da mogu da dosegnu širu popularnost. I dan danas je muzika koju su stvorili bendovi pomenuti u Vesićevoj knjizi mera svih stvari u rok muzici ex-yu prostora. Zato ne treba previše cepidlačiti sa primedbama na Vesićeve stavove, koji se uostalom mogu osporiti samo iz ugla ličnih preferencija njegovih kritičara. Faktografija je, to je neosporno, na Vesićevoj strani. Zato od mene – bezrezervna preporuka!