RECENZIJA: MJ Lenderman – Manning Fireworks

RECENZIJA: MJ Lenderman – Manning Fireworks

font size: + –

06 oktobar 2024

Author : Srđan Strajnić

RECENZIJA: MJ Lenderman – Manning Fireworks

Svaki put kad se pojavi neko ko bi mogao da bude „budućnost rokenrola“ naša mala zajednica se uznemiri. Mi stvarno želimo da se pojavi neko ko će stvar obrnuti naglavačke, i ovaj sunovrat rokenrola koji se pred našim očima odigrava pretvoriti u njegov trijumfalni povratak na veliku scenu nošen podrškom nove, mlade generacije svojih pristalica. Iako smo odavno trebali da haštagujemo ovu ideju sa #necesedesiti, pojava mlađanog MJ Lendermana opet je probudila puste nade. Mada priznajem da nisam ispratio njegove ranije radove (prvi put sam čuo za njega kad sam preslušavao novu ploču Waxahachee na kojoj je gost) , slušanje njegovog aktuelnog albuma probudilo je tu tanušnu nadu da je Mark Džejkob taj koga čekamo. To je povuklo za sobom potrebu da se preslušaju svi njegovi dosadašnji radovi ne bih li prvo sebe ubedio da nada o kojoj sam govorio tinja i da tek kad ubedim sebe pređem na ubeđivanje drugih.

Kako zamislih, tako i uradih. Preslušao sam sve što je na Bendkempu i Spotifaju dostupno da bih stekao uvid u celokupan opus i da bih imao moralno pravo da nešto o njemu kažem. „Come Over“, prva pesma sa njegovog prvog albuma nazvanog njegovim imenom iz 2019 godine rasplamsala je nadu. Bez ikakve sumnje to je rok, i to onaj koji poznajem i volim. Vuče na Nila Janga i Džejsona Molinu. I ostalih osam pesama sa albuma su sličnog, setnog raspoloženja sa pravom rok svirkom, ne savršeno ispeglanom ali odličnom (izgužvana je baš koliko treba!). Prosečno trajanje pesama je sedam minuta, daleko više nego što traju pesme radio-friendly dužine. Dakle, Mark Džejkob nije mislio u komercijalnom ključu već je pustio da se stvari odvijaju onako kako bog zapoveda, što bi rekli naši stari. Nema se šta prigovoriti ovom albumu osim jednoličnosti – sve pesme su istog, sporog tempa, iste strukture i istog melanholičnog raspoloženja.

Drugi njegov Bandcamp album pod intrigantnim nazivom „Ghost of Your Guitar Solo“ (2021) je možda čak „prljaviji“ od prvog, sličnog raspoloženja, ali za nekoliko nijansi raznovrsniji i eksperimentalniji. Razlike su očigledne na prvi pogled: samo dve pesme traju preko tri minuta sa ukupnim trajanjem deset pesama od 25 minuta. Dakle, radi se pre o skicama pesama nego pravim pesmama. Gitarska sola lebde iznad i oko pesama i tu i tamo se pojavljuju niotkuda otišavši nigde, poput duhova kao što naslov i nagoveštava, čak mi se nekako čini da je Džek Vajt za svoj ovogodišnji „No Name“ album o kome ste već čitali u ovom Dnevniku dobio ideju pošto je čuo ovaj album. Izdvaja se pesma „Someone Get the Grill Out of the Rain“ zavidnim brojem Spotifaj strimova (više od 4 i po miliona) što je više nego dobro za jedno „Bandcamp“ izdanje. Ostala je lo-fi produkcija nasleđena od prvog albuma, ali u još drastičnijem obliku. Kad sam mislio da pređem na zvanična izdanja, ispostavilo se da je Lenderman pre prvog „MJ Lenderman“ albuma imao još jedan album na Bandcampu, 2017. kada je imao osamnaest godina. U međuvremenu Lenderman ga je uklonio i sa Bandcampa i sa striming servisa, ali ga je neki fan pre godinu dana podigao na YouTube gde ćete ga naći pod imenom „Him“. Otvara ga pesma Džejsona Moline „Boys“ što dokazuje da je ovaj songrajter uticao na mladog Em Džeja. Posle preslušavanja, jasno mi je da ga je Lenderman uklonio iz javnosti da ne zbunjuje publiku jer je bio više kantautorski album (uostalom, sve instrumente je sam snimio, uz par izuzetaka) sa akustičnom gitarom koja dominira. Kasniji albumi se baziraju na električnoj gitari i pravom rock zvuku. Ipak, „Him“ njegovi tvrdokorni fanovi i dalje smatraju njegovim najboljim albumom, tako da, ako vam se Lendermanova muzika sviđa vredi slediti link koji sam vam dao.

Konačno dođoh do albuma snimljenih u profesionalnom studiju. Prvi od njih, “Boat Songs” (2022) ima deset pesama koje sve osim jedne traju 2-4 minuta. Produkcija po prvi put nije kućna i to se naravno vrlo jasno čuje. Dok sam slušao album padao mi je na pamet War On Drugs, ali pre nego što je Granduciel počeo da pravi muzičke projekte, to jest dok je bio spontan (prvi album VoD). Otvara ga pesma „Hangover Game“ koja na duhovit način govori o opsesiji MJ Lendermana Majklom Džordanom (isti inicijali!), legendarnim košarkašem Čikago Bulsa, po mnogima najboljim košarkašem ikada. Tu je i pesma o Danu Marinu, legendarnom kvoterbeku Majami Delfinsa i legendi NFL lige. Legenda kaže da su tokom snimanja ovog albuma na monitorima okačenim po zidovima studija išli snimci utakmica iz omiljenih američkih sportova. Mogli bismo Em Džejevu fascinaciju modernim sportom tumačiti kao fascinaciju neoliberalnim kapitalizmom i tu bismo tezu vrlo lako odbranili, ali pošto smo mu naklonjeni, nećemo se time baviti. Ipak on pravi predobre pesme da bismo ga diskvalifikovali zbog njegove mladalačke opsednutosti. Reči njegovih pesama su kao delovi neke sasvim obične, svakodnevne konverzacije što nikako ne znači da im nedostaje poetskih slika. Te slike se kriju u običnim stvarima, kao što je veš okačen na konopcu za sušenje veša koji se njiše na vetru, ili pričicama koje kljucaju semenke upravo ispale iz hranilice. Iako je album „Boat Songs“ odlično prošao kod kritike (a ja ga ipak propustio) sada se ispostavlja da je bio samo prolazna stanica do prvog pravog Lendermanovog remek-dela.

Naziv „Manning Fireworks“ je teško prevodiv. „Fireworks“ je vatromet, to nije sporno, ali „manning“ bi značilo popunjavanje ljudstvom, na primer popunjavanje trupa i slično. „Popunjavanje vatrometa ljudstvom“ mi nema nekog smisla, a možda je i neka fraza koju nisam dobro razumeo. Naći će se već neko od čitalaca da me ispravi aku još uvek neko čita ove moje dnevnike. No, ostavimo prevodilačke muke sa strane i recimo da je ovo pravi, ozbiljan album koji nije skup nabacanih ideja koje ma kako dobre bile ipak nisu dovoljne da neki album učine ozbiljnim. Pesme na njemu imaju početak i kraj, tekstovi nastavljaju tamo gde su stali na prošlom albumu, s tim što su nekako kompaktniji pa i promišljeniji. Srećom, nije se naš MJ trudio da bude pametan, jer ko se trudi da bude pametan ispadne u boljem slučaju pretenciozan a u gorem, sasvim suprotno od intencije, glup. Zadržao je Lenderman rok muzici toliko potrebnu duhovitost pa tako pesma „Rip Torn“ nazvana po poznatom holivudskom glumcu počinje ovako: „Zvaću te Rip Torn; zbog načina na koji si se pocepala…“ što me je podsetilo na anegdotu vezanu za Rip Torna koju je sam često pričao: pošto je bio oženjen koleginicom Džeraldinom Pejdž na poštanskom sandučetu im je pisalo „Torn Page“ što znači „pocepana stranica“.

Čini se da na albumu nema mnogo „fillera“ a pesme koje bih izdvojio su pored pomenute i možda najjača „Wristwatch“ koja u tekstu aludira na multipraktik karakter današnjih ručnih satova koji mere gomilu različitih stvari, pa što ne bi merili količinu usamljenosti svog nosioca. Odlična je i autobiografska „She’s Leaving You“ koja govori o Em DŽejevom raskidu sa koleginicom iz njihovog zajedničkog alt-kantri benda Wednesday (Karly Hartzman), raskida koji srećom nije značio i prekid njihove saradnje (Harcmanova peva prateće vokale na ovoj ploči). U grupi Wednesday, da kažem i to, Karly Hartzman je „glavna“, peva glavni vokal i autorka je pesama, dok se Lenderman zadovoljava ulogom gitariste. Album je snimljen u rodnom gradu MJ Lendermana u Ešvilu, Severna Karlina, u studiju „Drop of Sun“ Aleksa Farara. Ešvil je za muziku Apalačkih planina isto što je Nešvil za kantri muziku, dakle centar zbivanja – u njemu se čuveni „Mountain Dance and Folk Festival“ održava još od 1928 godine. Moralo se na kraju desiti da tako snažna muzička tradicija izrodi važno ime i u rok muzici.

Mladi MJ Lenderman je u svojoj 25. godini uspeo da snimi ploču (na kojoj svira skoro sve instrumente) kojom rok muzici omogućava iskorak ka budućnosti tako što se jednom nogom snažno naslanja na njenu tradiciju a drugom kreće u osvajanje novih teritorija. Recept je jednostavan – jednostavnost, iskrenost i duhovitost protiv cinizma savremenog sveta.

Ocena: 9.0/10