Print this page

RECENZIJA: Jack White – Fear of the Dawn

22 maj 2022
Author :   Srđan Strajnić


Baš kada sam seo da pišem ovaj prikaz razmišljajući odakle da počnem, pojavila se vest koja mi je pomogla. Olivija Rodrigo posetila Džeka Vajta u kancelarijama njegove izdavačke kuće „Third Man Records“, tako nekako je glasila. Ko je, dovraga, Olivija Rodrigo, zapitaće se površni čitalac mojih „Dnevnika“. Pažljivi čitalac će mu odgovoriti da je to jedna od najvećih svetskih pop zvezda ovog trenutka, kraljica striming platformi, sa dve pesme koje se približavaju cifri od po milijardu i po strimova na Spotifaju i po 370 miliona na Jutjubu. Olivija je došla da kaže da je fan Džeka Vajta (verujem joj, poslušajte njenu pesmu „Brutal“) i da svojim fanovima preporuči da slušaju Vajtov novi album, „Fear of the Dawn“. Vajt je, sa svoje strane, pohvalio talentovanu pevačicu i muzičarku (tako je rekao) i zahvalio joj što se interesuje i propagira vinilna izdanja svojoj publici. Oboje su od ovog susreta dobili ono što su tražili – Olivia Rodrigo je pogurana u pravcu umetničkog kredibiliteta, koga još uvek nema za razliku od uspeha i popularnosti, a Vajt poveznicu sa novom generacijom slušalaca koja je neophodna da bi neko postao opštepoznato ime (household name, rekli bi Amerikanci). Bendovi i pojedinci koji ne uspostavljaju vezu sa svakom novom generacijom koja dolazi ostaju zvezde sa prolaznim sjajem. Džek Vajt ne želi (niti zaslužuje) da doživi tu sudbinu. Jeste da mi ovaj susret mnogo liči na marketinški potez ali je Vajt izabrao pravu saučesnicu, sa talentom i potencijalom. I ona je izabrala pravog čoveka za svoj gore narečeni cilj. Nesumnjivo korisna simbioza.

Džek Vajt svakako ima umetnički pedigre, što se da zaključiti iz kratkog osvrta na njegovu dosadašnju karijeru koga ćete naći ako nastavite sa ovim tekstom. Za mene je on neka vrsta Raj Kudera dvadeset prvog veka. Dakle, etno muzikolog koji se kao predmetom svog istraživanja bavi rokom kao takvim. Za razliku od Kudera, nisu njegov primarni interes „roots“ žanrovi, mada interes za njih svakako ima, već sam rok. Tačnije, uticaj tradicionalnih žanrova na rok u funkciji definisanja sastavnih elemenata roka. Za razliku od Kudera, koji se bavi skoro isključivo obradama, Vajt manje obrađuje, više pravi autorsku muziku u koju ugrađuje elemente bluza, soula ili kantrija. Njegov rok je skoro uvek zvučni udar na slušaoca i skoro uvek sadrži „riff“ i „hook“, dve važne komponente rok pesme. Koristim strane reči zato što domaćih za ova dva pojma nema. Svi ljubitelji roka znaju šta je rif (ostinato u klasičnoj muzici) ali retko ko zna da to objasni na jednostavan način. To je muzička fraza odsvirana/otpevana na bilo kom instrumentu, koja se često ponavlja tokom pesme. „Hook“ je baš ono što ta reč kaže – udica. Udica koja služi da se slušalac „zakači“ za neku pesmu. Udica može da bude i rif, ali ne mora. Može da bude skoro bilo koji de pesme ako vrši svoju osnovnu funkciju – da natera slušaoca da iznova i iznova sluša pesmu. Koji je fiziološki mehanizam koji te „natera“ da voliš neku pesmu, a neku drugu ne, još nije sasvim jasno, ali smo novijim istraživanjima mozga bliži nego ikada tom saznanju. Do sada se zna da čak 12 regija mozga ima veze sa muzikom. Svaka od regija „radi“ svoj posao, neke su zadužene za izvođenje, neke za analizu, neke za reagovanje na muziku, neke za memorisanje, neke za usklađivanje oka, uha i mišića, itd, itd. Za adikciju, to jest „navlačenje“ na neku pesmu zadužen je nucleus accumbens (kao i za navlačenje na kokain) jer ovaj deo mozga luči dopamin (jedan od hormona sreće) koji pojačava osećaj zadovoljstva, bliskosti, sreće i ljubavi. Dakle, ako ste rif Džeka Vajta iz pesme „Seven Nations Army“ slušali bezbroj puta, to je bilo zato što ste prosto navučeni. A da bi vam se taj rif i ta, prilično agresivna pesma svideli, za to je već zaduženo bademasto telo (corpus amygdale) koje reguliše strah, podizanje spremnosti za borbu, ali i za povećavanje užitka. Amigdala je odgovorna i za „goosebumps“ (ježenje kože) koje se javlja i pri slušanju pesme koja nas naročito dotiče.

Sa svojom grupom The White Stripes Džek Vajt je snimio šest studijskih albuma između 1999. i 2007. Dizajn svakog od njih se zasnivao na crvenoj, crnoj i beloj boji. Džek i Meg Vajt, do 2000. muž i žena, su nastupali isključivo u odeći istih tih boja. Razlog te stilske uniformisanosti, kako jednom reče Meg Vajt, bubnjarka benda i bivša Džekova supruga koju je on posle razvoda predstavljao kao sestru, je težnja autora da se umesto na spoljašnje manifestacije sva pažnja usmeri na muziku. Čini mi se ipak da je Džek nešto drugo imao na umu, na šta ukazuje naziv drugog albuma benda „De Stijl“. To je ime umetničkog pokreta nastalog u Holandiji 1917 godine, čiji su članovi bili slikari, dizajneri, pesnici i arhitekte (Teo van Doesburg, Pit Mondrian, Gerit Ritfeld…) i koji je zastupao ultimativnu jednostavnost i apstrakciju. Lako ćete uvideti da se ono što su radili The White Stripes sasvim uklapa u tu definiciju. Kao što je De Stijl pokret dekonstruisao arhitekturu i slikarstvo svodeći ih na osnovne elemente svedene do krajnjih granica: pravougaonike i kvadrate, ne-boje (bela,  crna i siva) i osnovne boje (crvena, žuta i plava) i asimetriju, tako je i Džek Vajt, po mom mišljenju legitimni nastavljač pokreta, dekonstruisao pre svega bluz muziku (mada se bavio i kantrijem) svodeći je na rif i huk. Prvi album je inspirisan San Hausom, bluzerom iz Delte ali više zvuči kao posveta grupi Led Zeppelin. Drugi je posvećen još jednom bluzeru, Blajnd Vili Mektelu i već pomenutom Geritu Ritfeldu, kome je, ako pogledate dizajn omota i bina na kojima su nastupali, posvećena cela njihova karijera. Čak i taj izbor crvene, crne i bele boje je izvučen iz Ritfeldovog opusa (Red Blue Chair iz 1918-23). „White Blood Cells“ je njihov „De Stijl“ manifest – teorija pretvorena u praksu ili u prevodu vraćanje roka svojim jednostavnim korenima. „Elephant“ ide korak dalje – u formulu ubacuje „Tin Pan Alley“ songrajting. Džek Vajt tim potezom obogaćuje bazični rok idiom dodavši mu melodiju. Nije to samo obrada Berta Bakaraka nego su i njegovi originali dobili melodije. „Get Behind Me Satan“ nastavlja gde je prethodni album stao ali umekšava zvuk i pravi raznovrsniju zvučnu sliku, da bi poslednji album „Icky Thump“ vratio stvari na početak – na bazični garažni rok. Time je napravljen pun krug što je označilo i kraj karijere ovog značajnog benda.

Ako je White Stripes period Džek Vajtove karijere bio crvena faza (po dominantnoj boji) onda je solo karijera plava faza. Omoti skoro svih ploča izdatih pod imenom Džek Vajt su plavo-crno-beli (uz nekoliko crno-belih). Plava faza se može čitati kao „patnja“ faza, a takvo čitanje nije daleko od istine. Plava faza je, ako ne baš patnja u klasičnom smislu, mnogo ličnija, iako se o ličnom teško može govoriti kod čoveka koji je uzeo prezimenski deo pseudonima po ženinom prezimenu (njegovo pravo ime je Džon Entoni Gilis), koji ženu sve vreme predstavlja kao sestru i koji sve čini da sačuva svoju privatnost po cenu da laže. Plava faza je i muzički raznovrsnija i bogatija instrumentima, pošto je Vajt minimalizam ostavio u crvenoj fazi. Kad malo bolje razmislim, kroz svoju karijeru Džek Vajt se ponaša kao neki gejmer koji prelazi igrice. Rock Music – Code Red bi se mogla zvati White Stripes faza, nastavak igrice je Rock Music – Code Blue (Next Level), to je faza u kojoj se trenutno nalazi.

Albumom „Fear of the Dawn“ Džek Vajt je našao odgovor na ključno pitanje: kako osavremeniti rok muziku a ne ubiti je pri tom. Pomoglo mu je to njegovo razlaganje rok muzike na sastavne elemente i njihova rekompozicija. Kao da je on prvi u praksi izveo ono o čemu smo moj prijatelj B.M. i ja odavno sanjali. Periodni sistem muzičkih elemenata! Po uzoru na Mendeljejevljev sistem hemijskih elemenata, i muzički elementi bi se mogli međusobno spajati u različitim kombinacijama dajući različite muzičke oblike. Nemojte to doslovno shvatiti ali razumete šta hoću da kažem – Vajt će uzeti rif i huk, dodati rep i klavirsku pratnju i dobiti pesmu. „Taking Me Back“ sadrži ogromni rif, gitarski solo i zarazni refren – dovoljno za odličnu rok pesmu koja gađa pravo u pomenuto bademasto telo našeg mozga. Naslovna je podjednako žestoka uz uključenje novog, elektronskog instrumenta u formulu  - teremina (nazvanog po Lavu Sergejeviču Tereminu, koji ga je konstruisao 1919 u Sankt Petersburgu) koga ćete prepoznati po pišteće-zavijajućim zvucima u toj i u sledećoj pesmi “White Raven”. Neću pisati o svakoj pesmi, jer je tekst već uveliko predugačak, ali moram pomenuti „Hi-De-Ho“, posvetu Kab Kaloveju, čuvenom bendlideru iz vremena big bendova. Sempl Kabovog čuvenog uzvika iz pesme „Minnie The Moocher“ plus Q-Tipova strofa plus Džek Vajt kao rezultat daju frenetični haos koji ćete možda zavoleti a možda i nećete, ali ćete se svakako dobro zabaviti, baš kao što se i Vajt zabavljao praveći ovu pesmu. U Roling Stounu je povodom nje izjavio da obožava da spaja (citiram po sećanju) razne momente, razne oblasti muzike, razne vremenske periode. Ne bih ovo ni napisao da ne potvrđuje moju tezu o periodnom sistemu (muzičkih) elemenata. Da ne dužim dalje, ima na albumu još roka, repa i elektronike, manje ili više aktuelnih žanrova, od kojih Džek Vajt pokušava da napravi novu rok muziku. To mu po nekim mišljenjima polazi za rukom (D. Ambrozić), po nekima baš i ne (Pitchfork) a ja sam ipak bliži Ambroziću. Jeste „Fear of the Dawn“ novi rok, ali ipak nije remek-delo. Da bi to bio potreban mu je jači kontekst od još jedne priče o razvodu i jači materijal. Utisak je da su ove pesme pravljene više-manje na silu, u studiju, tokom snimanja albuma. Verovatno je pre ulaska u studio imao samo „Taking Me Back“, ostalo je nastalo na licu mesta više kao plod intelekta nego kao plod autentičnih unutrašnjih poriva. Slično kao kad na osnovu periodnog sistema hemijskih elemenata prvo predvidimo koje će osobine imati neki neotkriveni element, pa ga tek onda otkrijemo – tako je i Džek Vajt predvideo kako će izgledati novi rok, ali ipak treba da sačekamo da se pojavi njegov autentični predstavnik.

Ocena: 8.0/10