Print this page

RECENZIJA: Father John Misty – Chloe and the Next 20th Century

04 maj 2022
Author :   Srđan Strajnić

Father John Misty je pseudonim Džošue Tilmana, nekadašnjeg člana grupe Fleet Foxes sa kojima je snimio njihov najuspešniji album „Helplessness Blues“ (2011) i solo artista koji je pod imenom J. Tillman snimio osam albuma u periodu od 2003 do 2010. Od kad je postao Father John Misty snimio je pet albuma, uključujući i ovaj. Prva dva („Fear Fun“ i „I Love You, Honeybear“) se bave prevashodno ličnim problemima, mada su prisutne i „weltschmertz“ ruminacije. Treći, „Pure Comedy“, je programski, na njemu Tilman eksplicira svoj pogled na svet, od religije do zaštite životne sredine i uticaja savremene tehnologije na čoveka. Megapretenciozan siže je u realizaciji od Tilmana dobio tretman kakav zaslužuje – predstavljen je kroz grandiozne balade sa izraženim ironijskim odmakom koji čini lakšim varenje tog ogromnog zalogaja. Zatim se sa „God’s Favorite Customer“ vraća na lično, ali kod njega lično nikad nije samo lično, uvek ima i malo opšteg. Novi album „Chloe and the Next 20th Century“ je njegova reakcija na savremeni svet, možda bi se moglo reći i njegov predlog terapije za isti taj svet. Reakcija na prvi pogled izgleda kao defetistička ili retro-eskapistička, ako vam je tako lakše. Kažem - na prvi pogled.

Da bismo nešto zaključili, neophodno je prvo otključati – zato ću krenuti sa dešifrovanjem njegove poruke pomalo zaobilazno, od dva 7“ singla koji prate album „Chloe and the Next 20th Century“ i koja su kao dodatak objavljena na deluks ediciji vinila. Na prvom singlu je obrada pete pesme sa albuma, „Buddy’s Randesvouz“, koju izvodi Lana Del Rej. To je prvi ključ koji otvara trostruku bravu iza koje je zaključan ovaj album. Prvi ključ ne otvara u potpunosti vrata razumevanja, nego ih tek odškrine, i kaže nam da Džoš Tilman nastavlja da produbljuje svoj umetnički prosede. Izbor Lane kao cover-artista je jasan – samo nam potvrđuje ono što je odavno bilo nagovešteno, da se Father John Misty ukotvio u prirodnom habitatu Lene Del Rej – novom tradicionalizmu.

Drugi ključ je kripto-ključ za čije dešifrovanje je Tilman „unajmio“ ni manje ni više nego legendarnog režisera Dejvida Linča i njegov zagonetni nadrealni kratki film „What Did Jack Do?“ koga ćete naći na Netfliksu (ako ste još uvek pretplaćeni). Film traje 17 minuta, snimljen je u crno-beloj tehnici, a glavni protagonisti su sam Dejvid Linč i majmun kapuciner sa ljudskim ponašanjem i govorom po imenu Džek Kruz (kome glas pozajmljuje, kako se čini, sam Dejvid Linč). Linč, koji igra policijskog detektiva, isleđuje Džeka Kruza optužujući ga za ubistvo izvesnog Maksa koji se petljao sa Kruzovom voljenom Toototabon, koja je u stvari kokoška. Bizarna postavka cele priče i isto tako bizarni dijalozi teško da imaju neko dublje značenje (izuzev onoga koje se krije u glavi samog Linča, a u glavu Linča je bolje ne ulaziti) ali jesu brutalna demonstracija stila. Poenta Tilmanovog referiranja na ovaj Linčov film je vezana za definiciju stila u arhitektonskom smislu, kao načina istorijske identifikacije i pozicioniranja na vremenskoj liniji. Naime, „What Did Jack Do?“ je snimljen u maniru film noira, u crno-beloj tehnici i uz obilato Linčovo konzumiranje cigareta uz vizuelno nametljivo (dakle namerno) ispuštanje ogromnih količina dima svuda okolo. To nam je putokaz ka vremenu kada je pušenje u zatvorenim prostorijama bilo dozvoljeno (i poželjno? – jer što si bio veća faca više si pušio). I pesma koju u filmu otpeva majmun kapuciner Džek Kruz, „The Flame of Love“, je još jedna kotva za vremensko pozicioniranje. Blago ironizovani, ili tek majmunski „crooner“ stil takođe dešifruje vremenski okvir radnje filma kao sredinu dvadesetog veka. Obrada pesme Kiss Me (I Loved You) sa albuma Chloe… koju je izveo Džek Kruz je u istom stilu i istog raspoloženja. Dakle, druga brava je otključana tako što je vreme radnje smešteno negde oko sredine dvadesetog veka, plus minus dvadeset godina.

Treći ključ je sam album (sa naglaskom na poslednju pesmu), koji za razliku od većine prethodnih nije ličan. Pesme koje se nalaze na njemu su u trećem licu, to jest pesme su o drugim ljudima. One u stvari rekreiraju ambijent iz velike američke pesmarice (Great American Songbook), ovoga puta sa manjim, ako ikakvim ironijskim odmakom autora nego što je to za njega uobičajeno. Father John Misty sada stvarno jeste u sledećem dvadesetom veku kao što kaže drugi deo naslova albuma: „…and the Next 20th Century“. Tilman je nostalgičan za tim nevinim vremenom, nevinim bar kad se uporedi sa ovim današnjem u kome se, istini za volju, manje puši, ali sve ostalo je otišlo do đavola. Kao da je sam sa sobom raščistio sve dileme – on prosto mora da radi na ponovnom uspostavljanju tih nekada preovlađujućih vrednosti. Kao da je iskliznuo (pobegao?) u blago izmenjenu realnost poput junaka Murakamijevog romana 1Q84.

Već od naslovne pesme „Chloe“ to je sasvim jasno. Nije slučajno što me ta pesma izdaleka podseća na Net King Kolov klasik „Unforgettable“. „Goodbye Mr Blue“ ne ide toliko daleko u prošlost, ali sasvim dovoljno da uhvati vajb tog „vremena nevinosti“ – pesma me asocira na neku od balada Krisa Kristofersona ili Hari Nilsona sa kraja šezdesetih, početka sedamdesetih. „Kiss Me (I Loved You)“ zvuči kao izgubljeni biser iz pesmarice Frenka Sinatre. „(Everything But) Her Love“ vuče na šezdesete, prva asocijacija koja mi pada na pamet (nije ni meni najjasnije zašto) je pesma Noela Harisona „Windmills of Your Mind“. Ne bih dalje povlačio ovakve paralele, jer asocijacije su sasvim slobodne, i ne bi bilo čudno da vas te pesme asociraju na neke sasvim druge. Ono što je nesporno je to da se radi o epohi, i to epohi američko-engleskog kulturnog imperijalizma dvadesetog veka. To je ona epoha koja je kroz pop kulturu (muzika, film, tv) širila sliku o „zapadu“ kao savremenoj „Obećanoj zemlji“. Radi se o periodu globalne dominacije dva autohtona američka muzička pravca, džeza i rokenrola, koji su, prvo jedan pa drugi, širili ideju o ličnoj slobodi kao osnovnu ideju liberalizma. Džez je to radio i svojom formom, čiji je bitan sastojak improvizacija (po definiciji slobodna) i načinom života glavnih protagonista, rokenrol manje formom a više stavom i opet načinom života. U šta se izrodio taj san o slobodi znate i sami sad kad vam je jasno da sloboda neće umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj (pitanje postavio B.Miljković).

U pesmi „Olvidado (Otro Momento) imamo i brazilsku bosa novu, džeziranu formu sambe, doduše otpevanu na španskom, koja se vrlo lepo uklapa u priču o slobodi dok je pesma „Only a Fool“ sa violinskim uvodom kao da ga sviraju mađarski cigani više vodviljsko-cirkuska, što nas opet vraća u bolju prošlost. „We Could Be Strangers“ kao da je „outtake“ filma Dejvida Kronenberga „Crash“, gde dvoje ljubavnika koji su to tek trebali da postanu, posle saobraćajne nesreće iskrvare na autoputu držeći se za ruke. Na kraju dolazi programska pesma „The Next 20th Century“ koja ne može biti jasnija u svojoj poruci. „Ne znam za vas, ali ja ću uzeti ljubavne pesme, i dati vam budućnost zauzvrat“ ili kako je to Tilman u originalu rekao:

I don't know bout you

But I'll take the love songs

And give you the future in exchange.

Počeo sam da volim ovakva, konceptualna ostvarenja. Naročito kad se koncept dovede do kraja, kad se zaokruži. Kao mlad čovek bio sam potpuno na drugoj strani – na strani potpune spontanosti i potpunog amaterizma. Nije bitno šta se svira, nije bitno kako se svira, nije bitno kako to drugima zvuči, bitno je da izbaciš iz sebe ono što u tom trenutku osećaš. Nikakvo promišljanje nije bilo dozvoljeno. Što sam stariji sve više sam naklonjen trodimenzionalnim rokenrol ostvarenjima u kojima je kontekst čak bitniji od muzike i teksta. Father John Misty je na albumu „Chloe and the Next 20th Century“ uspeo da postigne jedinstvo sve tri dimenzije o kojima govorim. Kontekst ploče je neslaganje sa pravcem u kojem se čovečanstvo kreće i ukazivanje na precizno lociran vremenski period kada su stvari po Tilmanovom mišljenju bolje stajale. Muzika i tekstovi pesama nas takođe upućuju na to neko bolje vreme koje se poklapa sa zlatnim erom Holivuda na filmu koja je trajala od sredine dvadesetih do druge polovine sedamdesetih. Sad je trenutak da demantujem sam sebe sa početka teksta – shvatio sam da Tilmanova reakcija nije ni defetistička ni retro-eskapistička, jer bi u tom slučaju prosto mogao da obradi pesme iz perioda za kojim čezne i da završi posao. Tilmanova pozicija je, naprotiv, proaktivna jer on rekreira muziku tog doba, dakle, pravi novu muziku po premisama one koja mu je uzor. Time iskazuje veru da današnji čovek, posle svega, još uvek može da se rekonfiguriše u biće koje nije idealno, ali je suštinski slobodno. To biće neće bežati ni od osećajnosti, po cenu da bude optuženo da je romantičar, što je možda najteža optužba u materijalističkom vremenu u kome živimo. Osoba koja se odaziva na Father John Misty jeste romantičar i toga se više ne stidi. Za svakog pravog romantičara idealno utočište može biti samo smrt. Zato je na ovom albumu, kako je neko izračunao, sedam od jedanaest pesama o smrti, a najlepša od svih, „Goodbye Mr Blue“ o smrti jednog mačka.

Na kraju ostaje da lebdi pitanje šta mi, slušaoci, dobijamo ovakvim Tilmanovim pristupom i kako vrednovati rezultat njegove aktivnosti. Izvedba zamišljenog koncepta je besprekorna zahvaljujući pre svega aranžeru Druu Eriksonu i producentu Džonatanu Vilsonu koji su album savršeno upakovali u zadati vremenski ključ. Pesmama koje bi više pripadale songrajterskom stilu s kraja šezdesetih/početka sedamdesetih, tom blagom orkestracijom dat je željeni holivudski obol, tako da je pokriven čitav period kojeg sam pomenuo u tekstu. Pesme su prijemčivije nego one sa ranijih albuma, lakše se lepe za uvo, pa je i slušalački ugođaj bolji. Nije ovo onaj stari Džon Misti, čiji je svaki nervni slom dokumentovan na prethodnim albumima, ovo je sada pop zvezda koja pokušava da nam vrati izgubljenu dušu. To što u tome neće uspeti, nije njegov nego naš problem!

Ocena: 8.5/10