Print this page

RECENZIJA: Rebel Star – Početak i kraj

27 oktobar 2021
Author :   Srđan Strajnić
Foto: Marina Uzelac

Asocijacija na „Početak i kraj“ ne može biti ništa drugo nego Urobor, zmija koja proždire sopstveni rep, koja simboliše smrt i ponovno rađanje kao svojevrsno kruženje u prirodi. Džoni Mičel ima pesmu o tome, „Circle Game“ koja kaže da se ne možemo vratiti, da samo možemo da pogledamo unazad, odakle smo došli, u toj beskonačnoj igri kruženja. Ne možemo pobeći od sebe, najprostije rečeno. Tako i naš prijatelj Mića Glavaški, ma šta radio, ma kako mu se zvala grupa, ma ko u njoj svirao, ostaje Mića Glavaški. I dobro je što je tako, jer taj njegov jedinstveni pogled na svet apsolutno zaslužuje da postoji i da bude vidljiv i dostupan onima koji ga dele, a nisu u stanju da ga sami artikulišu.

Nova postava benda Rebel Star, koja je odsvirala ovaj album, stacionirana je u Zagrebu za razliku od one prethodne, međunarodne (do albuma „Reka“) koja je bila stacionirana u Budimpešti. Ono što ih povezuje je, naravno, Milan Mića Glavaški (ex Eva Braun, ex Popcycle) koji je sve i svja Rebel Stara, ma gde da je ta grupa pozicionirana i ma ko da svira u njoj u datom trenutku. Sa zadovoljstvom sam ponovo prošao kroz diskografiju Rebel Stara za potrebe ovog teksta i mogu da primetim da neke velike razlike u zvuku nema, iako je njena istorija duga zavidnih četrnaest godina. Time ne želim da potcenim muzičar(k)e koji su svirali na albumu „Početak i kraj“ između ostalog i zato što bar jednu smatram za prijateljicu (pozdrav za Zvonku!) već hoću da istaknem činjenicu da je Glavaški taj koji daje ton i boji zvuk benda do te mere da distinktivnost svakog od njih pada u drugi plan. Čak je i vrlo profilisani muzičar Željko Markuš (Kristali, Pacifik) koji je, pored toga što svira gitaru na albumu i producent albuma, sasvim utopljen u zvuk Milana Glavaškog. Mića se razvio u tako jaku autorsku ličnost da na svemu što takne ostavi svoj pečat.

„Okean“ za mene postoji samo zbog rečenice „…proklinjem sebe što potrošim sve što mi daš“ koja je i refren pesme. U ostalom delu pesme Glavaški se obračunava sa zlom u sebi samom, što se ponavlja i u pesmi „Video sam“, iako oni koji ga poznaju nikad ne bi rekli da zla u njemu uopšte ima. No, on to ipak bolje zna od nas poznanika. „Sunce“, koje je smešteno između ove dve koje govore o paranoji i zlu, služi tome da razbije mračnu atmosferu unevši neophodnu dozu svetlosti i optimizma. „…i ne treba niko da spašava dušu mog Beograda“ iz pesme „Beograd“ je još jedna rečenica koja je dovoljna za celu pesmu, dovoljna da unedogled proširi njena moguća tumačenja posebno za nas koji živimo u tom velikom gradu punom kontradiktornosti. „85“ je o nostalgiji, za zemljom, gradom, vremenom…izaberite sami.

U „Početak i kraj“ odzvanja u mojoj glavi ono“…palo je na nas, palo je na nas..“ i mislim u sebi, nismo se baš snašli, šta god da je palo na nas. To je ono što dobar refren treba da nam da – laku identifikaciju sa pesmom o kojoj pojma nemam o čemu zaista govori. Znam šta meni govori, a to je ono bitno. „Dugi koraci“ su opet o Uroboru, tom mitskom stvoru koji kaže da ništa, pa ni ljubav ne treba uzimati zdravo za gotovo. Možda se ljubav ne treba dokazivati (jer ne treba u te stvari ubacivati pravničku terminologiju) ali se mora pokazivati, ama baš svaki dan, kao da je prvi…ili poslednji. Bluzi minijatura „Male stvari“ ostaje zagonetna zbog kontradikcije u refrenu pa je možda baš zato najviše puta puštana. A možda i zbog pratećih vokala Ane Ćurčin i Hamond orgulja koje su obojile ovu nežnu i lepu pesmu. „Puste navike“ su o mukama osoba koje žive sa muzičarima, bolje reći posveta njihovim saputnicama (ili saputnicima kada je reč o muzičarkama). „Stranac“ je o nepripadnosti koja te čini sporim i nesrećnim ali i o pripadnosti – ako se svugde osećaš kao stranac, onda svugde kao takav po malo i pripadaš. Pošto sam sve ovo napisao, sada mogu mirno da preslušam specijal Pop Depresije u kome Milan, Željko i Zvonka pričaju o svakoj od pesama i da se sam uverim koliko sam grešio u svojim komentarima.

Kao što vidite, preovlađuju setne i nostalgične teme, kojima kao kontrapunkt Glavaški postavlja poletno, pravo rokenrol izvođenje benda koga moram poimence pomenuti: Milan Glavaški, Željko Markuš i Daniel  Rodik – gitare, Zvonka Obajdin – klavijature, Daniel Kadijević – bubanj, Jakša Perković – bas gitara. Sve pesme peva Glavaški, Zvonka je prateći vokal (plus Nina Romić na nekoliko i Ana Ćurčin na jednoj numeri). Sve pesme su potpisali Glavaški i Markuš, mada mi se ipak čini da je Markuš veći doprinos dao u produkciji gde je tom već pomenutom jakom autorskom pečatu Glavaškog svojim intervencijama dodao raznovrsnost i u pojedinim pesmama pojačao već postojeći pop potencijal. Svi ti producentski „trikovi“ kao što je izbor instrumentarijuma za svaku pesmu, upotreba pratećih vokala, odabir tempa i slično, su kao rezultantu dali (blagu, ali sasvim jasnu) distinkciju  u zvuku pojedinih numera i time svakako poboljšali akustični doživljaj slušaoca.

Na kraju da kažem da je ovo još jedan uradak Rebel Stara koji drži standardni kvalitet i koji će verovatno doživeti sudbinu prethodnih. Mnogo će se svideti (relativno) malom broju ljudi. Po mom mišljenju to je mnogo bolje od obrnute varijante – da se malo svidi velikom broju ljudi. Verujem da i Mića deli to mišljenje, jer da je drugačije, već bi on znao kako da drugačije postavi stvari. U varijanti koju je odabrao bar ne mora da pravi bilo kakve kompromise. Na sreću tog malog broja ljudi u koje i sam spadam.

Ocena: 8.8/10