Maja Pelević o slobodi, socijalizmu, neoliberalizmu, moći manipulacije na sceni i van nje

02 avgust 2017
Author :  
Fotografije Grad teatar Budva, Sonja Žugić

Prošle sedmice, na uglednom, prvenstveno pozorišnom festivalu “Grad teatar” u Budvi je izveden originalni autorski projekat Maje Pelević i Olge Dimitrijević “Sloboda je najskuplja kapitalistička riječ” koji je premijeru imao na prestižnom BITEF-u, prošle godine. Sa dramaturškinjom Majom Pelević, koja je poznato pozorišno ime mlađe generacije, porazgovarali smo o kapitalizmu, neoliberalizmu, socijalizmu Jugoslavije i Sjeverne Koreje, moći medijske i druge manipulacije kojom se i sama poslužila kao  izvođač/ perfomer/glumica, zajedno sa koleginicom sa kojom je napisala i režirala komad. Isti počinje naizgled neobavezno, komičnim i satiričnim prikazom savremenog konzumerističkog društva i, na suprotnoj strani, predrasudama o jednoj nama potpuno nepoznatoj komunističkoj zemlji u kojoj su autorke boravile (tokom pripreme i početka rada na predstavi), a završava se u sasvim drugačijem tonu, razbijajući barem dio naših predrasuda u paramparčad i opominjući nas, gledaoce, da pokušamo da sagledamo stvari koje gledamo (cinici bi dodali: i život koji živimo). O stanju stvari u Srbiji i Crnoj Gori, Majinim i Olginim iskustvima iz Sjeverne Koreje, istinama i lažima u savremenom pozorištu, čitajte u intervjuu koji slijedi.

Vaša predstava je u Budvi izvedena u neuobičajenim uslovima; kiša je na trenutke počela da „paducka“ pa se predomislila, a sijevanje munja u pozadini dalo je završnici posebnu dimenziju, zar ne?

Moram priznati da pored toga što sam se bojala da će da prekinu predstavu jer je i sama tehnika bila ugrožena kišom, pomalo sam se i radovala što su nakon velike suše munje i gromovi odlučili da se dogode upravo tada. Sećam se tog trenutka kad sam s jedne strane bila skoncentrisana na samo izvođenje a s druge sam pomislila “e vidiš, ovo kao da je neki znak”. Prvi put smo igrale predstavu na otvorenom pa smo negde bile svesne da taj rizik postoji, al’ smo se nadale da ipak neće prekinuti predstavu pre samog kraja jer kao što si video kraj je ta neka naša objedinjujuća poruka bez koje cela stvar nema smisla. U Grčkoj nam se dogodilo da je titl prestao da radi u tom ključnom trenutku i to je bilo zaista frustrirajuće.

Pitanje slobode, koja se u predstavi postavlja i preispituje, očitovalo se direktno u reakciji publike na prve kapi kiše. Naime,skoro jedna trećina prisutnih je šmugnula „glavom bez obzira“, time praktično pokazala koliko smo mi kao ljudska bića navikli da nas ograničavaju. Nije li gledanje pozorišne prestave uprkos kišici, neka vrsta osvajanje djelića slobode?

Sa jedne strane publika je imala priliku da ostane i gleda predstavu u neuobičajenim okolnostima a s druge da ode jer joj pod a) ne odgovara da pokisne, pod b) ne dopada joj se predstava, pod c) radije bi provela vreme uz piće u kafiću ili pod d) ništa od ponuđenog. Al’ opet to je zaista bila sloboda izbora dok mi u predstavi govorimo o onoj nevidljivoj ideologiji koja nas neprimetno navodi da radimo određene stvari dok mislimo da sami to biramo. Tako da u tom kontekstu izbor da se uradi nešto uprkos nekoj neprijatnosti ili otežavajućoj okolnosti jeste neka vrsta slobode izbora koja izmiče zadatostima svakodnevice.

Da li je pozorište jedno od rijetkih prostora oslobađanja savremenog čovjeka? Nadalje, kako poimaš savremeni teatar – upravo u kontekstu kapitalističke hegemonije koja se dekonstruiše i u predstavi –da li kao laž koja bi trebalo da otkriva, podastire Istinu gledaocima ili, pak, kao Laž koja prikriva temeljne istine društva u kojem živimo?

Mislim da je pozorište danas još jedno mesto iluzije koje moramo stalno da preispitujemo ako želimo da budemo pošteni prema sebi i prema društvu. Treba pre svega uvek osvestiti elitistički momenat “visoke” kulture zbog čega i mi umetnici/umetnice često imamo utisak da svojim radom zapravo ništa ne menjamo jer je tu uvek taj klasni momenat i pitanje ko uopšte dolazi u pozorište i na koga mi uopšte pokušavamo da utičemo našim “porukama”. Još veći je problem nezavisne scene i alternativnog pozorišta koja ima još užu publiku i kada ti se često dogodi da shvatiš na kraju da radiš predstavu za drugare koji ionako veruju u isto što i ti. I o kakvoj slobodi na umetničkoj sceni danas uopšte možemo da govorimo kada smo i mi radnici/radnice u kulturi vrlo često prinuđeni da radimo stvari u koje ne verujemo ili protiv kojih se u svom radu borimo.

Mislim da je najveći problem neoliberalnog poretka u kome danas živimo upravo to što više ni sami ne možemo da shvatimo šta je istina a šta laž, šta je iluzija a šta realnost, jer se te stvari toliko prepliću na svakodnevnom nivou da nam se često dešava da upravo kada mislimo da smo najviše izvan sistema, tada smo možda najviše u njemu. Jer ovaj sistem koji polako na globalnom nivou osvaja ceo svet upravo počiva na tome da bude oštro kritikovan a da onda on sam tu kritiku integriše u sebe i od nje pravi profit. Pogledajmo samo kako funkcioniše većina NVO sektora koji se s jedne strane žustro bori za razna ljudska prava a sa druge periferno hrani aždaju koja te nejednakosti proizvodi.

Olga Dimitrijević i ti niste se libile da, čak na nekoliko mjesta na sceni istaknete da ste lezbejke, pretpostavljam da je i to bio dio procesa oslobađanja odnosno širenja granica slobode pripadnika LGBT zajednice?

Scena sa “autovanjem” se dogodila sasvim slučajno, uopšte nismo tendenciozno imale nameru da pokrećemo tu temu ali kada se spontano ta anegdota pojavila na probama naravno da smo odlučile da je ostavimo. Veći deo materijala za predstavu je nastao u samoj Severnoj Koreji i tamo smo u autobusu od tačke a do tačke b prepričavale i snimale mobilnim šta nam se dešavalo jer je toliko bio gust program preko dana da se inače ničega ne bismo sećale. Pored regularnih fotografija, videa i špijunskih snimaka vodile smo i taj audio dnevnik koji je bio zaista jako dragocen u kasnijem procesu. Ono što smo negde znale čak i pre samog odlaska u Severnu Koreju je da ćemo predstavu praviti o nama i našem svetu i poretku a ne o jednoj zemlji o kojoj posle deset dana kontrolisane turističke ture naravno da ne možemo da znamo ništa. Niti nam je to uostalom bila namera. Bilo nam je bitno da pored fenomena slobode danas u zapadnom svetu koja nam je bila centralna tema preispitamo i naše intimne slobode i neslobode.

Vratimo se suštini performans-putopisa „Sloboda je najskuplja kapitalistička riječ“: lijepo ste se poigrale sa percepcijom i poimanjem slobode, vidljivim i nevidljivim, skrivanjem i razotkrivanjem.. Koliko ste radile na konceptu komada i čini mi se vrlo upečatljivoj unutrašnjoj dramaturgiji - (s)kretanju od efemernog i duhovitog prvog dijela ka esencijalnom i veoma ozbiljnom kraju predstave?

Na predstavi smo kad se sve sabere radile oko godinu dana – od momenta kada smo odlučile da idemo u Severnu Koreju do momenta kad je predstava imala premijeru na Bitef festivalu prošle godine. Ovo mi je drugi put da na ovaj način radim predstavu (prvi put je to bilo kada sam sa Milanom Markovićem radila projekat “Oni žive” kad smo se učlanili u sedam partija – tačnije da ulazim u proces tako što pojma nemam šta će od svega da ispadne, da li ćemo uopšte dobiti novac i koliko će sam proces da traje. To je za mene u kreativnom smislu najveća sloboda, kad te ne ograničavaju rokovi, uslovi rada već rizikuješ pa vidiš šta će da ispadne. Opet je to određena vrsta privilegije jer moraš da računaš da već u tom trenutku imaš neke pare od drugih projekata da bi uopšte u tom periodu mogao od nečeg da živiš.

Pre nego što smo otišle na put Olga i ja smo prvo par meseci posvetile temeljnom istraživanju svega (ne baš svega naravno ali koliko smo mogle) videa, testova, knjiga a to se uglavnom sve temeljilo na ovom našem “zapadnom” internetu. Kad smo shvatile do koje mere su sve priče o Severnoj Koreji slične – da je to misteriozna crna rupa u kojoj su ljudi ispranih mozgova i zbog toga mogu da rade sve što im zli vladar govori, to nas je podsetilo na sve projekcije represija “u nekog drugog” a tu vrstu medisjke manipacije koje omogućavaju beskrupulozne strane intervencije smo već viđali u Iraku, Avganistanu, Libiji…

Nakon što smo se vratile iz Koreje sam proces nastanka predstave je trajao oko dva meseca. U međuvremenu smo saznale da smo dobile pare od ministarstva a Bitef festival i Bitef teatar su ušli kao koproducenti. Tada smo znale da definitivno pravimo predstavu. Odluka da predstava ima dva sasvim različita dela je nastala u samom procesu. Bilo nam je bitno da na satiričan način prikažemo kritiku zapadnog sveta ali da i u drugom delu opišemo, koliko smo mogle, kako smo se nas dve tamo osećale – s jedne strane zbog nostalgije vezane za naše socijalističko nasleđe a s druge zbog nemogućnosti da zamislimo danas drugačiji svet izvan totalitarne neoliberalne ili totalitarne socijalističke distopije.

Sam kraj je (neočekivano) kontemplativan i katarzičan, pruža jedinstvenu prilku da se gledaoci povežu sa predstavom; sastoji se od projekcije dokumentarnih snimaka na velikom platnu za koje smo bili ubijeđeni da su krišom snimljeniisječci „realnosti“ Sjeverne Koreje, ali ni to nije baš tako, i to je samo djelimično tačno?

Mnogi ljudi su na različitim izvođenjima imali teorije šta je pravo a šta nije, šta je lažno a šta realno i evo neću ni sad da otkrijem tu “tajnu” jer se i sama predstava poigrava sa fenomenom stvarnosti. Evo samo ću ti reći da su nam posle jednog igranja prišli neki momci koji su se pre toga kladili, da nas pitaju da li smo uopšte bile u Severnoj Koreji.

Pomenuo sam stvarnost, pomalo naivno, kao da se u tom pojmu ne može diskutovati unedogled. Kako tebi, kao dramaturškinji prije svega, izgleda stvarnost, tačnije „stvarnost“ Crne Gore, Srbije, možda i svih po prirodi vrlo sličnih posttitoističkih zemalja okruženja?

Jedna od po mom mišljenju najboljih studija koje sam pročitala na ovu temu je knjiga hrvatskog filozofa Borisa Budena “Zona prelaska – o kraju postkomunizma”. On tu vrlo slikovito opisuje šta se dogodilo sa našim postkomunističkim društvima u kojima prvo imamo “demokratsku” revoluciju da bi nakon toga na scenu stupio neoliberalni Termidor. On tu našu revoluciju naziva nadoknađujuća revolucija gde mi kao društvo brišemo svu svoju (komunističku) prošlost da bismo kao deca u vrtiću ili čak pelenama nadoknadili propušteno gradivo, naravno pod strogim nadzorom svojim (zapadnih) vaspitača. On tu govori o jednoj vrsti gubitka društva (društvene solidarnosti, osećaja toga da živimo u društvu) zarad jedne socijalne amnezije gde bilo koji oblik prave društvene solidarnosti ostaje još samo kao nostalgični kič koji nema snagu realne promene.

Bojim se da ćemo i mi (Srbija, Crna Gora pa i naši susedi) još neko vreme osećati posledice gubitka društva i društvenosti i da ćemo tek naknadno shvatiti kome smo, kako i pod kojim uslovima prodali dušu i koje će biti buduće posledice toga.

Ok, vrtimo se okolo, a nikako da zabijemo sjekiru – možda baš onu upotrebljenu u predstavi – u kapitalističko korijenje. Slažeš li se sa ocjenama da je neoliberalni kapitalizam duboko nehuman za današnje društvo i, po mnogim mišljenjima, veoma štetan proces koji je dostigao tačku ključanja? Da li je to tako i šta (nam) se zapravo događa?

Mislim da smo u ovom trenutku delimično osvestili prisustvo neoliberalnog Termidora i načina da koji on manipuliše našim životima i mozgovima. Setimo se samo Frojdovog nećaka Edvarda Bernejza koji je svoju knjigu “Propaganda – stvaranje javnog mnjenja” napisanu davne 1928. (pre Gebelsovog čuvenog govora partijskim drugovima) započeo rečenicom “Svesno i inteligentno manipulisanje organizovanim navikama i mišljenjima masa važan je element demokratskog društva”. Mislim da smo mi danas svi zajedno u poziciji da smo svesni šta nam se događa ali nismo još uvek spremni da napustimo sopstvene privilegije radi stvaranja pravednijeg sveta. Jer svi mi, čak i oni koji se protive, živimo, radimo i zavisimo od kapitalističkog poretka. To je činjenica koju teško možemo poreći.

Na suprotnoj strani je nasljeđe komunizma, a naročito staljinizma, koje kao da nas onemogućava da sagledamo stvarno stanje stvari tj. sve mogućnosti... Možda bi baš bilo interesantno prokomentarisati socijalizam Josipa Broza odnosno Jugoslavije u odnosu na dinastički sjevernokorejski komunizam koji je bi predmet vašeg interesovanja, ali sada bez šale i komičnih efekata?

Naš jugoslovenski socijalizam (za razliku od Severnokorejskoj, Sovjetskog, Rumunskog, Albanskog…) se i dan danas smatra možda najboljim oblikom socijalizma upravo zato što je imao taj element nesvrstanosti i meke autoritarnosti. Ta nesvrstanost nije baš bila sasvim nesvrstana pošto smo na neki način prihvatali razne stvari za Zapada ali je uspevala do opstane dok se nije raspao Sovjetski Savez, pao Berlinski zid i bilo je jasno da će ova socijalistička tvorevina teško opstati u svetu koji je polako gutao globalni kapitalizam. Zanimljivo je to da je Kim il Sung, večni predsednik Severne Koreje i osnivač Demokratske narodne republike Koreje bio u jako dobrim odnosima sa Titom sve do Titove smrti a Tito je par godina pred smrt 1977. posetio Severnu Koreju gde mu je priređen najspektakularniji doček koji je ikada imao.

Severnokorejski komunizam takođe ima svoj razvojni put iako je dinastijski. Tokom vladavine Kim Dzong Ila, a posle raspada Sovjetskog Saveza, devedesetih godina Severna Koreja je upala u jako duboku ekonomsku krizu tokom koje su milioni ljudi umrli od gladi. Danas, za vreme vladavine Kim Dzong Una, je ona jedna od nekoliko nuklearnih sila i to je verovatno i razlog njenog opstanka. Pored toga poslednjih godina je i tamo počela blaga liberalizacija ekonomije (ima malih privatnih prodavnica, komisiona za višu klasu) i ne znamo šta će se dešavati u budućnosti. Ono što smo saznali je da se pored toga i dalje ne dira u besplatno zdravstvo, školstvo i stanovanje. A zanimljivo je da je i Južna Koreja u poslednje vreme odlučila da promeni politiku i uticaj Amerike na njenu spoljnu politiku i želi ponovo da pregovara o poboljšanju odnosa sa Severom. Videćemo…

Nadam se da ova pitanja nisu suviše pretenciozna. Međutim, da li je najava selektora prošlogodišnjeg BITEF-a da je „Sloboda je najskuplja kapitalistička riječ“ jedna od naojriginalnijih bitefovskih produkcija u poslednjih 50 godina ipak bila pretenciozna? Da li je bilo reakcija tim povodom?

Mislim da su svi novinari reagovali na tu izjavu. Ja moram da stanem u odbranu selektora Anje Suše i Ivana Medenice koji su verovali od starta u naš projekat i zaista nas podržavali u tome. Oni su pristali da predstavu koja nije bila ni u procesu realizacije u tom trenutku finansiraju i stave u selekciju jubilarnosg festivala. Mislim da je ta izjava pre svega bila vezana za samu ideju predstave koje im se dopala kada smo im predstavile projekat a i to da smo Olga i ja na neki način deca Bitefa, da je Bitef svih ovih godina itekako uticao na naš razvoj i stvaralaštvo. A da je tada zvučalo originalno da neko ode u Severnu Koreju i o tome napravi predstavu, verovatno i jeste (smajli).

Zašto si se, skupa sa Olgom Dimitrijević, odlučila i za režiju? Poslednjih godina, glumci sve više režiraju i u teatru, a evo sada i dramaturškinje to čine. Koji su razlozi?

Olga i ja smo bliske prijateljice i već godinama jedna drugoj pomažemo u raznim kreativnim procesima. Ovo nam je zvanično prva (sigurno ne i poslednja) predstava koju radimo zajedno a i ona i ja smo se poslednjih par godina okušale u rediteljskim i izvođačkim vodama. Mislim da su autorski projekti zgodno mesto za neke teme koje zahtevaju kompletno angažovanje. A i zgodno je jer eto sad možemo konačno i da putujemo sa sopstvenom predstavom što nismo mogle kao spisateljice.

Takođe, ova predstava je poližanrovska, kao da jedan žanr nije dovoljan da se u njemu filtriraju svi problemi koji su istovremeno i pozorišni i politički (u širem smislu)?

Toga smo u startu bile svesne kad smo počele da radimo. Da ćemo sigurno imati dve predstave u jednoj i to poigravanje žanrovima (gde se navikneš na jednu vrstu izraza pa te onda iznenadi obrt) nam je bila vrlo uzbudljiva. Mislim da ću tu vrstu postupka još više istraživati u budućnosti.

Na kraju, dopuštaš li da pozorište bude i larpurlartističko ili smatraš da je nužno da bude beskompromisno i angažovano, da se sloboda iznova osvaja?

Najbolje je kad pozorište u sebi ima i angažman i emociju a to onda ne može biti nikako larpurlartizam.

Novak Govedarica

Email Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio