Boris Vlastelica (Repetitor): Teško se umoriti kad radiš ono što najviše voliš

30 jul 2017
Author :   Katarina Vujović
Foto: Miloš Zvicer (Bedem Fest Official)

Kada na listi gradova, među kojima su Amsterdam, Orfu, Berlin, Beč, Bremen, Maribor, Krakov, Zabok i slični, naiđete na Plužine, onda gledate u ovogodišnju ljetnju turneju beogradskog sastava Repetitor, koji su 24. juna zahvaljujući organizaciji Bedem Festa, ponovo zasvirali u Crnoj Gori, gdje ih baš i nismo imali prilike toliko često gledati i slušati, uprkos tome što su jedan od aktivnijih bendova, koji je uvijek na nekoj turneji. Baš iz tih razloga, njihovih stalnih putovanja i nastupa, ovaj intervju se nekako odužio u pripremi. Konačno smo ukrstili pitanja i odgovore Boris Vlastelica, frontmen ovog beogradskog benda i ja. Bend čine još i Ana Marija Cupin i Milena Milutinović.

Repetitor važi za jedan od najvažnijih bendova među mlađom generacijom. Oni su predanim radom, tokom deset godina, stasali u prave domaće headline-re. Njihova muzika se mogla čuti sa raznoraznih bina, na mnogim meridijanima, i to je upravo ono po čemu su prepoznatljivi – eksplozivnost, uvjerljivost i energija koja ne ostavlja ravnodušnim nikog prisutnog na njihovim koncertima.

Uspijevali ste da dođete i do Azije, dok vam je Crna Gora nekako ostajala daleka. Nismo vas imali prilike dovoljno slušati koncertno. Svega par puta prije Plužina. Kakve ste utiske ponijeli sa ovih gostovanja u Crnoj Gori?

Još tamo davno pre deset godina smo dogovarali sa jednim momkom svirku u Nikšiću, ali je on tada bio jako mlad i nikad pre nije organizovao svirku, a mi smo zamalo krenuli u Nikšić kad smo saznali da će morati da otkaže kocnert, jer nema ni za putne troškove. Pojavio se sada u Plužinama i slatko smo se smejali svemu tome, on je bio jedva punoletan i samo je imao veliku želju da nas dovede, a nije bilo šanse da to izgura. Pre dočeka Nove 2016. godine u Kotoru, svirali smo u Podgorici 2012. u Montenegro pub-u i bilo je solidno ljudi i super veče. Posle koncerta smo morali da žurimo kući, jer je neko imao obaveze sledećeg dana i tada nam se negde kod Pljevalja desilo da su nas zaustavili policajci zbog malo brže vožnje i da smo dali dve po deset, a oni nam vratili pola, u fazonu dosta je, i poželeli srećan put. Prošli smo puteve po celoj Evropi, ali da policajac vraća "kusur" nismo doživeli. I tada u Podgorici, i u Kotoru i Plužinama smo bili sjajno dočekani.

Poznati ste po izuzetno energičnim nastupima, tako što topite „farbu sa plafona“ u prostorima gdje nastupate. Kako to izgleda kada nastupate na otvorenom, ispod zvjezdanog neba, kao što je bio slučaj u Plužinama?

U Plužinama smo čak svirali u amfiteatru, baš kao nekom u staroj Grčkoj, i taj oblik nije slučajno služio kao razglas u ta vremena, stvarno se zvuk dobro širi. A svirke leti na festivalima imaju tu manu da su bine veće nego u klubovima, pa je publika iza neke tamo ograde koja je obično bez pravog razloga udaljena par metara, ali leti bude i više ljudi na tim koncertima nego zimi u klubu, pa se to negde izjednači što se tiče tog pumpanja od strane publike koje je važno za koncert.

Ono čime vi odišete je samouvjerenost i uvjerljivost, iskreno uživanje u onome što radite. To se najbolje osjeti na vašim koncertima, koji su vaš adut! Bend ste koji je kompletan tek na bini, u živom nastupu. Kako se snalazite u studiju i koji su to trenuci kada se posvećujete novom albumu?

Pa, na trećem albumu smo nekako legli i u studiju, bar mi imamo taj utisak da sada to nije neki bauk. Kao što kažeš mi smo koncertni bend i pre nam je bilo uvek ko u stranom habitatu, a sad već mogu da kažem da volimo i rad u studiju.

Novi album „Gde ćeš“ objavili ste krajem prošle godine za slovenačku etiketu Moonlee. Kako su se nove pjesme uklopile u vaš koncertni spisak? Na kakvu reakciju publike nailaze, kako koncertno, dok ih izvodite, tako i putem digitalnih platformi?

Mi ih sviramo kako nastanu, tako da su već uklopljene u spisak i publika ih zna i niko se do sad nije bunio ili tražio pare nazad, to je dobar znak.

Na tom albumu imate i neke pomake u odnosu na prethodne albume, kako u tematskom smislu, u izboru nekih intimnijih, ličnih tema, tako i u odnosu autorstva među vama članovima. Neke pjesme je napisala bubnjarka Milena, vokalno je „oslobođenija“ ritam sekcija, koju čine Ana Marija i Milena. Kakve promjene su se izdešavale u bendu sa ovim albumom i čime su one bile uslovljene?

Ana-Marija je od početka autor, ona je drugi put u životu uzela bas u ruke i napravila „Ja“, kao i mnoge rifove posle toga. Više je i meni teško da razlučim šta je moje šta njeno sa prva dva albuma, jer se ne opterećujemo time. Ona i peva od početka, a Milena od ovog albuma. Milena je talenat za svaki instrument koji uzme u ruke, tako da je na basu smislila rif za „Suženi snovi“, kao i tekst za „Gde ćeš“ koju pevaju njih dve. Meni što manje posla, to bolje.

Kako je biti frontmen u bendu u kojem žene čine ritam sekciju? Zvučite kao obuzeti tokom Dionizijskih dana. Da li je teško biti Orfej među „tračankama“?

Haha! Evo sam morao da guglam, jer se ne sećam više tih priča, a Orfeja izgleda ubiju Tračanke na kraju? Nadam se da neće doći do toga. Pa, s obzirom da sam ja od početka u bendu sa Milenom i Ana-Marijom, da nam je ovo svima prvi bend i da traje već deset godina, ne mogu da ti objasnim koliko ne obraćamo pažnju na to muško-žensko. Možda ima nešto drugačije u ženskom senzibilitetu muzike, posebno ritam sekcija, to je poseban gruv, a možda se samo tako tripujem i samo je do ličnosti, a ne pola. Kako god bilo, meni je jako drago da sviram sa dve takve osobe, ne bih ih menjao ni za šta na svetu.

Kada smo već kod Orfeja, nekada je „Euridika“ bila mjesto okupljanja rokenrola u Beogradu. Kasnije je to bio SKC, „Akademija“. Šta je danas takvo mjesto, ako ono postoji i da li je uopšte rokenrol kultura novijih generacija? Da li se mladi ljudi danas mogu prepoznati u toj kulturi ili je rokenrol stvar (nedostajuće) „opšte kulture“, možda čak i dendizma?

Mi punimo Dom Omladine, ne Marakanu, pa ne može baš da se kaže da smo nosioci čitave generacije. Bitno je da se ljudi na koncertima dobro zabave i da im to nešto znači, da nije samo konfekcija koja prozuji kroz uši i bude zaboravljena, nego da su ti koncerti iskustva. Ni meni nije jasno nekad na koju foru ima toliko nove publike i bendova, u situaciji kad nema puno medijske podrške niti nekog okupljališta scene. Samo u Beogradu su se u poslednje dve godine se pojavili Vizelj, Šajzerbiterlemon, Dogs in Kavala, Klotljudi i još mladih bendova koji su osvežili scenu i koji potvrđuju da je rokenrol ovde ukorenjen, da je već deo folklora i da opstaje i bez nekog indukovanja od strane medija.

Što se tiče starijih generacija iz 80ih i 90ih, sa njima imamo ideoloških razlika i mislim da tu postoji neki jaz koji raste sve više, ali smo zvukom povezani, to svakako, i mi smo odrastali na Stoogesima, MC5, Pixies i Ramonesima kao i oni, i živeli u istom gradu, tako da postoji veliko poštovanje koliko god drugačija mišljenja o društvu imali.

Jedni ste među prvim bendovima koji su nastupili na najznačajnijim show case-ovima, kao što je Eurosonic i jedni od rijetkih koji je iskoristio sve prilike da se promoviše i zasvirata na evropskom tlu i šire. Pritom ste bend koji je to sve uspio pjevajući na maternjem jeziku! Koja je tajna vašeg uspjeha ili bolje rečeno - koji je vaš savjet bendovima koji nastoje danas svirati rokenrol?

Tajna je da budeš dobar bend koji ljudi uživaju da slušaju. Mi smo imali sreće što smo krenuli rano, k'o klinci od osamnaest, pa smo mogli da sviramo svuda i prihvatamo skoro sve ponude, jer smo živeli kod roditelja, studirali i bavili se ovim kao hobijem. Međutim kako nismo iz bogatih porodica, niti nas čeka neki siguran posao i lova, morali smo da izaberemo i svo troje smo se ispisali sa tih dotadašnjih studija i krenuli da se bavimo bendom mnogo ozbiljnije. Kad kažem ozbiljnije, ne mislim na pristup muzici, koji je i dalje slobodan i neopterećen kao prvog dana, već na bavljenje svim ostalim što čini jedan bend. Česta greška je što bendovi misle da je dovoljno da promišljaju samo muzički deo priče, a onaj idejni kao i identitet benda se zapostavlja.

 Kako inostrana publika gleda na tu jezičku barijeru?

Mislim da smo pokazali bendovima sa ovih prostora koji pevaju na engleskom jeziku da nema potrebe da to rade, ako to rade zbog uspeha u instranstvu. Ok za neki mega uspeh i sam vrh je možda potrebno, ali za proboj u inostranstvo alternativnog benda je bitnije da se probijete ovde, na ovim prostorima, da se toliko nametnete da moraju da vas predlože na Eurosonic ili neki takav evropski showcase festival gde se bendovi iz Evrope afirmišu. A teško je to uraditi ako pravite distancu prema publici pevajući na engleskom, kad je svima u sali, uključujući i bendu, maternji jezik neki drugi i zajednički. Inostranoj publici smo omogućili prevode pesama na našoj bandcamp stranici, a na koncertima nikome ne smeta što pevamo na srpskom, čak mislim da im je egzotično.

Da li je rokenrol i danas nosilac bunta? Nastajući u istom periodu, dijelio je sudbinu sa cijelom neoavangardom – sa svim lijevim i desnim skretanjima. Ljevica se danas ponovo budi, zajedno sa narastajućim neofašizmom, ali da li je dovoljno organizovana i angažovana? Bend ste koji je lijevo orijentisan, i na posljednjem albumu imate pjesmu Crvena – kome se ona obraća?

Definitivno rok muzika nije nosilac bunta, ali to je delom i zbog pitanja kakav je to bunt ranije nosila. Ako je to i danas elitistični bunt protiv rijalitija, nekulture, narodnjaka i te slične površne priče, i lament nad sudbinom rok muzike, mislim da je onda taj bunt izgubljen u vremenu i prostoru, a rok muzika onda deluje odnarođeno od mnogo većih, sistemskih problema, destrukcije i nejednakosti koju stvara kapitalizam i normalno da onda bilo kakva poruka gubi snagu ako delujemo potpuno nezainteresovani za te stvari, a jako ljuti na rijalitije i narodnjake.

Kako vidite budućnost svijeta, planete? Koji pokreti, po tvom mišljenju, danas imaju snagu da integrišu emocije ljudi i da ih pokrenu na akciju? Da li muzika ima i dalje tu snagu ili se potpuno izgubila u recikliranju stilova, proizvodnji identiteta putem merchandisinga, a ne iskrenih uvjerenja?

Ne znam šta nosi budućnost, ali znam da živimo u jako zanimljivom vremenu. Verujem da je ovaj sistem neodrživ globalno, i ekonomski i ekološki i da će morati da se promeni, ali će za tu promenu biti potrebno mnogo truda i borbe jer oni koji imaju moć neće je tek tako predati. Svakako da muzika u svemu tome ima svoju kulturnu ulogu, da sublimira emocije, i ne mislim da je danas potpuno izgubila snagu. Prosto je mnogo više muzike u ponudi nego nekada kada si morao da imaš ugovor i ploču da bi te neko čuo. Muzika je na neki način izgubila vrednost kao komoditet na globalnom tržištu, jer se ponuda povećala mnogo više nego potražnja, i do dobre muzike danas mora mnogo više da se kopa, što odmah znači i da je teže deliti utiske sa ljudima jer su sve šanse da oni nisu iskopali isto što i ti. Internet je napravio revoluciju u tom smislu i promenio potpuno pravila igre, ali muzika ima veliki značaj i uticaj i dalje.

Kako se Repetitor provodi na ljetnjoj turneji trenutno? Da li možete da zamislite da ćete se nekad, u nekom trenutku života umoriti, ili se to nikada neće desiti?

Na nomadski život na putu i stalne selidbe smo se navikli. Koncert učini da se sav umor pretvori u zadovoljstvo i ispunjenost. A teško se umoriti kad radiš ono što najviše voliš.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio