Propustio sam nekoliko prilika da je čujem uživo (prva koje se sećam je njen nastup u Čekaonici BIGZ-a) iako pratim njen rad još od 2011-te godine. Prvi album, izdat 2010-te, bio je bluz album na kome su se smenjivale njene i pesme poznatih izvođača bluza (Cow-Cow Davenport, Otis Spann, Mississippi Fred McDowell...) i onih čija je muzika inspirisana bluzom (Janis Joplin, Tom Waits). Na drugom se nalaze samo dve obrade (opet Otis Spann i Mississippi John Hurt) i devet originala koji po formi uglavnom nisu klasični bluz. Taj je izdat 2013-te, kada je Katarina već bila studentkinja singer/songwriter kursa na Berklee College of Music u Bostonu. Na njemu se već može videti postepeni odmak od klasične bluz forme, da li pod uticajem studija na Berklee-ju, to Katarina najbolje zna.

Trenutak u kome je zatičemo u utorak uveče u Domu omladine je sledeći: fakultet za singer/songwriter-e je završen, novi album je snimljen, ali se traži američki izdavač, pa se te pesme škrto puštaju u javnost, da bi se sačuvale za promociju albuma. Koncert je nazvan “Killing The Blues”, po pesmi John Prine-a, i taj naslov najbolje ilustruje trenutak u kome se Katarina Pejak nalazi. Naime, Katarina je odrastala okružena bluzom koji je njen otac i voleo i profesionalno se njim bavio, bila je dete male beogradske bluz zajednice. Logično je da je i ona krenula tim putem, međutim, tokom svog muzičkog razvoja, širila je svoj muzički spektar, čini mi se pod uticajem Nore Jones, ubacujući elemente soula, country-ja, jazz-a i drugih formi američke popularne muzike.Tada dolazi zrelost, formalizovana završetkom studija, i potreba da se krene svojim putem, ne samo muzičkim. Dakle, ubijajući bluz na ovoj mini turneji (Podgorica, Novi Sad, Beograd) Katarina se ritualno odvaja od roditeljskog doma i svoje mladosti. Ako je zadatak ubiti bluz po metodi “killing me softly”, onda je napravljen pravi izbor – nema ni jedne jedine prave bluz pesme, a opet, sve one sadrže taj “bluesy feeling” koji će svakako ostati deo njene muzike.

Lista autora čije je pesme izvodila najbolje govori ko su joj uzori u autorskom smislu. Idemo redom: Joni Mitchell, Robert Plant, John Prine, Wilco, Norah Jones, Bob Dylan, Tom Waits, Dolly Parton, Gillian Welch, Hank Williams, Stephen Stills, Kris Kristofferson. Možda sam nekoga od velikih autora čije je pesme izvodila propustio da navedem ali i po ovome ćete dobiti jasnu sliku o tome koliko sam uživao na koncertu (kao da sam ja birao repertoar). Izvela je i jednu pesmu Wood Brothersa (Honey Jar), koji još uvek nisu legende razmera gorepomenutih, zatim pesmu “Who’s Gonna Love Me Now” (ja bar mislim da se zove tako) svog prijatelja Demiana Boggsa (ako sam dobro čuo njegovo ime?) koja je za mene bila otkrovenje. Nisam uspeo da nađem na netu ni pesmu ni autora, pa zaključujem da ili nije još objavljena, ili nisam dobro čuo ime autora (molim Katarinu, ako čita ovaj tekst, da mi pošalje podatke o njemu u inbox). Izvela je i četiri svoje kompozicije – odmah sam zapamtio “She’s Coming After You” koja me asocira, ko zna zašto, na Louis Jordana. Njene pesme se, mislićete da preterujem, sasvim dobro uklapaju sa pesmama pobrojanih legendi iako nisu toliko “catchy” kao “Jolene”, “For The Good Times”, “Cold Cold Heart”, “For What It’s Worth” ili “Just Like a Woman”. Osim one već pomenute “She’s Coming After You” – ona jeste vrlo “catchy”.

Što se sviranja klavira tiče, tu otpadaju poređenja sa Norom Jones – Katarina svira mnogo “tvrđe” dajući pesmama, rekao bih, rokenrol oštricu. Posebno mi se, u tom smislu, svidelo izvođenje Dylanove “Million Miles”. Tu “napada” dirke, prosto udara po njima. Pevanje je već sličnije Nori, iako u country pesmama ide ka dolipartonovskom piskutavom glasu (što je kod mene plus!). Još to nije “high lonesome sound” Bill Monroe-a, ali stremi ka tome. Dakle, radi se o izuzetnoj muzičarki koja je objedinila sviračku kompetenciju, odlično pevanje, pri čemu ne mislim na tehnički deo (za takvu vrstu procene nisam kompetentan) već na isporučivanje emocije, i autorsku komponentu. Na polju autorstva ima prostora za napredak, pre svega u pravcu personalizacije iskaza. To je moja stara teza – veliki kantautori moraju da se potpuno “otvore” u emotivnom smislu. Pogledajte po mom mišljenju dva najveća autora rocka: Joni Mitchell i Bob Dylana. Oni vas prosto obasipaju autentičnim emocijama često u formama potpuno suprotnim onome što bi ih učili u školi, da su u školu išli. Mislim da Katarina to shvata – zna ona da treba da zaboravi ono što je naučila na Berklee-ju, ali će joj to naučeno ipak ostati i u podsvesti i u prstima. Ne sme previše razmišljanja o formi da ometa predstavljanje sadržaja. Drugim rečima, mora da se iskrvari u svakoj pesmi!

Ono što mi se jedino nije svidelo na koncertu je profil publike. Kad sam ja, kao čovek od blizu šezdeset godina, jedan od mlađih u publici, to za mladu autorku kakva je Katarina Pejak svakako nije dobro. Da me pogrešno ne razumete – divno je što Katarina može da izvuče na svoj koncert ljude od 60+ godina i za nju i za te ljude, ali bi svakako bilo dobro da ovu muziku čuju i njeni vršnjaci (ona ima 28 godina) i generacije između, kad već ne možemo da se nadamo da ova vrsta muzike može da privuče najmlađe naraštaje. Mislim da za to ima šanse. Baš nekako u vreme njenog odlaska na studije posle snimanja prvog albuma 2010-te, pojavila se kod nas u regionu ta takozvana “Americana” scena koja se za tih 6-7 godina prilično stabilizovala. Stray Dogg, Ana Ćurčin, On Tour, Dunja Ercegović aka Lovely Quinces, Irena Žilić, The Mothership Orchestra, Wooden Ambulance, Stepa, koji svi pevaju na engleskom jeziku i uzori su im sa one strane okeana, stvorili su svoju publiku koja kod najpopularnijih dostiže brojku od 700-800 ljudi, a to je već respektabilan broj i za Ameriku odakle Katarina Pejak dolazi i gde pokušava da napravi karijeru. Te publike na koncertu Katarine Pejak nije bilo. Niti na “Americana” koncertima ima publike koja prati bluz scenu. Znam to, jer sam prateći karijeru sina (ako neko to još ne zna, Dukat iz Stray Dogga) bio na većini koncerata te scene, ne samo u Beogradu, pa bar iz viđenja poznajem većinu posetilaca. Ono što hoću da kažem je da publika vezana za blues scenu i ona vezana za americana scenu ima slične muzičke afinitete (očigledan dokaz je Katarinin izbor pesama, koji je ovoga puta bio iz “americana” pesmarice) pa bi bilo logično raditi na tome da se te dve scene na neki način povežu. Dobra prilika bi mogao biti peti “Americana Night” festival, ako Dukat uspe da ga organizuje ove godine, da na svoj line-up stavi nekog izvođača koji potiče sa bluz scene. Moj predlog, za one koji su pročitali ovaj tekst, nije iznenađenje: grupa koja je u samoj svojoj suštini most između ova dva žanra, izvanredni Katarina Pejak Trio!