Hugo je, kao što i treba, jer je to karakteristično za Hookerovu muziku, postavio težište na ritam. Kao da je i birao pesme koje imaju izražen repetitivni ritam (što i nije teško, jer takvih je dosta u Hookerovom opusu). Uočljivo je da je prilikom izbora izbegavao najpoznatije Hookerove pesme kao što su „Crawling King Snake“, „Boom Boom Boom“, „Dimples“, „One Bourbon, One Scotch, One Beer“ i „Boogie Chillun“ koje nema na ploči, ali ju je izveo na bis. Razlog može biti to što je lakše i bezbolnije eksperimentisati sa pesmama koje su publici manje poznate ali i to da je i njima kao izvođačima, a i publici mnogo manje zabavno izvođenje pesama koje su već hiljadu puta čuli. „Hobo Blues“, „Decoration Day“, „Love Blues“ su iz vremena početka njegove karijere (1948-1960), „Serves You Right To Suffer“ (vredna je pomena obrada J.Geils Banda te pesme sa njihovog live albuma „Full House“), „The Motor City’s Burning“. „When My First Wife Left Me“ i „Country Boy“ su iz šezdesetih A „The World Today“ sa početka sedamdesetih (album sa Canned Heat „Hooker’n’Heat“ iz 1971). I na albumu, koji je snimljen za jedan dan, što se ono kaže „iz prve“, a još više je to uočljivo na koncertu, sve te pesme su povezane konstantnim „beat“-om koji se kroz njih provlači dajući im transoidni efekat. Zvuče kao ambijentalna muzika za putovanje kolima što je na koncertu naglašeno videom koji puštaju u pozadini. Iz kola u pokretu sniman je put koji vodi ka Melbournu (iz koga su obojica) sa predelima kroz koje prolaze. Ništa pretenciozno, običan snimak putovanja kroz šofer-šajbnu, ali savršeno dočarava kotrljajući karakter te muzike. Savršeno bluz veče u KC Gradu zahvaljujući Raceu i Russou koji su me još jednom podsetili da nije elektronika onio što mi se ne sviđa, nego način njene upotrebe. Uspeli su da tradicionalnu muzičku formu koja nije baš poznata po raznovrsnosti njenih pojavnih oblika modernizuju a da joj pri tom ne oduzmu ništa od onoga što je karakteriše. Za svaku pohvalu!
Još nešto je interesantno. Race i njegov nekadašnji poslodavac Nick Cave (na prvom albumu Bad Seedsa „From Her To Eternity“ i nekoliko pesama na „Kicking Against The Prick“) mimoišli su se u Beogradu za oko sedam dana, a njihove karijere su se mimouišle za oko sedam svetlosnih godina. Nicka je gledalo 15.000 ljudi, Huga 150 (optimistička procena!). Sto puta manje. Baš me interesuje koliko je od tih 150 ljudi gledalo Nick Cavea nedelju dana ranije (mislim da nije mnogo – sasvim različita publika ide na velike i male koncerte). Ja Cavea u Areni nisam gledao, a na Racea u KC Gradu sam došao. Ako treba da biram koga ću slediti, proroka ili šamana, uvek biram šamana!
