Pirotehnika na Kalemegdanu

Razmišljao sam pre početka koncerta, da li ima ikoga ko je rođen u Srbiji da je postigao/la veći uspeh na pop muzičkom polju u Americi od Ane Popović. Mislim da je odgovor ne. Ako ste pomislili na „Weird“ Al Yankovica, on jeste odavde ali tek dalekim poreklom. Ne pada mi čak na pamet ni jedno jedino ime koje je doživelo bilo kakav uspeh, osim Anine mlade koleginice, Katarine Pejak, takođe bluz muzičarke. Ana je uspela ono što retko kome uspeva, da kao potpuni autsajder postane „ime“ u zemlji gde je bluz nastao. Sama je tokom koncerta ispričala kojim je putem išla. Beograd - Amsterdam – Nju Orleans – Memfis – Los Anđeles. Put na kome je svaka stanica doprinela njenoj karijeri. Koja je doprinela najviše nije na meni da kažem, to bi mogla samo Ana sama. Beograd, kao prva stanica, je svakako vrlo bitan, jer tu joj se bluz predstavio i to preko rođenog oca, Milutina (Miltona) Popovića, koji se nije profesionalno bavio muzikom, ali je voleo bluz (i rok takođe) i svirao je gitaru. Koliko dobro možete čuti na odličnom albumu „Blue Moon“ koji je Ana snimila sa ocem koga je trebalo dugo nagovarati na takav poduhvat. Rezultat je, međutim, više nego dobar. U Beogradu je Ana napravila svoj prvi bend, „Hush“. Izvodili su onaj stari R&B na energičan i uverljiv način. Postigli su zavidan uspeh, svirali po Evropi, pratili američke bluz muzičare. Druga stanica Amsterdam je mesto gde je Ana studirala muziku, ali ne zadugo. Osnovala je bend koji je imao mnogo više prilika da prati čuvene bluzere, pa je batalila konvencionalno obrazovanje i krenula na put po klubovima gde se kalila za dalje poduhvate. Tu je ostvarila prve kontakte sa Ruff Records, američkom izdavačkom kućom koja je počela da izdaje njene albume prvo u Evropi pa onda i u Americi.

Logičan je korak prelazak preko „bare“ i dolazak u treću stanicu, u Nju Orleans. Tamo je bila na izvoru svega što danas čini njenu muziku. Takva mešavina kultura (kreolska, crnačka i belačka) bi možda preplašila i iznenadila nekog drugog, ali ne i Anu, koja je došla iz multikulturne Jugoslavije. Verujem da je u Nju Orleansu „pokupila“ duvače, ali to možda i nije slučaj, jer je njena četvrta stanica Memfis, grad ritma i bluza, soula, rokenrola džeza i gospela, po mnogima grad u kome je nastala moderna američka muzika. Pre će biti da je Ana ipak tu „pokupila“ duvače (uticaj Vejna Džeksona i Endrjua Lava poznatijih kao Memphis Horns je nemerljiv u istoriji popularne muzike). Dakle, Ana Popović je otišla na izvor, i kada je tu stekla reputaciju, bilo je jasno da će uspeti. Poslednja stanica Los Anđeles je logičan izbor za jednu etabliranu zvezdu – taj grad je jedan od centara američkog muzičkog biznisa sa vrhunskim studijima i studijskim muzičarima i ispoliranom produkcijom, idealan za stavljanje crvene mašnice na već dobro upakovan paket Aninog crossover bluza.

Kada se te večeri pojavila na stejdžu Barutane ispod Kalemegdana, obučena u elegantni komplet sako-pantalone bele boje sa damskim šeširom sa ravnim obodom na glavi, zalutali posetilac bi pomislio da ćemo čuti nekakav kabaretski pop ili beli soul u najboljem slučaju, ali, grdno bi se prevario. Onih skoro dve hiljade ljudi koji su se okupili u prijatnom ambijentu podno Kalemegdanske tvrđave je znalo zašto su došli. Znalo je da je Ana Popović jedna od najatraktivnijih bluz gitaristkinja na svetu, a nije da nema konkurenciju (Sue Foley, Samantha Fish, Danielle Nicole, Joanne Shaw Taylor su samo neka od imena). I pored toga, zvučni udar nje i njenog benda sa stejdža bi svakog prenuo iz razmišljanja, ma koliko duboko ono bilo. Pažnja se prosto mora usmeriti na scenu. A na njoj, ovoga puta sekstet (Ana nastupa i u kvartetu i nonetu) koji čine Ana (gitara) i njen evropski bend sačinjen uglavnom od Italijana (koliko sam razumeo njihovo predstavljanje) na klavijaturama, trubi i saksofonu, uz crnoputu ritam sekciju. Na žalost nisam dobro čuo/zapamtio njihova imena. U pitanju su kompetentni muzičari koji su sasvim dobro izlazili na kraj i sa Aninim bluz-rok pesmama i sa obradama (posebno je dobro primljena Tom Vejtsova pesma „New Coat of Paint“).

Zvuk je bio snažan ali ta snaga nije bila baš idealno podeljena po instrumentima. Vokal, ritam sekcija i duvači su se čuli odlično, gitara dobro, ali ne onoliko dobro koliko sam očekivao, pošto je oko nje trebalo sve da se okreće, a klavijature prilično loše. Možda je i do mesta na kom sam stajao (malo sa strane) ili do mog slušnog aparata ali sam ipak očekivao da gitara bude „masnijeg“ tona i da bude ispred ostalih instrumenata, a ne da duvači povremeno „kradu“ šou. Anine pesme su sve od reda vrlo energične, čak i one koje ona naziva baladama pa me je po tome kao i po detalju iz njenog drugog outfita te večeri, koji se sastojao od male crne haljine i Stetson šešira (to je taj detalj!), podsetila na jednog od svojih uzora Stivi Rej Vona. Mogle bi se njene pesme kvalifikovati kao bluz, ali u najširem smislu. Ima tu bluza naravno, ali ima i rokenrola i soula i R&B-ja, pa i džeza, naročito kod ovih duvača Italijana koji su je u Beogradu pratili. Čistunci koji slušaju samo kantri bluz sigurno ne bi bili oduševljeni, ali to i nije njena primarna publika. Njena publika su ljudi odrasli na rok muzici šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka koji i dalje povremeno vole da se podsete na svoje mlade dane. Bilo je dosta sedih glava te večeri. Moj mladi prijatelj Lasse, koji je tridesetogodišnjak, je odmah primetio da u „Barutani“ među skoro dve hiljade prisutnih mlađih od njega nema.

Ono što je nesporno je da se Ana Popović u svom nastupu ni malo ne štedi, da demonstrira vrhunsku tehniku sviranja gitare i da pri tom emituje zaraznu energiju koja se lako „prima“ u publici. Pravi vatromet s bine! Zato me nije iznenadilo kada je, po principima sinhroniciteta (bezuzročne povezanosti), sa kalemegdanske tvrđave, tokom najžešćeg dela koncerta, bljesnuo pravi vatromet takvog intenziteta da sam pomislio da se oglasila protiv vazdušna odbrana. Duga misao mi je bila da su organizatori koncerta tempirali početak vatrometa baš u tom, najintenzivnijem trenutku, ali je tek treća misao bila ona koja je pravilno zaključila da su gore na tvrđavi Zvezdini navijači koji slave titulu državnog prvaka u fudbalu. Čak ni ta gorka spoznaja nije uspela da uništi moj povoljan utisak sa koncerta Ane Popović. Dakle, ako Ana Popović prolazi kroz vaš grad, slobodno potrošite dvadesetak evra na zagarantovano dobar provod.