Rambo Amadeus @ Kombank dvorana, Beograd, 26.12.2021

30 decembar 2021
Author :   Srđan Strajnić

Ako ste pratili moje tekstove, znate da nemam običaj da idem na mejnstrim koncerte (to su oni sa ulaznicama skupljim od 20 evra), ali i to se ponekad događa, sticajem različitih okolnosti. Da ne privatizujem priču, reći ću samo da sam se petnaest minuta pre zakazanog početka koncerta našao pred Domom sindikata (koga nikako da počnem da zovem njegovim aktuelnim imenom “Kombank dvorana”) da po prvi put uživo gledam i slušam Ramba Amadeusa, čiju karijeru ovlaš pratim već evo preko trideset godina. Oduvek sam sa simpatijama gledao na njegov muzičko-scenski nastup (još od onog – „neću da zabavljam biračko telo. J…. vam mater!“), koji mi je bio kudikamo interesantniji od njegove za moj ukus previše eklektične diskografije. Nije on nikad bio od onih „ja bih hteo pesmom da ti kažem“ tipova, on je ono što hoće da kaže govorio direktno, rečima koje nije mnogo birao. Za osetljive uši velike gospode i previše direktno. Otkako nema Đorđa Balaševića, samo je na njegovim koncertima interesantnija priča od muzike, bar što se tiče teritorije nekadašnje Jugoslavije, s tim što je Rambo u jednom nadmašio Balaševića. Kod Ramba priča ne prestaje, razlika je samo u tome da li ide uz muzičku pratnju ili bez nje, dok je Balašević ipak povremeno pevao. Očekivao sam, dakle, provokativnu priču, protkanu politikom, i onom lokalnom lokalnom i „en general“, ali, po onome što sam čuo o njegovim nastupima, i dobru svirku.

To očekivanje se odužilo jer je koncert kasnio, pa sam imao vremena da dobro osmotrim publiku. Nije to mlađa publika koja dolazi u male klubove na nastupe indi/alternativnih bendova, niti su to široke narodne mase koje posećuju Kombank Arenu. Ova publika pripada dobrostojećoj građanskoj klasi, i to onom njenom delu koji sebe smatra liberalnim, nekonvencionalnim, politički osvešćenim i opoziciono nastrojenim. To sve ne znači da su poštovane antiepidemijske mere, zaštitne maske su se tek tu-i-tamo mogle videti, i to uglavnom spuštene ispod brade. Ni kontrola sertifikata nije bila baš rigorozna, iako jeste postojala. Kombank dvorana je bila skoro potpuno puna (mada se mogao videti određeni broj praznih sedišta). Scenografija na bini je - pre bih rekao namerno nego slučajno - ličila na onu sa prvog zasedanja AVNOJ-a, sa sveprisutnim pirotskim ćilimima, raspoređenim po podu i po zidovima. Bilo je u dubini bine tri-četiri reda publike, koja je predstavljala delegate, a muzičari, ispred njih, leđima okrenuti, su formirali polukrug u čijem je centru bio Rambo, raspoređeni poput druga Tita i Centralnog komiteta. Moj utisak da prisustvujem zasedanju reinkarnacije AVNOJ-a pojačan je kad je počelo intoniranje himne „Hej Sloveni“. Ali, kad se po završetku himne Rambo izvinio publici za kašnjenje rekavši da su za to krivi, a ko bi drugi nego Đilas i Šolak, grubo sam se vratio u stvarnost.

Nije mnogo Rambo, na moje malo iznenađenje, rabio aktuelne političke priče iz Srbije, ali je svaka njegova pesma u suštini politička. Posebno mi se svidela priča o pogubnom uticaju narodnih poslovica na formiranje mentaliteta ljudi sa ovih prostora. „Veži konja gde ti gazda kaže“, „Strpljen, spašen“, „Ćutanje je zlato“, „Pametniji popušta“ – sve su to narodne mudrosti čije usvajanje, kako je to Rambo na svoj duhovit način objasnio, direktno vodi trpljenju bilo čije diktature, što naši narodi i narodnosti sa osmehom i dubokim razumevanjem i čine. Džez kombo Five Winnetous koji prati Ramba, mada nije najoriginalniji koji sam u životu video, zaista briljira na svom polju ekspertize koje se proteže od džeza do fanka ali ne beži ni od etno prizvuka, kao u pesmi u kojoj se pominju Lenon, Joko Ono i Luča Mikrokozma u ritmu crnogorskog ora. Bend se sastoji od saksofona, trombona, udaraljki, bubnjeva, uspravnog basa i klavijatura (ako još uvek znam da brojim, ima ih više od pet?!?) i stvara moćnu zvučnu podlogu za Rambove govorno-pevačke egzibicije. Najbolji primer je fank klasik „Papa Was a Rolling Stone“ koji se u Rambovoj verziji zove „Rambo vozi kamion“, na čijem gruvu bi im pozavidela i Parliament/Funkadelic ekipa. Mora se reći i da Rambo briljira na gitari na kojoj je tokom koncerta izveo nekoliko solaža. Koliko sam iz najave shvatio, prateći vokali koje čine tri devojke su novina u njegovom bendu, ali je njihov doprinos bio više humorističke prirode – možda je ipak samo meni bilo smešno kad su za Rambom, sa džez fraziranjem, ponavljale refren „Jedi g..na“. Bilo je beskrajno zabavno što je svojim reakcijama publika jasno pokazala.

Traženje bisa posle dvočasovnog koncerta trajalo je punih deset minuta i na kraju je i urodilo plodom. Rambo i ekipa su se, mada su svetla bila davno upaljena, na kraju pojavili i svirali i pevali još bar deset minuta. Dakle, moje prvo prisustvo Rambovom koncertu prošlo je u dobroj zabavi koja ipak nije samo zabava. Njegova priča ukazuje na suštinske probleme u društvu (nije to nikad banalno ismevanje i humor na prvu loptu) i itekako tera na razmišljanje. Posle svega napisanog jasno vam je da sledi preporuka – svako od nas bi bar jednom u životu trebalo da prisustvuje koncertu Ramba Amadeusa. Ja sam svoju kvotu ispunio, ali se nadam da neću ostati na tome!

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio