Prvi dan, 08.06.2018

Tradicionalno, Miloš Zubac je otvorio festival kratkim, ali poetski nadahnutim govorom, koji je, netradicionalno, održao u velikoj Sali u kojoj su, i pre i posle ovog izuzetka, nastupali samo „headlineri“. Ovoga puta je mala sala bila zauzeta, pa je pobednica konkursa „Poezike“ po oceni stručnog žirija, Billie Joan (pravim imenom Ivana Pezo) imala sreću da nastupi u superiornim zvučnim okolnostima koje pruža ova sala i njena tonska oprema. Billie Joan, šarmantna Splićanka je počela žestoko(btw, ja još ne sretoh Splićanku koja nije šarmantna – možda ima i takvih, ali ne da ja znam). „Prva pesma koju ću vam večeras otpevati je pesma o samoubistvu moga oca. To se dogodilo pre pentaest godina...“ tako je (po varljivom sećanju šezdesetogodišnjaka) glasila njena najava. Još pre nego što je počela da peva, odmah je postalo jasno da je pred nama punokrvna kantautorka. Oni koji nisu spremni da se „otvore“, da progovore o najintimnijem, bolje da se ne mašaju akustične gitare. Billie Joan se ne skriva iza praznih reči i neutralnih fraza – sledeća pesma je bila o prekinutom prijateljstvu, njenom, ne bilo čijem. Sledila je jedna o propaloj vezi, opet njenoj. Pa jedna o njenoj Hrvatskoj, (ali važi i za Srbiju, BiH, Makedoniju, vi kažite), „Barren Land“ se zove, ne baš domoljubiva, ali tačna. Moram da citiram: „...It’s a place where the east makes a copy of the west; Girls take their clothes off and call it a success; It’s a place where the winners lose, their triumph is a shame; A place where you pay the price Just to stay... In their rotten game...“. Onda još jedna o samoubicama, onim slavnim samoubicama... Sve su otpevane snažnim, grlenim glasom (pada mi na pamet još jedna, meni draga Splićanka koja ima sličan stil pevanja), glasom koji ti ne dozvoljava gubitak pažnje. Proleteo je njen nastup za tren i kao posledicu ostavio visoka očekivanja od sledećeg.

„On Tour“ sam gledao mnogo puta i pisao o njima isto toliko puta. Sramota me je više da ih hvalim. Ne krijem da mi je to jedan od omiljenih bendova i da mi njihova muzika apsolutno leži. Za njihov lošiji nastup smatram onaj na kome ne izvedu moju omiljenu pesmu „By The Sea“, ali, pošto tu pesmu, od kad je objavljena, redovno izvode, logičan zaključak je da nema njihovog lošeg natupa. Pred ne baš brojnim auditorijumom, i oni, i mi u publici, smo mogli da se opustimo, pa je sve proteklo kao druženje prijatelja. A Ikin glas – kao da miluje corpus amygdaloideum, centar za emocije u našem mozgu. Zašto to ne oseti više ljudi, jedna je od najvećih tajni domaćeg rokenrola. Marinović je prvi deo koncerta proveo u zagrljaju sa akustičnom gitarom, u drugom se mašio električne. Nije to, istina, imalo impakt sličnog događaja na Newport Folk festivala sa Bob Dylanom kao glavnim akterom, ali je ipak nagovešteno (ako ja dobro čitam skrivene poruke) da će elektaru na sledećem albumu, kao što je red, podržati ritam sekcija (bar u nekim pesmama). Ako loše čitam poruke, neka to bude moj predlog njima za razmišljanje.

„Turisti“, bend Boleta Mijuškovića (takođe u Straight Mickey and the Boys) je trebalo da nas iz „On Tour“ sanjarenja vrate u realnost. I uspeli su u tome. Nisam ih do sada slušao uživo, album sam ocenio kao vrlo dobar, ali sam smatrao da to nije „moja“ muzika, da se previše oslanja na ex-yu novi talas, pre svega na Disciplinu kičme i Obojeni program, pa i Boje. Očekivanja dakle nisu bila prevelika. Međutim, kad je krenulo, sve se promenilo. Prvo, Boško. Pravi je „guitar hero“ – i po pozi i po svirci, iako mu je sviranje solo gitare nova uloga, bar što se mene tiče. „Ispaljuje“ Bole te svoje solo deonice k’o od šale. Škrte, svedene, ali energične. Kratki rafali, što bi se reklo. Nerazgovetno, donekle stidljivo pevanje savršeno pokrivaju Anjuta Janković i Janja Lončar (nije bilo Milice Tegeltije koja je u Beogradu redovna, što je šteta) su jednostavno ovu muziku digle na viši nivo. Non-stop se odvija dijalog između Boleta i njih i taj dijalog koji nekad zvuči kao svađa je ono što ih izdvaja od prethodnika koje sam ranije pomenuo. On stvara neophodnu tenziju, bez koje nema dobrog rokenrola. Džimi Mijušković je posebna priča. Njegov vokalni doprinos je tek sporadičan, ali je zato doprinos na synthu krucijalan. Zbog Džimija ću početi da volim semplove i elektroniku. Bubanj daje podlogu svemu ovome – moćan, tačan, razoran. Sve zajedno daje neodoljivi kontrolisani haos – emanacija energije grupe postaje vidljiva uvidom u mokre košulje (a i klima nije radila!). Jedan od onih nastupa posle kojih dobiješ mnogo više nego što si se nadao! Dobiješ možda najbolji nastup festivala.

Drugi dan, 09.06.2018

Zubac je, nadahnut kao i uvek, te večeri u uvodnom govoru citirao Draganu Erjavšek, moju poštovanu urednicu, koju bih ja, jedne od narednih godina, voleo da vidim na festivalu kao gosta, a možda i kao učesnika neke pesničke radionice. Iskoristio je Zubac Draganine reči da najavi pobednicu žirija publike konkursa „Poezike“, Hristinu iz Beograda. Iako već ima karijeru muzičarke u svom „cover“ bendu, ovo joj je bilo prvo izvođenje sopstvenih pesama, pa je trema bila više nego očigledna. Ali, samo dok ne zapeva. Potkrepila je moju pomisao o uticajima u njenoj muzici izvevši „Both Sides Now“ od Joni Mitchell. Izvela je i pesmu Kate Bush „Running Up That Hill“. Obe obrade su izvedene sasvim dobro, iako se postavlja pitanje izvođenja obrada na festivalu gde bi u prvom planu trebala da bude autorska poezija. Nije ovo kritika upućena specijalno njoj, jer su i drugi izvodili obrade – i Irena Žilić ove, i Stray Dogg pre par godina, možda i neki drugi (nisam ni ja bio baš na svakom nastupu za ovih šest godina). Da se vratimo Hristini. Lep, čist glas lepo zvuči u njenim autorskim pesmama od kojih mi se najviše svidela baš ona za koju je sama rekla da je razmišljala da li da je uopšte izvede, jer je detinjasta. Možda, ali baš je zato iskrena, dakle autentična. Moj savet Hristini je da se ugleda na Joni Mitchell – da u svojim pesmama bude surovo iskrena. Ako uspe da nadvlada stid pri pisanju pesama i tremu pri nastupu, ima sve uslove da bude odlična. Jer, nije ključ uspeha savršeno izvođenje pesme – ključ je iskrenost.

Irena Žilić je osoba u čijoj muzici ta iskrenost o kojoj pričam ima počasno mesto. Njene pesme možda i nisu sve autobiografske, ali ona ih iznese na takav način da ja čvrsto verujem da jesu. Ona je postigla to „otvaranje“, neophodno da kantautor bude dobar. Pitanje oko kojeg se ona i ja sporimo je način realizacije tih pesama. EP i prvi album su bili savršeni za moj ukus, dok je „Haze“ imao neku hladnoću koja potiče od upotrebe elektronike. Iako, moram da priznam, kad ga danas slušam zvuči mi bolje nego pre godinu dana. Verovatno se polako navikavam i postajem tolerantniji prema elektronici. Živo me interesuje kako će zvučati sledeći album, koji se, kako mi je Irena sama rekla, uveliko sprema. Na ovom nastupu se ograničila ulavnom na stari repertoar koji je izvela u najogoljenijoj formi, uz pratnju električne gitare. U kakvom god aranžmanu da izvodi te svoje dobre pesme, nastup mora da bude dobar.

Posle Ireninog nastupa, prešli smo u veliku salu, na Bitipatibi. Sedeća mesta su bila ispunjena pa je priličan broj ljudi morao da stoji. Dakle, Bitipatibi je definitivno napravila proboj što se publike tiče. Muzika grupa prati tu promenu. Bend opet ima nove članove – Bubnjar je stari, basista je za mene sasvim novo lice, na bariton saksofonu je Dušan Petrović (navešću samo neke njegove grupe – Duh Nibor, Plejboj, Presing, Fish In Oil) koji, u pesmama u kojima svira, dominira u zvučnoj slici i daje taj morfinoidni ugođaj. Gitarista je Dragan (ex Obojeni program, ex Artan Lili) koji je zamenio mesto sa Skopulovićem, ali se sasvim lepo uklopio, i deonicama koje svira je već dao svoj pečat. Promenila se i Una – pomerila se u prvi plan. Ne samo fizički, time što je njen Roland postavljen u prvi plan, na sredinu pozornice već i mnogo ekstrovertnijim ponašanjem – najavljivala je svaku pesmu, malo je falilo i da čujemo vic o Muji i Hasi (a najavila ga je!) što je do nedavno bilo nezamislivo. Da li je ta promena ponašanja uticala da grupa poraste ili je porast grupe uticao na njeno otvaranje, to ne znam, ali znam da je grupa izašla iz kruga dvojke i nezaustavljivo krenula u svet. Sada imaju zvuk dovoljno snažan za tako nešto. Mnogi će zažaliti za suptilnošću/gracilnošću ranih radova, ali će još veći broj ljudi oberučke prihvatiti novi, skoro funky zvuk. Za velike scene potrebna je „velika“ muzika!Ne može se izaći pred festivalsku masu, poluomamljenu, polunezainteresovanu sa tihom, šapćućom muzikom – neće vas uopšte registrovati. Ali, kad grune bariton saksofon, zabrunda bas i otčepi se Roland i Gibson, bogami ima da vas slušaju. Naravno, iznad tog zvučnog zida i dalje lebdi/leluja karakteristični Unin glas zbog koga se Bitipatibi i voli. Ono što smo čuli te večeri pokazuje da su Bitipatibi potpuno spremni za najmanje šest festivalskih nastupa koji ih čekaju ovog leta. Samo se nadam da će se ova postava održati duže, jer mislim da ima odličnu perspektivu za uspeh u regionu.

Kao što rekoh, šest glavnih jela po ceni od 0 (nula) dinara. Ono što me ljuti, da ne kažem nervira, je to što se, uz besplatan ulaz, prvog dana okupilo sramotno malo gledalaca. Tri odlična izvođača sa relevantnim izdanjima, u drugom po veličini gradu u Srbiji, da ne mogu da okupe više od 50 ljudi uz besplatan ulaz, to mi stvarno ne ide u glavu. To apsolutno govori da rokenrol nije više muzika mladih – njih zanima neka druga muzika.Dok je trajao festival, jutjubom je harao Relja Popović, pop-folk/rap/trap zvezda, sa svojim novim hitom „Latino Evropa“ koji je za par dana, kao od šale, dostigao 5 miliona pregleda što je mislena imenica za bilo kog rokera, čak i za one iz stare garde. I, nemojmo se više zavaravati – ne slušaju njega i slične neki „primitivci“ i „seljaci“, sluša ga urbana obrazovana mlada populacija. Ne može se tu ništa učiniti, niti treba – svaka generacija ima svoju muziku koju ona prethodna ne shvata i ne odobrava. Treba to prihvatiti i pomiriti se s tim. Ili se nervirati i iščuđavati, kao što sam ja to radio. Uostalom, ostaje nama naša niša u kojoj smo zarobljeni.

Srećom, drugi dan je, što se brojnosti publike tiče, popravio utisak. I gornja i donja sala su bile pune , naročito donja na nastupu Bitipatibi. Ponovo su Nataša i Miloš uspeli da naprave festival, što je uspeh sam po sebi, da kroz konkurs pronađu nove nade scene, pa i da dodatno afirmišu i podrže one koji već imaju karijere. Selekciji koju iz godine u godinu prave teško se može naći mana. Do sada smo već naučili – čim se zapitamo zašto nema ovog ili onog, taj se pojavi sledeće godine na „Poezici“. Molimo se samo da zadrže taj entuzijazam koji ih gura da svake godine učine nemoguće. Molimo se za njih!