Srećom, nismo mi jedini. Već pomenuti Dejan Bošković i njegov tim su se zaista potrudili – za četiri dana festivala čuli smo dvadeset dva izvođača iz čak deset zemalja, devet predavanja eminentnih muzičkih i internet stručnjaka, sate i sate druženja protagonista scene, i onih koji su učestvovali i onih koji su samo došli da podrže ove susrete (i takvih je bilo dosta, da ne nabrajam). Naravno, došli su i osnivači Indirekt Festivala iz Umaga Vedran Kaligarić i Stribor Filić i doveli pun autobus prijatelja i saradnika iz Hrvatske. Svi uslovi da festival bude uspešan su bili ispunjeni, a da će biti dobre zabave, u to niko nije ni sumnjao!

Počelo je u četvrtak u KC Gradu. Nastupi domaćeg benda Triko i švedskog Barbarisms su bili, svaki na svoj način, odlični. Za Triko bi se moglo reći da je shoegaze sa čvrstom ritmičkom podlogom, dok je Barbarisms soft-rock amerikana sa lepim, melodičnim pesmama. Sad kad gledam sa par dana distance, mogao bih da oba sastava povežem sa Two Gallants. Triko zvuči baš kao što su Two Gallants zvučali na tom istom mestu, u KC Gradu, na koncertu koji su imali pre izvesnog vremena, dok Barbarisms podseća na Two Gallants sa prva dva albuma dok su još bili pretežno akustičarski bend. Dobar početak, jedino je malo zakazala publika, mislim da ovi bendovi zaslužuju više od tih osamdesetak ljudi, koliko ih je bilo u trenutku najveće posećenosti.

Za drugi dan već se morao praviti plan poseta. Nastupi su se odigravali na tri mesta – u pivnici „Majstor za pivo“, na „Dorćol Platzu“ i u Kulturnom centru „Rex“. Prva dva mesta udaljena su pet minuta peške, KC Rex je, pak, udaljen petnaest - dvadeset minuta i od jednog i od drugog. Nije strašno, ali je u ovako gustom rasporedu nastupa često nepremostivo, naročito ako se kasni sa počecima. Moram da kažem da nije bilo mnogo kašnjenja (pohvala organizatorima), ali ih je ipak bilo. Program je počinjao prvo u „Majstoru za pivo“ u kome su uglavnom nastupali akustičari. Pojavio sam se u vreme predviđeno za početak Nadjinog nastupa, međutim, još uvek je u tom trenutku trajala produžena tonska proba Technoira iz Italije. Nije ni čudo, taj prostor je teško dobro ozvučiti. Keramičke pločice i goli zidovi nisu baš idealni za upijanje zvuka, a ni činjenica da su posetioci u parteru, koji su samo došli da popiju pivo, toliko glasni da ometaju izvođače i slušaoce smeštene na platformi iznad!

Na Nadjinom nastupu je još i bilo kako-tako (glas+akustična gitara), ali Haze & Ash su imali ozbiljnih problema sa ozvučenjem. Andrej se sa svojom Telekasterom još i čuo, Dario sa svojom Martinkom čas jeste, čas nije, što ih je prilično dekoncentrisalo. Ipak, i to malo što smo od njih čuli nam je probudilo apetite da ih čujemo u pravom koncertnom prostoru što će se, koliko čujem, dogoditi 24.10 u Elektropioniru kada će nastupati u punom sastavu (sa bendom) kao predgrupa Haiku Gardenu. Jedva čekam, jer oni su budućnost amerikana žanra.

Tih pola sata kašnjenja u „Majstoru“ me je praktično onemogućilo da vidim išta u „Rexu“ jer sam svakako hteo da vidim Bitipatibi i Sleepyheads u Dorćol Platzu. Dakle, grupe „Moloa“ iz Srbije, „Cari Cari“ iz Austrije i „Norma“ iz Švedske neka me upišu na listu dužnika – kada budu imali sledeći nastup u Beogradu moraću da se iskupim. Iako, ovom mladom paru iz Cari Carija sam se delimično odužio, pošto sam ih poslednjeg dana odvezao sa Dorćol Platza do hostela.

Da se vratimo na Dorćol Pltz. To je pravi koncertni prostor – ozvučenje je dovoljno jako, tu je i stejdž sa Light Showom i efektima i dovoljno mesta za publiku. Žao mi je što sam od nastupa „Bitipatibi“ uspeo da uhvatim samo poslednje dve pesme. Una i grupa izgledaju i zvuče svetski! Njen vokal kao da se probija kroz lajt šou i veštačku maglu, i zvuči zavodljivo i mistično. Bitipatibi ima novog gitaristu (čuo sam da je to jedan od braće Popov iz benda Coucou Abel, ali nemojte da me držite za reč) kome je ovo bio prvi nastup u bendu. Vrlo mi se svidelo to što sam video. The Immingrants iz Mađarske, koji imaju frontmena iz Srbije i izdaju za Ammonite Records Dejana Boškovića su skoro pa na domaćem terenu. I da nisu, publika bi dobro primila njihovu varijantu rocka: mejnstrim sa pop elementima je naterao prisutne i da zaigraju. Sasvim solidno. Sledeći, Baden-Baden iz Hrvatske, su doneli punk energiju prožetu industrialom. Žestok nastup se svideo publici. Nije to muzika koju ja slušam, ali moram priznati da su i na mene ostavili vrlo povoljan utisak. Očigledno je to bend koji zna šta radi, a to što radi radi dobro. Za kraj su ostali „Auf Wiedersehen“ iz Beograda, i pokazalo se da je tačna ona „last but not least“. Visokoenergetski bend koji svojom muzikom sažima rokenrol i elektroniku, a minimalističkim tekstovima nas podseća da sasvim pripada beogradskom novotalasnom nasleđu.Čekamo novi album, koji je, kako čujem, već uveliko u pripremi.

Pre raporta sa trećeg dana, osvrnuću se malo na konferencije. Naime, u okviru showcasea održano je drugog i trećeg dana čak devet konferencija – predavanja na teme koje su interesantne učesnicima u muzičkom biznisu. Na žalost, nisam uspeo da posetim nijednu, jer su se odvijale tokom mog radnog vremena, ali, od njih bi više koristi imali muzičari koji hoće da grade svoje karijere. Skoro sam siguran da nije mnogo njih našlo vremena da ih poseti. Nabrojaću teme: Nezavisni izvođači – promovišite svoju muziku; Širenje tržišta – fanovi izvan granica; Kako izvući najviše iz Youtubea; Predstavljanje Budimpeštanskog showcase hub-a; Babysitting benda – kako razmaziti bend koji vodite; Fenomen književnih blogova; Izvoz muzike – platforma za međunarodno umrežavanje; Informiši se o svojim pravima – kako zaštititi svoj rad; Radio promocija – od PC-ja do radio stanice. Kao što vidite, teme su konkretne i korisne za mlade muzičare koji tek počinju. Naravno, većinu ovih stvari će i sami shvatiti i naučiti, ali na teži način, na sopstvenim pokušajima i pogreškama. Bilo bi mnogo bolje da koriste tuđa iskustva. Za to bi ovakvi showcase-ovi i trebalo da služe.

Treći dan je opet za mene počeu u „Majstoru za pivo“ na akustičarskom nastupu Ane Avramov (In Absentias). Njen snažan glas nije dozvolio da bude ometen razglasom koji je, istini za volju, bio mnogo bolje naštelovan nego prvog dana (načuo sam da je tu svoje prste umešao i Vlado Kuzman, koji je došao sa istarskom ekipom da podrži i pomogne). Na žalost, nikakav razglas ne može nadjačati žamor konzumenata piva iz partera. Ana je, kažem, nekako sa tim izlazila na kraj, jer već ima iskustva sa sličnim situacijama, a i može itekako da pusti glas. Bojao sam se kako će sa tim problemima izaći na kraj Sir Croissant, sedamnaestogodišnji mladić iz Banjaluke, jer delikatnost muzike koju izvodi zahteva pažnju i tišinu. Okupilo se dosta muzičara iz singer/songrajterskog miljea da (bar većina od njih) po prvi put posluša sledeću veliku stvar u tom žanru. I nisu otišli razočarani. Njemu, okrenutom ka svojoj unutrašnjosti, kao da ta situacija u kojoj se našao nije dopirala do razuma. Izvodio je svoje nežne minijature potpuno skoncentrisano i predano. Kao da je upao u stanje u kome spoljašnji svet ne postoji. Šaputao je, tako zahtevajući tišinu. I dobio ju je. Čak, kao da su se i pivopije iz partera malo utišale. I tih dvadesetak ljudi koliko ih je stalo na platformu je potpuno zanemelo i u tišini odslušalo polučasovni nastup. Verujem da će svako od prisutnih taj doživljaj želeti da ponovi. Nadamo se, u adekvatnijim uslovima.

Na žalost, Jakoba Kobala iz Slovenije nisam mogao da sačekam. Morao sam da stignem na Sleepyheads. Za njih sam od nekoliko zagrebačkih prijatelja čuo da su trenutno najbolji bend u Hrvatskoj, pa sam jedva čekao da se u to lično uverim. Počeli su vrlo energično i sve vreme držali taj visok energetski nivo. Ali, energija nije jedino što Sleepyheads isporučuju. Oni imaju i dobre pesme. Malo je reći dobre. Odlične! Sviraju bazični rock, izgledaju kao dobri momci iz susedstva i daju mnogo više nego što dobijaju. Naime, publika se, na žalost, posle Bitipatibi dosta proredila. Nisu to zaslužili za jedan od najboljih nastupa na festivalu. Možda bi trebalo da porade na svojoj promociji u istočnom delu regiona, jer ima se utisak da bi mogli dobro da prođu, ali ljudi prvo treba da čuju za njih. Ovaj nastup je pr(a)vi korak u tom pravcu.

Posle njih nastupili su Dope Calypso iz Mađarske o kojima neću previše pričati. Radi se o garažnom panku, dobro odsviranom i prezentovanom. Podsetili su malo na Repetitor, bar po tome što su nastupali goli do pojasa. Valjalo je zatim požuriti u KC Rex na (The) Lesser Men o čijem albumu „Bedrooms“ sam pre neki dan pisao vrlo pozitivno, pa sam hteo da se uverim kako zvuče uživo u novoj postavi. U Rexu su svoje nastupe već završili Austrijanci iz Gospel Dating Servicea i lokalni bend Dogs In Kavala koje sam već nekoliko puta gledao, pa sam lakše preboleo to što sam ovoga puta morao da ih propustim. (The) Lesser Men su bili sjajni! Daleko energičnija svirka nego što je na albumu, kao što i treba da bude, skoro potpuno je izbrisala onu „sanjivost“ koju sam stalno pominjao u recenziji. Ničega sanjivog te večeri u Rexu nije bilo. Čista energija i zvučni udar koji je za deo publike bio nepodnošljiv – Rex je prostor primereniji akustičnim svirkama. Što se mene tiče bio je to odličan nastup – jedan od najboljih na ovogodišnjem Indirektu. Novi instrument u bendu, synth, je napravio savršen zvučni tepih za njihovu rokenrol svirku. Još mi zvoni u ušima, verujte mi. Šteta je samo što je bilo prisutno jedva petnaestak gledalaca, ali to je pred kraj ovakvih festivala uobičajeno. Umore se ljudi.

Povratak u Dorćol Platz sam opisao u uvodu, pa da pređem i na finale treće večeri. Propustili smo austrijski At Pavillon, ali smo stigli na beogradski kultni bend Presing. Kiza Radović je harizmatična ličnost, na sceni izgleda kao mesija, a njegov scenski nastup je prepun teatralnosti. Način izvođenja njihovih pesama priziva biblijske slike, potop, apokalipsu. Njihova varijanta novog talasa (odatle potiču!) je sasvim autohtona i nije uporediva ni sa kim. Beogradska publika je to znala, jer je Dorćol Platz u te kasne noćne sate bio prilično dobro popunjen. Još jedan odličan nastup za kraj.

Četvrti dan je bio rezervisan za tradicionalno druženje domaćina i gostiju koje se održalo u Leila Records. Nisam bio, ali uopšte ne sumnjam u dobar provod. Eto, tako se završio prvi showcase ikad održan u Beogradu. Dejan Bošković i ekipa su uradili sjajan posao. Izuzetno je dobro organizovan ovaj festival, imajući u vidu sredstva koja je organizator imao na raspolaganju, broj učesnika (mislim da je broj direktnih učesnika koji su nastupali bio preko 100) i broj lokacija. Manji tehnički problemi sa ozvučenjem (koji su brzo rešavani) mogu se komotno zaboraviti. Čak su bila obezbeđena i kola koja su posetioce prevozila od mesta do mesta. Hrana, piće, redarska služba, prodaja mercha, sve je bilo obezbeđeno. Svrha ovakvih festivala je uspostavljanje poslovnih kontakata između izvođača, bukera, promotera, novinara, producenata i svih drugih učesnika u muzičkom biznisu i ta svrha je apsolutno ispunjena. Mogla je i publika da za male pare vidi veliki broj bendova od kojih ni jedan (da ponovim: ni jedan) nije bio loš. Naprotiv, svi su (i oni koje sam uspeo da vidim, a i oni za koje sam samo čuo) bili toliko dobri da moram selektoru Dejanu Boškoviću javno da čestitam na izvrsnom izboru. Nisu oni ovom prilikom dobili velike honorare za svirke, ali su svakako stekli potencijalnu novu publiku. Čestitke i Dušanu Majkiću za odlično dizajnirane štampane materijale festivala. Uspeli su organizatori da „izguraju“ do kraja ovaj pionirski poduhvat u šta su mnogi sumnjali. Nadajmo se samo da će imati novca, volje i živaca (ne nužno tim redom!) da to ponove i sledeće godine.