Print this page

Barock! Festival, Trieste, Italia, 15.04.2017

22 april 2017
Author :   Srđan Strajnić
Fotografije: BaRock!

Ne znam kako su organizatori došli do naziva festivala BaRock! ali je, bar za ovogodišnje izdanje, najlogičnije objašnjenje da je naziv nastao sažimanjem dve reči - Balkan i Rock. Moglo bi se reći, ako geografski Balkansko poluostrvo shvatimo kao kopno okruženo morem koji se nalazi ispod linije koja spaja Trst i Odesu, da su svi učesnici bili sa Balkana. Dva izvođača iz Trsta (Artista Sconosciuto i Doro Gjat), Lovely Quinces pravim imenom Dunja Ercegović iz Hrvatske i Stray Dogg iz Srbije.

U okviru festivala održana je tribina na kojoj su učestvovali, pored izvođača, i organizatori festivala Indirekt iz Umaga Vedran Kaligarić i Stribor Filić, zatim Michael Petronio, muzičar i organizator iz Trsta, i Marco Valvassori, čovek koji je najzaslužniji (uz Vittoria La Pietru) za proboj izvođača sa Balkana na italijansku scenu. Marco je, kao i svi entuzijasti, potpuno posvećen, ne samo na rečima, već i na delima, povezivanju regionalne muzičke scene. Već je organizovao nekoliko turneja i pojedinačnih nastupa u Italiji izvođačima iz regiona (On Tour, Lovely Quinces, Stray Dogg...). Znajući ga, ne sumnjam da će svoj „labour of love“ i u budućnosti nastaviti.

To se vidi i po osnovnoj temi tribine „East Meets West“: saradnja regionalne muzičke scene i njeno predstavljanje široj evropskoj publici. Proboj izvođača iz regiona u Evropu izgleda kao nemoguća misija, ali za Marca Valvu izgleda da ništa nije nemoguće. Dunji Ercegović je organizovao dugačku turneju po Italiji, uključujući i više nastupa na Sardiniji, Stray Doggu već drugu turneju po Italiji sa po desetak nastupa. U mestima u kojima su svirali po drugi put primetno je povećanje broja prisutnih. Svako iz zemalja regiona ko je pokušao da napravi internacionalnu karijeru, zna da to nije nimalo lako. Da bi uopšte pokušao, moraš imati sreće da naletiš na čoveka poput Marca Valve – tačnije – da on naleti na tebe. Da mu se svidi to što radiš i da poveruje da se s tim može nešto napraviti. Kada se to desi, onda je sasvim normalna posledica to da srpski (ili hrvatski) bend svira u Trstu pred 200 – 300 Tršćana i gostiju, što je za mnoge regionalne izvođače mislena imenica i u rodnom gradu. Siguran sam , znajući ga, da je to za Valvu bio samo prolazni cilj!

Festival je održan u dvorani koja se zove „Teatro Miela“, koja je daleko od Piazza Unità u centru Trsta onoliko koliko je potrebno da pređeš ulicu, tako da rokerskoj omladini toga grada nije bilo teško da se okupi u broju koji je mnogo veći od očekivanog (bar s moje strane). Bilo je to prohladno, kišovito preduskršnje veče, sutra neradni praznični dan, idealno za opuštanje.

17952844_1939086296311017_1718677807138820991_n.jpg

Otvorio je Artista Sconosciuto, tršćanski rapper koji svoje stihove govori uz rock muzičku pratnju. Kako je u rapu tekst vrlo bitan, a moj italijanski ipak nije na tom nivou da razumem o čemu govore njegovi tekstovi, ne bih se upuštao u procenu njegovih dometa. Sledila je draga prijateljica Dunja Ercegović a.k.a. Lovely Quinces, čiji se putevi sa putevima Stray Dogga previše često ukrštaju da bi to bilo slučajno. Sigurno su deset puta, što se ono kaže, „delili stejdž“ i u regionu, a bogami i van njega (Budimpešta, sada Trieste). To i ne čudi, jer su od mlađih regionalnih snaga oni najdalje dogurali (uz Repetitor) u svom proboju na evropsko tržište. Dunja je po običaju bila sjajna – izuzetna scenska pojava, personality koji može da se sa lakoćom izbori sa svakom scenom na koju kroči, pa bile to i one najveće, i materijal koji je tako jak da i potpuno neupućenog slušaoca prikuje za mesto na kojem je.

„Wrong House“, „Meet Me in Moscow“, „Homesick“ (moj trenutni favorit, ali to se stalno menja!) su tri tačke oslonce oko kojih se plete scenski nastup i šta god da staviš između njih, pedeset minuta (tolika je bila dužina svih nastupa na festivalu) će proći kao tren. Moram da spomenem i novu pesmu Lovely Quinces koja ima i jedan deo koji „vuče“ na vokalni džez pedesetih godina prošlog veka, koja me je osvojila na prvo slušanje.

Pokazalo se i u slučaju Stray Dogga da je pedeset minuta festivalskog nastupa idealna dužina. Em možeš da izvršiš selekciju pesama koje odgovaraju nastupima pred publikom koja nije tvoja (tada bolje prolaze brže pesme), em je to dužina otprilike jednog školskog časa, a zna se da posle toga pažnja popušta, pa je neophodan odmor (u ovom slučaju za šankom).

17991159_1939081246311522_5682917652767835101_n.jpg

Elem, Stray Dogg sam gledao bezbroj puta u svim varijantama, ali ovaj nastup ubrajam u jedan od najboljih. Možda je razlog u tome što su Dukat i Marko bili na italijanskoj turneji kao duo, pa grupa dugo čak ni probu nije imala zajedno. Dakle, zaželeli su se svirke. Ne kažu džabe muzičari da učestale probe već prosviranog materijala otupljuju oštricu. Otvorio je Dukat solo sa novom pesmom, onom u kojoj žena i muškarac razgovaraju, gde on peva i ženski i muški tekst. To je bila najsporija pesma seta, ali je odlično poslužila da svojom neobičnošću privuče publiku u salu. Kada se kompletni bend priključio usledilo je, kao što već rekoh, možda najboljih četrdeset pet minuta ikad.

Dobro odabrane numere u kojima dolazi do izražaja celi bend lako su držale pažnju publike koja se većinski po prvi put suočila sa muzikom Stray Dogga. „Sail Away“, „Dead Man/Almost“, „No One But You“, „Away“, „123“, „Time“, „Drunk“, „Crimson Moon“ i na kraju „Dart“, koja je bila vrhunac nastupa. Tu padaju u vodu sve priče da Stray Dogg ne može da odsvira brzu stvar. Ova se polako zahuktava, međuigra Markove i Dukatove električne gitare diže tempo pesme do furioznog finiša u kome Marko prosto briljira. Kad uporedim originalnu, sporu verzije te pesme, njena transformacija mi se čini neverovatnom. Moram priznati da mi je godilo kad sam čuo par prijatno iznenađenih glasova iz publike, tipa: „...ovo je bend iz Srbije?!?!“. Festivalsko veče je zatvorio još jedan rapper, Doro Gjat koji je takođe nastupio uz pratnju rock benda, ali sam (iz opravdanih razloga) uhvatio samo mali deo njegovog nastupa za koji ne sumnjam da je zadovoljio domaću publiku.

I sam Marco Valvassori je bio oduševljen uspehom festivala. Nije ni čudo. Uradio je ogroman posao – našao sponzore, platio izvođače, a publici omogućio besplatan ulaz. Svi zadovoljni! Što se proboja regionalne muzičke scene u Evropu tiče, prvi korak je napravljen. Ali, nemojmo se zavaravati! Nametnuti svoju muziku zemljama poput Italije, koje imaju veoma jaku sopstvenu muzičku tradiciju je veoma teško. To je moguće samo ako se ponudi izuzetan kvalitet. Superioran talenat i besprekorna realizacija su neophodan uslov, ali ne i dovoljan. Da bi se uspelo potrebni su i ljudi poput Marca Valvassorija. I još samo malo sreće.