„Svakog jutra u ogledalu me dočeka nova ličnost“ kao da je izvučeno iz poetike ovog benda, jer i svaka pjesma nudi novu verziju sebe. Atmosfera kakva i treba da bude, samo da je i više ljudi pred binom. A ljudi su pristizali sporo. Nežni Dalibor nudi muziku za uživanje u najednostavnijem mogućem smislu.Vokal je perfektan. Način pjevanja je pripovjedanje koje pasuje sjajno uz muziku. Jasno je da naziv benda Nežni Dalibor nije pederluk, već asocira na najboljeg ljubavnika. Malo elektro bitova za numeru „Samo magli“, sjajno upošljen kompjuter. Sve je bilo savršeno. Neko je čak ponio prepariranog jazavca na festival. Nadam se da je i on uživao.
Smjenjuju ih članovi kultnog hrvatskog benda Aerodrom. Ne baš muzika koja je u mom mentalnom tragaču, ali rokenrolica je prva riječ koja mi pada na pamet. Direktor festivala se pridružuje bendu u istorijskoj „Tvoje lice“ i to je prvi dobar momenat na svirci. Novi singl „Od sjutra ne pušim“ vuče na ska, Pađenu to skitanje kroz žanrove, ponekad majstorski, a ponekad nespretno, uopšte nije strano. Uz ogradu je zabavno, publika se omasovila. Uleti s instrumentalom u nekom rokabili stilu, što u prvi plan baca činjenicu da je bend profesionalan. Naravno, ne može bez pozivanja na repertoar starog benda, pa idu „Usne vrele višnje“ i „A šta da radim“. Ima svega na ovoj svirci, i etno motiva (nešto od čega balkanski rokeri nikako da pobjegnu), neki kantri na balkanski način, pa onda se preliva u nježne tonove nečega što se nazivalo jugoslovenskim rokom. Pjevušenje sa bendom, blago njihanje i prepuštanje sebi preovladava u publici. Bend pomalo improvizuje, čisto da pokažu i sebi i nama da itekako znaju šta rade. Zvuk s elektro stejdža ometa i večeras, biće da ovo nije bila najbolja ideja organizatora, moraće se za sledeću godinu nešto po tom pitanju uraditi. A Aerodrom nastavlja uz „Ti nikad nisi saznala“, i budi nježnost na sve strane. „Piši mi brate“ podupire horsko pjevanje, pa se nastavlja „Odvedi me“, zahuktava se na najbolji mogući način, i onda još gorepomenuta „A šta da radim“ i „Što si u kavu stavila“ da bi za kraj išla „Stavi pravu stvar“. Pravi recept za podizanje raspoloženja.
Tamno plava svjetlost na stejdžu i teška psihodelija su se dobro uklopile u najavnim taktovima benda E-play. Mislim da tako zvuči tjeskoba i borba u sebi. I nema baš mnogo publike, na prošlim festivalima je bilo više. Ima iskrenih obožavalaca benda, to je jasno. Oživljavaju malo u drugoj numeri. Sirovo je riječ koja mnogo toga opisuje. Ne poznajem rad benda, ali osjećam da tonac i vokal baš nisu u svom najboljem izdanju. Ne sporim energiju i to da publika uživa svim svojim bićem. Ovo je manje žurka, a više pažljivo slušanje, a to je prijatan odnos benda i publike za posmatrati sa strane. Prepoznajem najveći hit „Reci mi“. Gitara je potentna, što u rifu, što čisto. Instrumentalno su jako moćan bend, i kako su rekli, znali su da će prva baklja u Nikšiću da padne. To je taj nikšićki znak poštovanja, bar u većim grupama. Najveća pohvala ide na račun djevojke koja je drugi vokal u bendu.
Bosanski genije Laka je došao bez najave i dok smo svi mislili da se usviravao, bend je krenuo sa svirkom. Imaju neku zdravu dozu performansa u nastupu. Nije teatarski kako sam očekivao, i dalje je muzičko-liričko u prvom planu, ali svakako je dobro. Svirka je za peticu, školski rečeno, sjajan bend ga prati. Nižu se „Glup“, „Pokušaj“, „Džemper“, publiku animiraju da pjevaju glasno i da nadglasaju elektro stage, što je malo i bila opaska za organizatora. Još jedna u nizu.
Publika se polako rasipa. Posljednja snaga za Alex Kelmana, povratnike na festival. Elektro pop koji naginje elektro rocku, iako ne bi trebalo na licu mjesta smišljati ove muzičke pravce. Malo me podsjećaju na Air, a ipak su dovoljno svoji da bi ovo bila značajna usporedba. Uz svu kombinaciju digitalnih stilova, opraštamo se s tvrđavom, s osjećajem da je ovdje bilo za svakoga ponešto i da je nestalo onog starog i lijepog običaja da cijela scena učestvuje.
Večeras nastupaju: Tight Grips, Drugi način, Škrtice, Šank, Zoster i Frenkie.
