Elem, sve je počelo tačno na vreme, u 20 časova. Propozicije su propisale da se izvode po dve autorske pesme, što nije dovoljno da se donese konačan sud o nekome, ali ponešto se svakako može zaključiti. Otvorila je simpatična Anita Šunjić, koja je sebe predstavila kao Hercegovku, a ja kasnije našao podatak da je iz Mostara. Prvi pomen na netu Anite kao solo izvođača (bila je ranije u bendu Venus) datira iz 2012, što znači da njen proboj ka široj publici nije brz. Šteta, jer ima šta da joj pruži. Ako moram da pravim poređenja (a moram, jer u pitanju su široj publici nepoznati izvođači) prva asocijacija na muziku koju stvara Anita bila bi mi Nina Romić, s tim da Anita ide još više u pravcu pop muzike. Upoznajući se sa Anitom preko neta, shvatio sam da ona radi Sizifov posao – pokušava da popularizuje BiH muzičku scenu, pre svega preko fejsbuk stranice BiH muzička scena koju održava.I to je sličnost sa Ninom Romić – i ona radi ne samo za sebe nego i za druge, svoje kolege muzičare. Svesna je činjenice da jačanjem scene jača i svaki pojedinac koji je deo nje. To je posebno važno u BiH, gde je scena, čini mi se, najmanje razvijena od svih država nastalih iz bivše Jugoslavije. Imala je uspešan nastup u Poletu te večeri, iako hendikepirana time što je prva izašla na pozornicu. Pesme koje komponuje su emotivne i lične, a to je ono što i trebaju biti – to je ono što odvaja od proseka. Drago mi je što je napravila prve korake i u Srbiji (u BiH nije nepoznata!) jer svako ko hoće da živi od muzike, naprosto mora „osvojiti“ region, jer tržište svake od državica nastalih iz Jugoslavije je premalo za tako nešto. Moj savet bi joj bio da bude agresivnija u nametanju sebe i svoje muzike. Koliko je skromna i samozatajna dovoljno govori to što nisam do večeras čuo za nju, iako se muzikom bavi deset godina. Posle CantOut-a, obratiću pažnju.

Dario Vuksanović iz grupe Haze & Ash, je na studije u Beograd došao iz Budve. On je nastupio sledeći. On nema problema sa stidljivošću, naprotiv. Tako lepom, visokom i talentovanom, sva vrata su mu otvorena. Ipak, moraće malo i da zagreje stolicu, što se ono kaže. Večeras nije bilo njegovo veče. Prva pesma koju je izveo bila je kako-tako, druga nikako.Gitara preglasna, vokal jedva čujan, što je posledica najkraće tonske probe kojoj sam prisustvovao. Sam je rekao da će morati da improvizuje, a sa improvizacijama se nikad ne zna – nekad uspeju, nekad ne! Kao plus mu se može pripisati to što je jedino on prikazao onu baš-me-briga stranu rokenrola, što je na kraju, kad se pogleda unazad, još ispalo i simpatično posle svih onih dobro pripremljenih i savršeno izvedenih nastupa. Rokenrol je i spontanost, je l’ tako? Možda je ipak trebalo da on, kao nosilac spontanosti, pozove i svog druga iz Haze&Ash Andreja, koji u njihovu muziku donosi disciplinu i ona predivna gitarska sola. Ne sumnjam da će na albumu koji očekujemo do kraja godine, sve stvari biti na svojim mestima kao što je to bilo na njihova prva dva singla.

Treća je nastupila Draga Mrvoš Mott koja me je instant osvojila. Kolokvijalno sam je sve vreme zvao Joni Mitchell i svi su odmah znali o kome govorim. Čini mi se da je iz Negotina, da je tamo pevala u horu i da se tek od pre par meseci bavi autorskom muzikom. Veliki talenat, ako mene pitate. Prelep glas i krhke melodije sa gospel prizvukom osvajaju trenutno. Ono što je večeras bio problem je srećom lako otklonjivo. Potrebno je samo vreme da Draga napravi još pesama, jer ova jedna i po (drugu je pevala uz klavir sa matrice) koliko ima nije dovoljna za neki ozbiljniji nastup. U svakom slučaju, od nje očekujem velike stvari u skoroj budućnosti. Takav talenat mora biti realizovan.

Katarina Vukoman i Peđa Todić ili Weird Fishes su, prosto rečeno, savršeni. Posebno Katarina. Sve je skladno, i harmonije i melodija i tekstovi, pa me ne čudi što su prošle godine osvojili drugo mesto. U tom savršenstvu i jeste „kvaka 22“ – ono posle određenog vremena prelazi u monotoniju. Potrebno je njihovu muziku aranžmanskim zahvatima oneobičiti – učiniti je takvom da slušaoca probudi iz letargije nečim iznenađujućim. Zna to i producent njihovog albuma u nastanku, Pavle Popov, sa kojim sam na tu temu izmenio par reči te večeri. I ovakvi kakvi su, su odlični, kad sve spakuju kako treba, biće još bolji. Peta po redu nastupila je Olivera Popović koja je privukla pažnju svojim pesmama – zasnovane su na rifovima tipa ScoutNiblett, ali ništa manje na vokalu tipa SoKo. Imaju sličan devojački naivan glas, s tim što SoKo ima mnogo eksplicitnije tekstove. Drugo mesto koje je na kraju osvojila je sasvim zasluženo, mnogi misle da je trebala da bude prva. Ima potencijal da dopre do šire publike, jer ima šarm, ima harizmu i ima kvalitet.

Simpatični duo ranih srednjih godina Mirjana Marinković i Zoran Dimitrov bili su verovatno najbolji kada bi se gledao „suvi“ kvalitet, i pesama i interpretacije. Ipak, nisu osvojili ni jednu nagradu, jer muzika koju sviraju jeste autorska (dakle, nisu zalutali na festival, kako neko reče), ali sa rokenrolom nema nikakve veze, a članovi žirija ipak većinski pripadaju rokenrol miljeu. Mirjana Marinković, kao autorka muzike i tekstova, stvara muziku koja bi se mogla svrstati u žanr „starogradske pesme i romanse“ (preporučujem da preslušate njen album Nemam vremena). Publika je, mora se reći, odlično primila te pesme koje u potpunosti izviru iz srpske muzičke tradicije. Mislim da je odličan potez žirija što ih je odabrao za finale – imali su priliku da se predstave velikom broju mladih koji većinom ne slušaju ovakvu vrstu muzike, a mladi su, opet, mogli na delu da vide da to naše muzičko nasleđe sasvim dobro funkcioniše u rokenrol okruženju.

Frank Magnolia alias Vukša Veličković je bio potpuna suprotnost prethodnicima. Koncept je doveden do savršenstva: pojava, stajling, odabrana boja glasa, način pevanja, sviranje – weird one-manblues je zvučao bolje nego ikad. Kažu da je relativno skoro naučio da svira gitaru, ali, baš je naučio! Nema zezanja sa ovim bluzom – ako vam kažem da me asocira na nenadmašnog JJ Calea, sve sam vam rekao. Neko će prigovoriti da je ovo koncept, a ja ću tog nekog pitati: a šta je Bowie, šta je Nick Cave? Da ponovim – ako hoćete autentično domaće, manite se rokenrola, slušajte Mirjanu Marinković u boljem slučaju, u gorem da ne nabrajam, a ako se ipak mašite za muziku koja nije sa ovih prostora, onda je sasvim legitimno, čak poželjno, dosledno primeniti obrasce koje važe za tu muziku. To ne znači da treba plagirati, što Frenk Magnolia ni u kom slučaju ne radi. Njegove autorske pesme u bluz maniru imaju početak i kraj, imaju i tekstove koji pokazuju razumevanje bluz idioma (primer: izvanredna California), imaju čak i dašak originalnosti što u bluzu danas nije baš jednostavno postići. Dakle, sasvim sam na strani žirija – ovakav zaokružen koncept potpuno spreman za „tržište“ morao je biti nagrađen. Sa nestrpljenjem čekam drugi album Franka Magnolie. Znam da ni prvi još nije objavljen, ali za njega ne brinem – biće izvrstan. Interesuje me da vidim kako će razrešiti problem drugog albuma odnosno šta će odabrati: ponavljanje ili traganje? Možda bi najbolje rešenje bilo – samoukidanje!

O Astoru Lajki će bolje da vam priča Andrea Kane, čovek koji zna o njemu čak i ono što sam Lajka ne zna, ja ću navesti samo par opservacija. Nije bio lak zadatak posle nastupa Magnolie izaći i usmeriti pažnju na sebe. Astor Lajka je to uspeo. Pažnju je odmah privukla njegova velika akustara oblepljena silnim nalepnicama za koju sam siguran da, u najmanju ruku, ubija fašiste, a verujem da zahvata i mnogo šire. Udarao je Lajka po njoj kao da isteruje đavole (valjda ono pucanje žice znači da je bar jednog isterao!) dok je svirao pesmu koja povezuje srpsku narodnu tradiciju i rokenrol bolje nego svi Bregovići i Balkanike ovoga sveta. Deseterac se zove pesma koja je prvobitno bila namenjena za gusle, ali je i gitara dobro poslužila. Reči nisam uspeo da ispratim, ali to njihanje i kotrljanje pesme je dokaz da može da postoji autentični srpski rokenrol, ali ga ne treba tražiti u lirskim dodolskim napevima, kao što ga traže gore navedeni, već u narodnim junačkim pesmama. Filip Višnjić i Starac Milija su naši ChuckBerry i Elvis Presley, a Slepa Živana Sister Rosetta Tharpe. Kad sam pomislio da će Astor Lajka nastaviti sa predkosovskim ciklusom, on je obrnuo ćurak. Reinkarnirani Bora Đorđević iz mlađih dana mi u tom trenutku uopšte nije trebao, ali ipak, kao što Valjevo nije Čačak, tako ni Astor nije Bora, pa je pesma Carevo novo odelo bila, mada po mom mišljenju slabija od prve, lep omaž vladaru Srbije koji mu se, sasvim sigurno ne bi dopao. Povikom „Odaberite stranu, ja sam odabrao!“ i insinuacijom da je na prošlogodišnjem Cant Outu doživeo pokušaj cenzure, na šta su reagovali organizatori odlučnim negiranjem, Astor Lajka je podsetio na ono što je kod nas davno zaboravljeno. Podsetio je da je rokenrol nekada bio provokacija i da je imao politički stav. To danas, u vreme kada na svim poljima dominira „catchall“ filozofija nije mnogo popularno među kolegama muzičarima, ali sudeći po tome što je osvojio nagradu publike, ponovo postaje popularno u narodu. Sudeći po ovom izjašnjavanju naroda, postaje jasno da je, kako kaže Astorova pesma, car stvarno go.

Natalija Rajković, koja je na kraju osvojila treće mesto ima jednu lepu osobinu – prirodni talenat za komunikaciju sa publikom, i verbalnu i neverbalnu. Kad se tome doda i talenat za pevanje, ne čudi njen plasman na CantOutbyRockStar festivalu. Natalija je iz Svrljiga, zaista ima prelep glas, ali je tek čeka dokazivanje kao autorke. Ima vrlo malo objavljenog autorskog materijala, pa je prerano donositi zaključke. Čak i ako tu zakaže, njeno pevanje i komunikacijske sposobnosti su sasvim dovoljni za ozbiljnu karijeru.

Poslednji je nastupio Filip Galen, koga bih mogao porediti sa Sufjan Stevensom i po životnoj priči i po muzici. Znam da je to veliki kompliment koji Filip tek treba da opravda, ali da ima „štofa“, ima. Poslušajte na jutjubu klaustrofobičnu Balon pa će vam biti jasno o kakvoj muzici se tu radi. Suptilna do depresivnosti i pomalo opsesivna je ta muzika, koja nije za svako vreme i za svako mesto. Nije mu pomoglo to što je nastupao poslednji, kada pažnja popušta i kada su odluke već donešene, ali bih ga rado poslušao na solističkom nastupu u intimnoj atmosferi u pažljivoj publici. Biće prilike i neću je propustiti. Čini mi se da njegova muzika ima kapacitet za mnogo složenije aranžmane nego što su ovi, a to važi i za neke druge učesnike ovog takmičenja.

Na kraju, mogu da zaključim da je prvo što mi je upalo u oči velika raznovrsnost muzike koja je bila zastupljena. U tekstu sam uz svakog navodio referentne poznate muzičare, pa iz toga možete videti da je bilo vrlo raznovrsno. Ovih deset niko neće moći da strpa u jedan žanr, kao što se to desilo pre sedam godina sa „amerikana talasom“. Samo, to će otežati pravljenje hajpa koji su ti takozvani amerikana bendovi imali. Možda grešim, ali mislim da će malo ko od učesnika CantOutbyRockStar festivala u skorije vreme dostići cifre od 200-500 gledalaca na solističkom koncertu, osim možda Frank Magnolie, što je u slučaju StrayDogga i Ane Ćurčin od samog početka bio slučaj. Drugo zapažanje vezano je za činjenicu da je skoro svaki učesnik finala iz drugog grada. Mostar, Budva, Negotin, Beograd, Sombor/Novi Sad, Beograd, ?, Valjevo, Svrljig, Beograd. Nije bilo mnogo izvođača iz regiona, ali ih je zato bilo iz svih krajeva Srbije. To je dobar znak za rok scenu. Kvalitet pesama i izvođenja je bio sasvim pristojan, tu nemam primedbi, ali bih voleo da vidim više emocionalnog „otvaranja“. Većina je nekako uzdržana, kao da se trude da ostave utisak lepo vaspitane dece koja su pomalo sramežljiva. Uz izuzetak Astora Lajke i donekle Filipa Galena i Olivere Popović, ostali su ostavili utisak interpretatora pesama, za koje se nije moglo reći da li su njihove ili tuđe. Nije bilo mnogo onoga „evo ti srce na dlanu“, nije bilo krvarenja na sceni. Izuzimam iz ove kritike Franka Magnoliu, koji je u skladu sa konceptom bio „cool“, kao što i treba da bude.

Velika pohvala organizatoru, Galeriji Polet, koji je uspešno realizovao festival CantOutbyRockStar, što nije bilo baš jednostavno. Čak dvadesetšest prijavljenih, u tri večeri, i sve je teklo po predviđenoj satnici. Odaziv publike je bio preko svakog očekivanja, što znači da ima interesovanja za ovakve manifestacije. Ove godine je pronađen sponzor, proizvođač energetskog pića RockStarkoji je obezbedio nagrade – 15.000 dinara za prvo, 10.000 za drugo i 5.000 za treće mesto, a sama Galerija Polet je obezbedila nagradu publike u vidu vaučera od 5.000 dinara za potrošnju u Poletu. Nadam se da će se festival opet dogoditi za godinu dana, a mi ćemo u međuvremenu pratiti šta se događa sa karijerama učesnika. Dakle, doviđenja dogodine!